U oktobru ove godine stigla je vest da će Sjedinjene Američke Države zvanično napustiti Pariski sporazum, odnosno da se neće pridržavati međunarodnog pravnog dokumenta koji je trenutno najbolje osmišljen korak ka sprečavanju daljih klimatskih promena. Osim toga, među donosiocima odluka ali i u javnosti još uvek se može čuti da postoji sumnja da čovek i njegov način života i proizvodnje energije zaista mogu uticati na klimu. Sa druge strane među istraživačima već decenijama postoji čvrst koncensus o ovom problemu, a zvanična upozorenja poslata su pre više decenija. Prvi zvanični dokument upućen nekoj vladi u kome se pominju moguće posledice porasta nivoa ugljen-dioksida u atmosferi donet je 5. novembra 1965 i bio je upućen upravo tadašnjem predsedniku SAD-a, Lindonu Džonsonu.
Naučni savetodavni komitet je predsedniku zapravo poslao izveštaj pod nazivom „Vraćanje kvaliteta našoj životnoj sredini” (Restoring the Quality of Our Environment) čija je tema bila opširnija i doticala se mnogih izazova, a u jednom od poglavlja direktno se govorilo o atmosferskom ugljen-dioksidu. U ovom delu izveštaja, vodeći klimatolozi tog vremena upozoravali su da bi povećanje koncentracije CO2 moglo da dovede do ozbiljnih klimatskih promena.
Ugljen-dioksid nije zanemarljiv
Među klimatskim skepticima i danas se smatra da je podsećanje na odnos gasova u atmosferi dobar argument da povećanje nivoa ugljen-dioksida nema stvarnog značaja. Sa druge strane, još u pomenutom izveštaju starom više od pola veka istražavači su upozoravali da ovaj gas nikako ne može biti zanemarljiv. Naime, i pored činjenice da danas u atmosferi ima svega oko 4 promila ugljen-dioksida njegov doprinos efektu staklene bašte je između 20 i 25%, dok je doprinos vodene pare, gasa koji u najviše doprinosi ovom efektu, oko 70%.
U izveštaju se govori i da je bez obzira na njegov procenat u atmosferi, CO2 od životnog značaja za sve organizme i da je ugljenik gradivna jedinica svih organskih jedinjenja.
Da bi jedna od posledica porasta nivoa CO2, bile i klimatske promene nije bila novost ni 1965. godine, pa se u ovom izveštaju pominje da su do ovog zaključka na samom početku 20. veka nezavisno došli američki geolog Tomas Čambrelin i švedski hemičar Svante Arenijus.
Da li su se predviđanja ispunila?
Tim klimatskih eksperata koji je sastavio izveštaj upućen tadašnjem predsedniku SAD-a, prikazao je i svoja predviđanja kako će se nivo ugljen-dioksida menjati u budućnosti. Najpre su se osvrnuli na ranija predviđanja o tome kakve će biti energetske potrebe čovečanstva i procenu Departmana Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja iz 1956. koliko će se fosilnih goriva sagorevati. Iz ovoga su zaključili da bi do 2000. godine nivo CO2 u atmosferi mogao da poraste za 25 odsto u odnosu na 19. vek. Njihovo predviđanje je bilo da će 2000. godine koncentracija ugljen-dioksida iznositi 350 jedinica po milionu. Medjutim, pokazalo se da ovo predvi]anje i nije bilo sasvim tačno, jer je realnost bila nešto gora pa je ovaj broj porastao do 370.
U izveštaju se pominju i ranije prikupljeni podaci, a naročito se uzimaju u obzir promene nastale od 1958. do 1963. godine. Njihova merenja su pokazala da je za tih pet godina nivo CO2 u atmosferi porastao za 1,36 odsto, i da otprilike polovina količine ovog gasa koji se proizvede upotrebom fosilnih goriva, ostaje u atmosferi.
Kako je pre 1965. godine pokazano da koncentracija ugljen-dioksida utiče na klimu , u ovom izveštaju se već govorilo i da će u budućnosti biti potrebno da se pronađu veštački načini za hlađenje planete ukoliko čovečanstvo ne počne kontroliše svoju proizvodnju ovog gasa.
Osim na porast temperature, klimatolozi su upozoravili i na druge sa tim povezane posledice kao što su topljenje leda na Antarktiku, porast nivoa i temperature mora i povećana kiselost voda.
Od kada je fosilna industrija svesna ovog problema?
Ljudi tek nekoliko generacija sagorevaju fosilna goriva koja su se oko 500 miliona godina sakupljala na Zemlji, jedna je od činjenica na koje podseća izveštaj iz 1965. Pored toga, oni navode nekoliko dokaza da su ljudske aktivnosti dovele do povećanja koncentracije CO2 i tvrde da je njihov zaključak da su za sav ugljen-dioksid koji je dodat u sistem okean-atmosfera-biosfera, fosilna goriva jedini izvor.
Zanimljivo je da je iste godine kada je napisan ovaj izveštaj, predsednik Američkog instituta za naftu Frenk Ikard na jednoj konferenciji posvećenoj naftnoj industriji govorio da su istraživači pokazali vezu između upotrebe fosilnih goriva i klimatskih promena i da „zagađenje tako brzo raste da će alternativno napajanje vozila vrlo brzo postati nacionalna potreba”.
Postoje podaci da je 1998. godine isti Institut imao drugačiji pristup i da se u pojedinim dokumentima pojavljivala tvrdnja da nije sigurno da li klimatske promene postoje. Sličan preokret u odnosu prema klimatskim promenama i uloge ugljen-dioksida dogodila se tokom devedesetih i u slučaju mnogih kompanija koje se bave eksploatacijom fosilnih goriva, a koliko će proizvođači goriva u budućnosti imati sluha za rezultate naučnih istraživanja, možda je jedno od glavnih pitanja u rešavanju ovog problema.
