FOTO: KWON JUNHO / Unsplash i Klima101
U svetu koji oblikuju kako klimatske promene, tako i geopolitička previranja koja izazivaju energetske krize, Srbija je već godinama ranjivi uvoznik fosilnih goriva, koji nema niti energetsku nezavisnost, niti bezbednost.
Kako pokazuju zvanični energetski bilansi koje objavljuje Republički zavod za statistiku, naše potrebe za sirovom naftom i prirodnim gasom se uglavnom podmiruju iz uvoza.
U poslednjih 10 godina, uvezena sirova nafta činila je 75%, a uvezeni prirodni gas 85,5% ukupnih raspoloživih energenata u Srbiji.
Mada smo „maksimum” uvoza za sada dostigli 2022. godine, tokom energetske krize koju je pospešio rat u Ukrajini, u višegodišnjoj perspektivi, naša energetska zavisnost raste kada pričamo o nafti i prirodnom gasu.
Mada Srbija ima naftnu i gasnu industriju, sopstvena proizvodnja nikada nije bila dovoljna da podmiri potrebe naše termoenergetike, industrije, saobraćaja…
Uvoz na koji se oslanja naša država i naše društvo je bezuslovan: u ovom trenutku mi nemamo pristup nikakvim alternativama nafti i gasu, pa svaka potencijalna prepreka u uvozu postaje državna kriza i goruće političko pitanje.
Ali i van ovakvih perioda, naša zavisnost se oslikava i u ceni.
Naime, koliko trošimo na uvoz ne zavisi samo od naših potreba, već i od činilaca na koje nemamo nikakav uticaj – najpre od geopolitike i od svetskih tržišta.
To pokazuje i pregled prosečne godišnje cene koju smo od 2010. do 2025. plaćali za uvoz nafte i gasa. Nafta je bila najskuplja u godinama posle „Arapskog proleća”, a najjeftinija u periodu od 2014. do 2016. godine, kada je njena globalno niska cena dovela i do kolapsa onih državnih ekonomija koje su svoje bogatstvo zasnivale na izvozu ovog energenta.
U međuvremenu, cena koju smo plaćali za gas bila je najveća 2022. godine, kada je rat u Ukrajini pospešio već postojeću energetsku krizu i izazvao ogromna previranja na evropskom tržištu.
Lekcija je jednostavna: ovi energenti su nam neophodni, ali smo bespomoćni kada je u pitanju cena koju za njih plaćamo. Cena koju moramo da platimo nije do nas – tako izgleda energetska zavisnost.
Koliko onda zapravo trošimo na uvoz nafte i gasa?
Odgovor je – mnogo. U poslednjih 10 godina, na uvoz nafte i gasa potrošeno je ukupno 21,8 milijardi dolara, kako pokazuju podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni Republičkog zavoda za statistiku.
U pitanju je cena koju plaćaju najpre naše energetske kuće koje ova goriva kupuju, ali zatim i naša država, naša ekonomija, pa i svako od nas kao krajnji korisnik, ne samo grejanja i goriva, već i gotovo svih dobara čija cena zavisi od cene energije za njihovu proizvodnju i transport.
Trošak uvoza nafte i gasa samo 2022. godine, kada je bio dostigao rekordnih 4 milijarde dolara, bio bi dovoljan da se finansira ugradnja solarne elektrane na svaki pogodan stambeni krov u Srbiji.
Naravno, u pitanju nisu baš uporedive brojke – ali nije stvar ni samo u tome ko plaća i šta, već i kome. Dok od našeg uvoza zarađuju uglavnom inostrani izvoznici, od naše ugradnje kapaciteta obnovljivih izvora bi zarađivali, između ostalog, i naši (budući) radnici koji bi te kapacitete ugrađivali i održavali. Jedno je održavanje postojeće zavisnosti, a drugo je investicija u domaću ekonomiju.
Mada se solarna energija često shvata isključivo kao element rešenja u elektroenergetici, razvoj domaće, čiste energije – bila ona solar, vetar, geotermalna ili neki drugi oblik – dugoročno bi smanjio naše prohteve za uvozom fosilnih goriva. Nije stvar samo u napuštanju fosilnih goriva u korist čistih izvora, već u napuštanju tuđih fosilnih goriva u korist naših čistih izvora.
Uostalom, nije elektroenergetika jedini sektor u kojem je moguće, i neophodno osloboditi se fosilnih stega. Takozvana dekarbonizacija moguća je i u sektoru daljinskog grejanja, i u saobraćaju, pa i u industriji.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Drugim rečima, u svetlu geopolitičkih i energetskih kriza, pametno je postepeno napustiti goriva koja nas koštaju milijarde dolara godišnje, a u korist čistijih alternativa koje proizvodnju „sele” u naše dvorište.
