Zelena arhitektura: Kako da sačuvamo Veliko ratno ostrvo

Fotografija: Kristijan Ilić / Wikimedia / CC BY-SA 4.0

Veliko ratno ostrvo, „Amazon Beograda”, nevidljivo je na kulturnoj mapi grada. Kada se izgovori njegovo ime, većina mlađe populacije ni ne zna o čemu je reč, a među onima koji znaju prva asocijacija je Lido – lokalna plaža i pontonski most. U stvari, u pitanju je izuzetno mesto, prirodni rezervat, jedan specifičan prostorni okvir bez jasne teritorije i granice, ekološki ranjiv predeo čiji oporavak zavisi od načina na koji ga razumemo i prihvatamo. 

Ova polemička moć Velikog ratnog ostrva, njegova istovremena skrivenost i izloženost u samom srcu Beograda,  čini od njega fantastičan okvir za učenje – o tome kako arhitektura može da pomogne prirodi da bude bliža urbanom načinu života, dok istovremeno ostaje sebi dosledna, urbana divljina. Kako pristupiti građenju u prostoru u kome ne važe pravila urbanog reda, već prirodnog nastanjivanja i življenja?

Nakon više vekova što prirodnih, što ljudskih uticaja, Veliko ratno ostrvo konačno je postalo zaštićeno 2005. godine

Veliko ratno ostrvo je i prirodna i veštačka tvorevina. Nastalo je kada je izronio podvodni peščani sprud, najverovatnije u 15. veku, a njenu površinu čini plavni sloj aluvijalnih formacija Dunava. Močvare, šume vrbe i jasena, široke vodene površine pružaju hranu i mesto za gnežđenje preko stotinu različitih vrsta ptica (belorepan, patka njorka, žuta pliska, gnjurac, nekoliko vrsta čaplji…). 

Definisano je promenama. Rečni nanosi iz godine u godinu povećavaju površinu ostrva, a promene u vodostaju plave njegovu površinu, praveći privremene bare; u toku svoje viševekovne istorije, bilo je nastanjivano i napuštano, velike površine bile su pretvarane u poljoprivredno zemljište, posle Drugog svetskog rata njegov pesak bio je iskorišćen u izgradnji Novog Beograda. Na ostrvu je 2003. godine – prvi i poslednji put – održan muzički festival sa više desetina hiljada posetilaca.

Tek 2005. godine uvršteno je u spisak prirodnih dobara i dato na upravljanje JKP Zelenilo Beograd. Ostrvo nije celo zaštićeno: ova divlja urbana šuma sastoji se iz tri različite zone. Pored zone zaštite prirode, koja je i najveća, tu je i „zona rekreacije” koja obuhvata nasleđene prostore sa privatnim objektima, baštama i dvorištima, kao i „zona turizma” tj. plaža Lido i njena okolina. Ali problem uređenja ostrva daleko je od rešenog.

Primera radi, zona prirodnog rezervata preplavljena je invazivnim vrstama biljaka, koje su nastale kao posledica đubrenja zemljišta, i koje se ne mogu tretirati hemijskim putem jer bi hemikalije bitno narušile i ugrozile biljni i životinjski svet u ovoj zoni. 

Središnja, ogoljena zona predstavlja malo toplotno ostrvo koje dodatno podiže temperature čitavog ostrva. Zona plaže remeti život ptica (ne samo „klasičnim” zagađenjem, već npr. i bukom). Usporavanje reke Save na ušću u Dunav na obale ostrva nagomilava otpad i mulj sa površinskim nanosom štetnih supstanci, i to posebno u zoni prirodnog rezervata na južnoj strani.

Samo u poslednjih nekoliko godina, u javnosti su se pojavljivale glasine o izgradnji mosta, o kopanju bunara, manifestacijama i drugih projektima koji bi dalje ugrozili ovaj već umnogome zapušten i devastiran prostor, sa nejasnom strategijom održavanja, oporavka i napretka. 

Ali ovo nije priča o takvim projektima – upravo suprotno.

Arhitektura ne treba samo da pomogne ljudima, već i da ljudima omogući da pomognu prirodi

U pitanju je drugačiji način razmišljanja – arhitektura koja je ekološki i društveno odgovorna, održiva. Ne spektakularna i moćna, već arhitektura koja živi u harmoniji i štiti životnu sredinu.

Pre svega, ovakav pristup podrazumeva posmatranje mesta, kroz prirodne promene dana i noći, promena koje izazivaju sunce, vetar, kiša i sezonske promene, i posledicama ovih procesa na okruženje i živi svet. U pitanju je arhitektura koja se oslanja na ljudsko iskustvo, na neposredno doživljeni, stvarni prostor.  

Konačni cilj je vrlo konkretan: nije reč, naime, o tome kako arhitektura može poboljšati načine na koji ljudi provode vreme, uživaju ili se oporavljaju u prirodi ili sa prirodom. Reč je o arhitekturi koja može pomoći ljudima da i sami postanu agenti ozdravljenja prirodnog okruženja – to je njena „služba”.

Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na jednom malom predmetu, studenti se uče upravo ovim veštinama. Zajedno sa njima, sprovedeno je istraživanje Velikog ratnog ostrva, a svako od njih je dobio priliku da napravi sopstveno rešenje.

Studenti Arhitektonskog fakulteta napravili su na desetine zelenih, održivih rešenja

Neka rešenja pokazala su da je ipak moguće pružiti rekreativne usluge u okviru urbane divljine: od pretvaranja plaže Lido u svojevrsnu platformu, preko nenametljivih struktura do posebnih „zaklona” koji bi na ostrvu obezbedili mesto za pauzu, orijentir ali i kontrolisano mesto za nesmetano posmatranje i upoznavanje sa ostrvom. 

Druga rešenja su se bavila gradnjom, ali gradnjom kojoj je mentor – divljina. Jedna studentkinja napravila je predlog da se od stare rečne barže napravi istraživačka stanica koja je istovremeno i centar za posetioce, a u formi plutajućeg objekta koji ne bi zavisio od nivoa vodostaja, niti bi ugrožavao površinu ostrva. 

Istraživačka stanica, kako opisuje jedan drugi predlog, mogla bi da se nađe i u unutrašnjosti ostrva, u posebnoj, skrivenoj strukturi koja nosi minimalne drvne jedinice, a do koje se može doći ili peške ili čamcem, u zavisnosti od vodostaja.

Jedno drugačije rešenje bilo je vidikovac, napravljen od elemenata pronađenih na licu mesta (npr. građevinskog otpada), koji pored svoje osnovne namene, kroz primenjene boje, perforacije i teksture pravi „infrastrukturu” koja omogućuje gnežđenje.

Jedan student dao je rešenje plutajuće porozne platforme, takozvane „plaže” koja omogućuje čoveku da istovremeno uživa u okruženju ostrva i pomaže da se ručno – kako je i jedino moguće – ostrvo oslobodi invazivnih vrsta, koje su najgušće naseljene upravo u zoni obale.

Kroz dizajn koji poštuje savez između prirode i kulture, teritorija Ratnog ostrva se može staviti na kulturnu mapu grada kao vredan resurs i „prva linija odbrane” u socio-ekološkoj otpornosti grada.

Postoji, drugim rečima, arhitektura koja neguje savez između nas i okoline, koja svojim pristupom poboljšava kvalitet vazduha i vode, ublažava urbanu klimu, smanjuje kako oticanje padavina i poplave, tako i nivoe buke. I sve to dok pruža društvenu korist: rekreaciju, zdravlje, mentalno blagostanje, socijalnu interakciju, obrazovanje i učenje. Samo je treba zapravo sprovesti u delo – prevesti iz skica na papiru u realnost, gde bi služila i nama i našem okruženju.