Foto: Bojan Džodan
Po popularnoj priči, naš velikan Josif Pančić nekoliko puta prejahao je Taru (ali i Kopaonik) u potrazi za omorikom, sve dok 1875. godine u svojoj misiji nije konačno uspeo.
U zaseoku Đurići, blizu Zaovina, našao je – kako ju je od milošte zvao – „ledenu lepoticu”.
Ovi četinari, na latinskom Picea omorika, smatraju se za „živi fosil” svetske flore iz doba tercijara – pre oko 65 miliona godina. Iako je nekada davno njen životni prostor bio mnogo veći, danas predstavlja endemsku vrstu, koja postoji samo u zapadnoj Srbiji i istočnoj Bosni i Hercegovini.
Ali aktuelne antropogene klimatske promene mogle bi da promene ovu sliku.
„Ukoliko se ostvare projekcije klime za kraj 21. veka”, kaže biološkinja Marijana Josipović, zadužena za očuvanje prirode u Nacionalnom parku Tara, „postoji mogućnost da Pančićeva omorika nestane iz svog prirodnog areala.”
Na koji način je ovaj omiljeni četinar ugrožen?
U našoj zemlji, Picea omorika naseljava pretežno Taru. Strogo je zaštićena, ali i ugrožena vrsta koja je uvrštena na Crvenu listu koju izrađuje Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN).
Posredi je i pionirska vrsta, odnosno vrsta koja prva zauzima teren i formira biološku zajednicu, npr. nakon vatrenih stihija.
„Pančićeva omorika dobro podnosi teške uslove životne sredine”, priča diplomirani inženjer šumarstva Branko Bezarević, koji takođe radi u Nacionalnom parku Tara. „Čak i sa zagađenjem vazduha nosi se bolje nego obična smrča. Izazove za nju predstavljaju konkurencija drugih vrsta i njena potreba za svetlošću.”
Drugim rečima, uprkos tome što je među vodećim osvajačima određenih predela, ako se daljom sukcesijom pojavi drveće koje će na Pančićevu omoriku „baciti senku”, može doći do njenog potiskivanja.
Prirodna regeneracija izostaje na mestima sa gustim zeljastim pokrivačem, a najuspešnija je na staništima gde se meša sa borovima zbog dovoljno osvetljenja pri zemlji, navodi se naučnom radu posvećenom Pančićevoj omorici u svetlu klimatskih promena.
„Požari su isto značajna pretnja ovoj vrsti”, nadovezuje se Bezarevićeva koleginica Marijana Josipović. „U Bosni i Hercegovini, 2021. godine, izgoreo je značajan deo najveće populacije Pančićeve omorike na svetu.”
Ali globalno zagrevanje ne donosi nam samo jače, razornije i učestalije vatrene stihije već i suše poput one sa kojom se letos suočila Srbija. Da li im ledena lepotica odoleva?
„Na pojedinim lokalitetima na Tari, zabeleženo je sušenje gotovo svih jedinki”, odgovara Josipović i dodaje da su istraživanja ukazala na snažno smanjenje rasta Pančićeve omorike i sve veći negativni odgovor na letnju sušu u poslednje tri do četiri decenije, posebno kada je u pitanju mlađe drveće.
„Stabla na nižoj nadmorskoj visini takođe više pate od suše.”
U praksi, to je vidljivo na primeru rezervata Zvezda koji se, u okviru Nacionalnog parka Tara, prostire na 2.025 hektara. Prema mišljenju Branka Bezarevića, Pančićeva omorika na tom području najteže je pogođena i sušenje je najizraženije.
„Tamo raste na najnižoj nadmorskoj visini”, ističe on, „prema literarnim podacima, spušta se i do 400 metara.”
Mada nagrižena klimatskim promenama, dama među četinarima i dalje je sa nama, uz ozbiljne napore da tu ostane za buduće generacije.
A na Tari, u središnjem delu nacionalnog parka blizu visoravni Mitrovac, svoje korenje pustila je na potpuno jedinstvenom staništu: na mekoj podlozi tresetišta u rezervatu Crveni potok.
„U Crvenom potoku jedino je stanište Pančićeve omorike na svetu koje nije na stenovitim terenima, već na tresetu”, otkriva Ranko Milanović, rukovodilac Službe informisanja, promocije i turizma u Nacionalnom parku Tara.
„Kada je 1950. godine osnovan rezervat, bilo je dvadeset omorika”, dodaje Milanović.
„Sada imaju dve, uz dvadeset posađenih.”
