Foto: Maria Stewart / Unsplash
U petak 12. decembra navršava se tačno deset godina od usvajanja Pariskog sporazuma.
Sporazum je bio usvojen konsenzusom 195 država koje su učestvovale na 21. klimatskom samitu u Parizu 2015. godine, a stupio je na snagu tokom proleća naredne godine, ubrzo nakon početka perioda potpisivanja i priključivanja.
U pitanju je, sasvim sigurno, najvažniji globalni dokument koji je ikada usvojen po pitanju borbe protiv klimatskih promena, a države širom sveta se i danas vode pravilima ustanovljenim u Parizu kada planiraju i izveštavaju o svojim klimatskim politikama.
Ali za sve nas koji nismo uključeni u osmišljavanje i sprovođenje međudržavnih politika, Pariski sporazum, kao i geopolitičke prilike koje su ga stvorile, verovatno deluje daleko, mutno i nejasno. Koliko je on zaista značajan? Ne u svetu međunarodnih politika i izveštaja, već u „realnom” svetu, u uslovima planete koja se ubrzano zagreva?
Umesto odgovora na to verovatno nemoguće teško pitanje, iskoristićemo ovu priliku da sagledamo ukratko: koliko je svet drugačiji u odnosu na trenutak njegovog potpisivanja. Neki uvidi će se na taj način ukazati sami.
Svaka godina od 2015. bila je globalno među 10 najtoplijih u istoriji
Grubo rečeno, Pariski sporazum bio je usvojen na granici: posledice klimatskih promena su u poslednjih deset godina postale drastičnije.
Primera radi, od 2015. godine do danas, na globalnom nivou svaka godina bila je među deset najtoplijih u istoriji merenja.
Pre 2015. godine, nijedna godina u istoriji nije bila za ceo 1 °C toplija od preindustrijskog proseka; od 2015, svaka godina bila je za najmanje 1 °C toplija od preindustrijskog proseka. Pogledajte tu drastičnu promenu:
Kako piše organizacija World Weather Attribution (WWA) u svom izveštaju povodom 10 godina Pariza, planeta se za samo 10 godina zagrejala za čak 0,3 °C, čime se približila do same ivice praga zagrevanja od 1,5 °C. Sada je već izvesno da će ta granica biti probijena u narednim godinama.
Ove promene nisu zaobišle Srbiju, daleko od toga.
Po podacima RHMZ-a, u poslednjih deset godina čak četiri puta smo beležili novu „najtopliju godinu u istoriji merenja u Srbiji”: 2018, 2019. i 2023. bile su sve vlasnice tog neslavnog rekorda dok tron nije preuzela 2024. kao najtoplija do sada.
Prethodna, 2024. godina bila je za čak 3,1 °C toplija od nekadašnje normale u Srbiji – što je samo jedan od pokazatelja da se Srbija nalazi u „vrućoj tački” koja se zagreva znatno brže od svetskog proseka.
Danas, od deset najtoplijih godina u istoriji merenja u Srbiji, njih šest su se dogodile posle usvajanja Pariskog sporazuma.
Srbija je zemlja uveliko izmenjene klime – a te izmene će nastaviti da se dešavaju i u budućnosti, sa sve drastičnijim posledicama.
Sa druge strane, projekcije budućeg zagrevanja opadaju usled uspešnih klimatskih politika
Ali deset godina zapravo nije dovoljno vremena kako bi se sagledao rezultat jednog dokumenta kao što je Pariski sporazum. Uostalom, mi trenutno živimo u svetu koji je nastao daleko pre Pariskog sporazuma, odnosno u kumulativnim posledicama enormnih emisija gasova staklene bašte od sredine 19. veka do danas.
U poslednjih deset godina drastično se promenila temperatura zemlje, ali se promenila i njena procenjena budućnost.
Naime, u vreme usvajanja Pariskog sporazuma, svet se polako ali sigurno kretao ka katastrofalnim nivoima zagrevanja: tipičan „sve po starom” scenario, sa izostankom klimatske akcije, predviđao je zagrevanje od oko 4 °C do kraja 21. veka.
Deset godina kasnije, pesimistični scenariji su se promenili: „sve po starom” više neće dovesti do 4 °C zagrevanja, već do 2,8 °C, piše UNEP. Ta brojka podrazumeva da će države sveta nastaviti svoje trenutne politike po pitanju fosilnih goriva – a ukoliko ih promene u skladu sa sopstvenim, već usvojenim planovima, ona se smanjuje na 2,3 do 2,5 °C.
Sa jedne strane, u pitanju je još uvek prekomerno, pa i katastrofalno zagrevanje, koje će sa sobom vući ogromnu zdravstvenu, društvenu, ekonomsku i ekološku cenu. Ono je još uvek veće od „osnovnog”, manje ambicioznog praga iz Pariskog sporazuma, od 2 °C.
Ali svejedno u pitanju jeste vidno smanjenje u odnosu na 2015. godinu. A te politike i planovi o kojima piše UNEP – one su u ogromnom broju slučajeva nastale upravo po obrascu usvojenom u Parizu 2015. godine.
U poslednjih 10 godina počela je nova energetska revolucija
Nisu, naravno, dokumenti ti koji su smanjili ove projekcije. Njih su smanjile realne, materijalne odluke, pre svega po pitanju postepenog napuštanja fosilnih goriva i paralelnog razvoja obnovljivih izvora energije u poslednjih deset godina.
Globalna slika energetike se drastično promenila za jednu deceniju:
Ali nije samo do toga koliko je globalna energetika drugačija, već i zašto je drugačija. Naime, nekada je napuštanje fosilnih goriva bilo stvar borbe protiv tržišnih pravila.
Fosilna goriva su decenijama bila jednostavno jeftinija od alternativa kao što su solar i vetar – iako su za sobom vukla „nevidljivu” cenu u vidu zagađenja vazduha, vode i zemljišta, i globalnog zagrevanja. Bilo je potrebno, samim tim, da politika interveniše u sferu tržišta, kako bismo se civilizacijski izborili za čistiju i održiviju budućnost, bez katastrofalnog zagrevanja.
Ali ta slika je stvar prošlosti. Mada je cena obnovljivih izvora bila u strmoglavom padu i u godinama pre Pariskog sporazuma, u poslednjih deset godina dogodila se jedna važna promena:
Iako postoji mnogo različitih, lokalnih i globalnih, političkih, ekonomskih i tehnoloških razloga za aktuelni dramatični rast izgradnje obnovljivih kapaciteta, ovaj grafik možda i najplastičnije prikazuje pravu sliku stvari. Solar je danas jeftiniji izvor energije od fosilnih goriva. Samim tim, tržište je „usvojilo” solar, a slični padovi cena zabeleženi su i za vetroelektrane, kao i za skladištenje, tj. za baterije.
Za razliku od vremena kada je potpisan Pariski sporazum, svet se danas „prirodno”, odnosno tržišno kreće putem dekarbonizacije. Umesto da je politika neophodna kako bismo se izborili sa fosilnim gorivima, danas bi politička intervencija bila neophodna da želimo, iz nekog razloga, da ih sačuvamo (što je nešto čega je administracija Donalda Trampa verovatno i više nego svesna).Samim tim, i cilj klimatskih politika se promenio.
Cilj više nije okrenuti svet ka obnovljivim i čistim izvorima energije; cilj je ubrzati svet na tom putu, kako bi se sprečilo što više posledica klimatskih promena. Svakih 0,1 °C je važno.
Šta je sa Srbijom?
Međutim, dok je Srbija „deo sveta” kada je u pitanju porast temperatura, ne može se reći isto i za napuštanje fosilnih goriva – makar ne još uvek.
Usled inertnosti naše energetike i državnih politika, Srbija je ostala na začelju Evrope kada je u pitanju zavisnost od uglja. Poslednjih deset godina je posebno dramatično – većina evropskih zemalja uspela je da vidno promeni i „očisti” svoj energetski miks, koji je u Srbiji statičan i prljav već decenijama.
Poslednjih godina, Srbija usvaja relevantne zakone i strategije, planira budućnost svoje energetike, najavljuje obnovljive kapacitete, uvodi porez na emisije CO2… Ali bilo da su pariski ili srpski, dokumenti sami po sebi naravno da nisu dovoljni.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Ali kao i ostatak sveta, i Srbija je na danas putu dekarbonizacije, bilo da je ona svesna toga ili ne. Kao i ostatak sveta, napustićemo fosilna goriva – to je u poslednjih deset godina postala neminovnost.
Pitanje za narednih deceniju je: da li će Srbija prihvatiti ovu realnost, i raditi na tome da napuštanje fosilnih goriva bude što pravednije i bezbolnije, ili će se, kao neke druge, mada retke svetske zemlje, uzaludno i skupo boriti da sačuva fosilna goriva od smetlišta istorije?
