FOTO: Bernd 📷 Dittrich / Unsplash
Aktuelna situacija sa američkim sankcijama NIS-u, bez ulaženja u pozadinu odluke, pokazuje kako jedna geopolitička i eksterna mera u trenutku postaje domaći rizik.
To je suština energetske zavisnosti. Kada se oslanjaš na tuđe resurse, prioritete i rokove, samo je pitanje vremena i kvantuma kada će se to preneti na domaće tržiste.
Ista lekcija važi i za struju, možda još snažnije: što je više domaće, raznovrsne i fleksibilne proizvodnje, to je sistem otporniji na cenovne skokove, nestašice i geopolitičke talase. Energetska nezavisnost, dakle, nije samo današnja cena kilovat-sata, već verovatnoća da će taj kilovat-sat postojati i sutra — po predvidivoj ceni i bez ad hoc političkih ustupaka.
Lignit: od samopouzdanja do iluzije
Decenijama je fraza „imamo uglja za sto godina“ davala osećaj sigurnosti. Danas sve češće prikriva realne troškove i rizike.
Pored ekoloških tema o kojima se već pisalo, kvalitet ležišta opada, otkrivka i logistika poskupljuju, a elektroenergetski bilans se sve češće krpi uvozom — i uglja i struje — naročito kada podbaci hidro ili se poklope veći remonti.
Poslednjih godina i zvanični planovi računaju na znatan uvoz uglja, dok je uvoz električne energije u 2024. bio primetno viši nego 2023, jer je potrošnja rasla, a domaća proizvodnja kasnila. To više nije „incident lošeg vremena“, već signal sistemske slabosti: održavanje termičke osnove bez fleksibilnosti zaključava visoke troškove baš dok konkurentske tehnologije pojeftinjuju.
Kada zavisnost postane vidljiva
Prva hladna epizoda početkom oktobra (pad sa tridesetak na oko deset stepeni) ogolila je ranjivosti: uz pad hidro i termičke proizvodnje, uvoz je u satima vršnog opterećenja skakao preko četvrtine potrošnje, povremeno oko 1.000 MW.
Samo u prvih devet meseci 2025. godine, odstupanje rezultata trgovanja strujom u odnosu na plan kretalo se desetinama miliona evra — i to sa rizikom pogoršanja ako vreme ne „pomogne“. Iza brojeva stoji jednostavna istina: sistem nema dovoljno fleksibilnosti ni domaćih kapaciteta da glatko ispeglа sezonske i vremenske oscilacije bez oslanjanja na uvoz.
U praksi to znači da nam nedostaje „mišić“ koji radi onda kada je najpotrebnije: mogućnost da jeftinu energiju iz „dobrih sati“ prebacimo u „teške sate“, da u lošim hidrologijama i vršnim opterećenjima ne kupujemo skupo, i da manje zavisimo od raspoloživosti i prioriteta suseda. U krizama, setimo se, solidarnost brzo ustupa mesto nacionalnim interesima.
Solar i baterije: ekonomija otpornosti
Ako ciljamo na manji uvoz i veću predvidljivost, logično je ubrzati ono što je domaće, brzo gradivo i sve pristupačnije.
Solar tu prirodno iskače. Cene opreme i skladištenja su znatno pale u 2024, trend se nastavlja i u 2025, a kilovat-sat koji sami proizvedemo — i po potrebi sačuvamo u bateriji — nema valutni rizik ni uvozni trošak goriva.
Baterije pritom nisu „skupa igračka“, već instrument vrednosti: hvataju dnevni višak sunčeve energije i prelivaju ga u večernji pik, kada su cene najviše. One skraćuju rep volatilnosti, smanjuju skupe nabavke u lošim satima i pomažu mreži. U tandemu sa hidroelektranama (čuvanje vode za kritične momente), pametnim upravljanjem potražnjom i dobrim interkonekcijama, dobijamo miks koji je jeftiniji u krizama i predvidljiviji u mirnim periodima.
I pri tom nismo sami na svetu. U poslednje tri godine region i planeta idu napred, ali ne sa iste startne linije.
Mađarska je do sredine 2025. premašila osam gigavata solara — više nego utrostručeno od 2022. — i beleži rekordne letnje udela solara u proizvodnji. Bugarska je krajem 2024. bila oko 4,6–4,7 GW, uz gotovo gigavat novih OIE u jednoj godini.
Ljubomir Mitrašević, ekspert za energetiku
Sa druge strane, Srbija je sredinom 2025. imala zanemarljivih 0,28 GW kumulativno (znatan deo na krovovima), što jasno pokazuje koliko prostora za ubrzanje postoji. Globalno, Kina je do kraja 2024. stigla blizu 900 GW solarne energije — ne iz ideologije, nego zato što računica funkcioniše. Što ranije uđete u taj investicioni ciklus, niži su troškovi i brži efekti; što kasnije krenete, veći je oportunitetni trošak i izloženost šokovima.
Često se ističe argument da Srbija može računati na jeftinu dnevnu električnu energiju iz regiona. Zaista, u sunčanim danima cene su često niske zbog rasta solarne proizvodnje kod suseda.
Меđutim, trajno oslanjanje na takve viškove zasniva se na nizu pretpostavki: povoljnim hidrološkim uslovima i nepostojanju prekograničnih ograničenja ili prioriteta snabdevanja „najpre za domaće“.
Što region brže širi solar, to je važnije da Srbija razvija sopstvene baterije i druge vidove fleksibilnosti, jer se vrednost premešta u sate bez sunca — kada regionalnih viškova često nema ili nisu dostupni.
Interkonekcije su potrebne kao instrument upravljanja rizikom, ali ne mogu da zamene strategiju zasnovanu na domaćim kapacitetima i skladištenju, koji obezbeđuju veću energetsku nezavisnost i predvidljivost. Uprošćeno, interkonekcije su odlično osiguranje, ali osiguranje ne zamenjuje kuću.
Put ka većoj nezavisnosti
Trenutno stanje bilansa jasno pokazuje da se prečesto oslanjamo na uvoz – bilo uglja, bilo električne energije. Iskustvo u poslednje 2 godine pokazuje kako relativno mali deficit domaće proizvodnje brzo prerasta u značajan uvoz kada potrošnja poraste. Sistem koji ne može da apsorbuje sezonske varijacije bez masovnog uvoza nije sistem koji pruža sigurnost.
Neophodno je da se o energetskoj nezavisnosti aktivno radi, fokusirajući se na brzu izgradnju domaćih kapaciteta.
U tom kontekstu, solarna energija uz skladištenje u baterijama predstavlja deo rešenja koji se ne sme zanemariti – kao domaći, ekonomski sve pristupačniji i strategijski značajan izvor koji smanjuje zavisnost od uvoza i geopolitičkih rizika.
To ne znači napuštanje drugih izvora, već pametno diversifikovanje portfelja, uz prioritet na onome što možemo kontrolisati.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Ukratko, lekcija iz slučaja NIS i iz ove dve „sušne“ godine glasi: energija koju ne kontrolišemo može u jednom danu postati politički i ekonomski problem.
Za elektroenergetiku je pouka jednostavna. Gradimo domaće kapacitete koji proizvode kada su uslovi povoljni (sunce, vetar, hidro) i skladištimo dovoljno da pokrijemo večernje pikove i sušne periode. Tako smanjujemo uvoz, štitimo budžete i konkurentnost, i vraćamo odluke o energiji tamo gde im je mesto — u zemlju. Pitanje više nije da li možemo sebi priuštiti tranziciju ka većoj nezavisnosti, već da li možemo sebi priuštiti da je ne napravimo.
O autoru
Ljubomir Mitrašević je diplomirani inženjer elektrotehnike, specijalizovan za elektroenergetske sisteme i član je britanskog Instituta za inženjerstvo i tehnologiju (IET). Sa preko 25 godina iskustva u energetskom sektoru, razvio je duboku ekspertizu u upravljanju, planiranju i regulaciji elektroenergetskog sistema kao i u implementaciji niskokarbonskih tehnologija.
