Milica Ilić: Zaštitom od poplava mi ne štitimo reke, već sami sebe

Nekada davno, Vojvodina je bila – močvara.

Po savremenim naučnim saznanjima, Srbija je nekada imala preko 300.000 hektara takozvanih vlažnih staništa, a danas je njihova površina oko 33.000 hektara, pre svega u Vojvodini, u slivu Dunava. Drugim rečima, izgubili smo oko 90% ovih ekosistema.

Srbija nije tu nešto unikatna – slično uništenje događalo se širom sveta, a događa se još uvek.

„Društvo jeste istorijski napredovalo time što je iskorišćavalo i eksploatisalo ova područja”, kaže u razgovoru za Klimu101 Milica Ilić, istraživač saradnik na Departmanu za uređenje voda Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. 

„Ali ako već ne možemo da vratimo ono što je nestalo, možemo makar da zaštitimo ono što nam je preostalo.”

Na međunarodnom nivou, najvažniji dokument zaštite vlažnih staništa je Ramsarska konvencija, potpisana davne 1971. godine. Danas, Srbija ima 12 područja zaštićenih ovom konvencijom, od kojih je većina u Vojvodini: Gornje Podunavlje, Obedska i Carska bara, Koviljsko-Petrovaradinski rit…

Milica Ilić se u svom radu posebno bavi upravo Koviljsko-Petrovaradinskim ritom, zaštićenim područjem na Dunavu, između Beograda i Novog Sada. Njena istraživanja često su fokusirana na donošenje odluka kada su u pitanju ova područja, sa posebnim akcentom na učešće građana u njihovom poboljšanju i zaštiti.

Ali zašto je važna zaštita vlažnih područja? Kako bismo razumeli ovu temu bolje, pitali smo našu sagovornicu da bolje objasni jedan pojam koji je u nauci uveliko odomaćen, ali koji široj javnosti još uvek nije dovoljno poznat: ekosistemske usluge.

Ekosistemske usluge: sve moguće dobiti koje ljudi imaju od prirode

„Ekosistemske usluge su zapravo dobiti koje ljudi imaju od prirode”, objašnjava Ilić. „Mnoge od njih su zapravo svakodnevne i bliske ljudima. I obično sedenje u parku je ekosistemska usluga, kao i svaki vid rekreacije u prirodi, sporta… Ali kada pričamo o vlažnim staništima, ekosistemske usluge su i regulacija zemljišta i zaštita od poplava.”

„Možemo sve to da izlistamo tako, ali potreban nam je neki koncept kako bismo to posmatrali na pravi način”, kaže naša sagovornica. „Da bismo se ponašali u skladu sa onim što ekosistem jeste – a to je sistem. Koncept ekosistemskih usluga nije nov, on je uveden početkom dvehiljaditih radi integrisanog upravljanja prirodnim resursima.”

Ponekad, kada iz laičke perspektive sagledamo svet nauke, ovakvi pojmovi nam se mogu učiniti apstraktno. Možda se čak, i posle ovakvog objašnjenja, zapitamo: koja je korist od toga? Kakvu uslugu nam pruža ovaj koncept?

„Primera radi, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode iz Novog Sada je uradio ekonomsku ocenu Koviljsko-Petrovaradinskog rita”, kaže Ilić, „gde za svaku pojedinačnu ekosistemsku ulugu postoji i ekonomska ocena. U pitanju su desetine i desetine usluga.”

Ekonomska ocena usluga je nešto kao vrednost – mi svaku dobit od ekosistema možemo izraziti i u dinarima ili evrima, na osnovu relativno kompleksnih računica koji zavise od mnogo faktora… Ali važno je ove stvari posmatrati na pravi način, kaže naša sagovornica.

„To nije nešto što ćemo mi zaraditi, na tome što ćemo, primera radi, pošumiti neku teritoriju. To je ono što ćemo mi uštedeti.”

„Ako imamo šumu, to će uticati na regulaciju vazduha, može smanjiti poplavni talas… Posmatra se kolika je šteta smanjena time što je nešto urađeno.” 

Opet na primeru Koviljsko-Petrovaradinskog rita: ovo područje zaštićeno je i na nacionalnom i na međunarodnom nivou (Ramsarskom konvencijom), kako zbog biodiverziteta, tako i zbog njegove uloge u zaštiti od poplava. Štetu ne moramo da iskažemo u brojkama da bismo razumeli razmere zaštite koju nude vlažna staništa.

„U pitanju su milioni i milioni kubnih metara vode koja se tu zadržava prilikom poplave”, objašnjava Ilić, „i samim tim ne odlazi dalje u naseljena mesta. Zato se to područje zove i plavno. Bez plavnih područja, a posebno u Vojvodini gde ih ima puno, imali bismo neuporedivo drastičnije poplave u Srbiji. Zamislite celu zemlju kao Obrenovac 2014. godine.”

Vlažna staništa u Srbiji ugrožavaju pre svega otpadne vode i bespravna gradnja

I pored međunarodnih konvencija i zakonodavstva, vlažna staništa su i dalje ugrožena. Kao što su usluge koje pružaju ponekad „nevidljive”, tako i faktore koji ih ugrožavaju nekad ne možemo da vidimo golim okom.

„Na primeru Rita, ono što bih izdvojila kao najveći problem su otpadne vode. Ne postoje sistemi za prečišćavanje otpadne vode, svuda okolo su septičke jame koje se izlivaju, cure, dolaze do ovog područja…”

„Previše se priča o tome da Dunav sve to sam može da reši”, dodaje Ilić. „On može mnogo, njegova takozvana samoprečišćavajuća moć je ogromna, ali ne može reka da primi netretirane otpadne vode iz milionskih gradova, kao što Dunav dobija u Beogradu.”

Nisu otpadne vode jedini problem: posebno u Srbiji danas, uporna opasnost je i ilegalna gradnja. Pitali smo našu sagovornicu da objasni kako to ilegalna gradnja pored rečnog toka zapravo ugrožava njen tok – mada se ispostavilo da je ključno pitanje i šta to tačno ugrožava ilegalna gradnja.

„Zamislite ovako: postoji to neko korito reke”, kaže Ilić. „Onda ide prostor koji se zove inundaciono područje, koje mora da bude uslovno rečeno prazno, tu je drveće, ali tu ne sme da bude kuća.”

„Onda zamislite da u taj prostor, gde se voda akumulira, vi stavite jednu kuću, pa drugu, treću, posečete jedno drvo, drugo, treće… Šta smo na kraju uradili?”

„Taj prostor koji je bio za višak vode, to je sada popunjeno kućama. I pričamo o ozbiljnom broju kuća, koje ozbiljno smanjuju tzv. propusnu moć korita. To je nešto što mora da bude prazno – pre svega zbog nas”, objašnjava naša naučnica. „Reku baš briga, ona može da se poplavi ili ne poplavi, mi smo ti koji smo ugroženi. Sami sebi pravimo probleme.”

Naravno, nije čovekov uticaj samo – direktan. Preko emisija gasova staklene bašte, klimatske promene izazivaju vremenske uslove koji mogu drastično da utiču na vlažna staništa, odnosno da drastično umanje vrednost usluga koje ona pružaju.

„Suša uništava vlažna staništa”, kaže Milica Ilić. „Bez vode, tamo nema života. Kod smanjenog protoka između pojedinačnih staništa, ako dođe do nestajanja, onda ostajemo bez prostora koji bi kasnije mogao da primi višak.”

Krivac su, drugim rečima, pre svega padavine. A kako nam je pokazalo ovo leto – a i kako su prethodno najavili savremeni klimatski modeli – suše će postati sve veća opasnost u ovim krajevima.

„Mi danas imamo istu ukupnu količinu padavina kao i uvek u Srbiji”, kaže Ilić, „ali danas padne za dva dana mesečna količina vode, pa onda mesec-dva ne padne ništa, i tako u krug. Nije nam ni infrastruktura građena za tako nešto, pa su nam ulice poplavljene posle svake veće kiše.”

„Dok sam bila mala, na kanalu kod Novog Sada bih se pitala: a zašto je ovde trska, tako ružna, pored kanala?”

U svakom odgovoru, Milica Ilić naglašava važnost obrazovanja: to joj je i profesionalni i lični fokus. 

„Tek kada sam krenula da studiram, naučila sam da trska pruža toliko usluga da je to neverovatno”, kaže ona.

Obrazovanje je ključan element građanskog uključivanja u procese poboljšanja i zaštite – istovremeno radi informisanja građana, ali i informisanja koje građani sami mogu da pruže, i nauci i donosiocima odluka. 

Savremeni istraživački projekti često uključuju građane, koji u zavisnosti od teme istraživanja, mogu biti i izvor iskustava, pa i podataka, često presudnih za pravilno upravljanje područjima koja će u budućnosti postati sve ugroženija.

„Jedan takav projekat započet je prošle godine”, kaže Milica Ilić. „Zove se Restore4Life, međunarodni projekat koji vodi Univerzitet u Bukureštu, a u kojem učestvuje i Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu i drugi projektni partneri u Srbiji.”

Kako objašnjava naša sagovornica, ovaj projekat, koji podrazumeva i istraživanja, monitoring i restauraciju više konkretnih lokaliteta u Srbiji, osmišljen je tako da uključuje i građane kroz posebnu platformu za razmenu znanja i iskustava.

„U Koviljsko-Petrovaradinskom ritu živi skoro pola miliona ljudi. Besmisleno je ignorisati njihova znanja o području na kojem žive, na kojem su živeli njihovi roditelji i na kojem će živeti i njihova deca. Ko, uostalom, može bolje od mene da kaže šta je u mojoj kući problem, osim mene?”

Ovaj specijal izrađen je u okviru programa EKO-SISTEM Podrška reformama u zaštiti životne sredine, koji sprovode Mladi istraživači Srbije (MIS), uz podršku Švedske, preko Švedske agencije za međunarodni razvoj i saradnju (Sida). Za sadržaj ovog materijala je odgovoran isključivo autor. Mladi istraživači Srbije i Sida ne dele nužno stavove i tumačenja izrečena u ovom materijalu.