Krajem osamdesetih godina tema klimatskih promena konačno je počela ozbiljnije da se razmatra u Ujedinjenim nacijama i 1992. godine dogovorena je Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC). Ovo je bio prvi put da je međunarodna zajednica postavila cilј u vezi sa ovom temom, a to je da se koncencentracija gasova staklene bašte održi na nivou koji će sprečiti opasno lјudsko mešanje u funckionisanje klimatskog sistema.
Nedugo pošto je 1994. godine UNFCCC stupila na snagu, počeli su pregovori koji će rezultirati potpisivanjem Kjoto protokola, prvog pravno obavezujućeg međunarodnog sporazuma u vezi sa klimatskim promenama, u decembru 1997. godine. Ovo je bio veliki korak za borbu protiv klimatskih promena. Tema je stavlјena u fokus javnosti i o njoj se razgovaralo na najvišem državnom nivou, uopšte protokol je viđen kao izuzetno važna osnova na kojoj će se graditi buduća saradnja u naporima da se smanje emisije gasova staklene bašte. Nažalost, očekivanja nisu ispunjena.
Format sporazuma
Sam sporazum je dogovoren tako da se države podele u dve grupe. Razvijene zemlјe su se obavezale da će u periodu od 2008. do 2012. godine smanjiti svoje emisije gasova staklene bašte tako da budu za oko 5% manje u odnosu na 1990. godinu. Dok ostale potpisnice, u to vreme najsiromašnije i zemlјe u razvoju, nisu bile u obavezi da smanjuju emisije. Razdvajanje ugovornica u dve grupe je trebalo da ostavi prostora državama čiji je rast bio u zamahu da sustignu nivo razvijenosti bogatijih zemalјa pre nego što bi se i same upustile u proces rezanja emisija.
U vreme kada je Kjoto protokol potpisan države koje su se obavezale da smanje emisije bile su odgovorne za blizu dve trećine ispuštanja gasova staklene bašte na svetskom nivou što je delovalo kao odlična polazna osnova. Međutim, u tom trenutku najveći emiter, SAD nikada nisu ratifikovale sporazum, a Kanada je istupila krajem 2011. godine. To je, uz veliki rast emisija u zemljama u razvoju, dovelo situacije da su pri isteku protokola 2012. godine zemlje koje su bile u obavezi da smanjuju emisije bile odgovorne za tek nešto više od jedne petine svetskih emisija na godišnjem nivou. To je jednostavno premalo da bi imalo ikakav značajniji uticaj na usporavanje klimatskih promena.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Razlozi zbog kojih Kjoto protokol nije uspeo
Činjenica da je jedan deo strana ugovornica bio u potpunosti oslobođen svake obaveze u vezi sa emisijama gasova staklene bašte samo je jedan od razloga što je Kjoto protokol omanuo u svojoj svrsi da bude klјučan instrument za usporavanje klimatskih promena. Prema mišljenju stručnjaka problem je bio u potpuno pogrešnom ustrojstvu čitavog sporazuma. Pored izuzimanja velikog dela potpisnica od svih obaveza, velika greška bili su i kratki rokovi, kao i ograničavanje na kratkoročne periode za ispunjavanje meta koje ionako nisu bile postavlјene previše visoko.
Naime, Kjoto protokol je postao validan nakon što je ratifikovan od dovolјnog broja država, što se dogodilo tek 2005. godine. Znači da je od trenutka kada su njegove odredbe postale obavezujuće do početka cilјnog perioda ostalo svega 3 godine, a politike koje treba da utiču na smanjivanje emisija zahtevaju mnogo vremena za planiranje i implementaciju jer se u najvećoj meri odnose na energetski sektor. Tako kratko vreme za planiranje, kao i period od svega 4 godine u kojem je trebalo smanjiti emisije, doveli su do toga da veliki broj redukcija bude rezultat kratkoročnih rešenja kako bi se ispunile obaveze, a ne pažlјivo planiranih politika koje bi trebalo da dovedu do tranzicije ka deugljenizovanoj (dekarbonizovanoj) privredi. Ipak, treba napomenuti da to nije slučaj u svim državama. Kao svetli primer izdvajaju se Nemačka i Ujedinjeno Kralјevstvo koji su usvojili nacionalne politike smanjivanja emisija na duži rok i ostvarili daleko najbolјe rezultate u cilјnom periodu.
Još jedan problem Kjoto protokola bio je taj što, iako je bilo reč o pravno obavezujućem dokumentu, on zapravo nije imao načina da sprovede sankcije ѕa eventualne prekršaje, što se najbolјe videlo u situaciji kada je Kanada napustila dogovor.
Kjoto protokol je prestao da funkcioniše po isteku 2012. godine, i iako je bilo razgovora o novom sporazumu koji bi bio njegova nadogradnja, na kraju nije došlo do dogovora koji bi obuhvatio sve najveće emitere. Ipak države su nastavile sa pokušajima da iznađu rešenje za klimatske promene i nova nada da će međunarodna zajednica kolektivnom akcijom uspeti da postigne rezultate je Pariski sporazum o klimatskim promenama dogovoren krajem 2015. godine.
