Srbija dostavila novi izveštaj UN-u: U izveštavanju sporija, u planovima manje ambiciozna od suseda kao što su BiH i Severna Makedonija

Foto: only_point_five / Flickr

U ponedeljak, 8. aprila, u onlajn bazi dokumenata Okvirne konvencije o klimatskim promenama Ujedinjenih nacija (UNFCCC), osvanuo je novi, treći po redu izveštaj Republike Srbije, takozvana nacionalna komunikacija. 

Ona se već ranije, na srpskom jeziku, mogla naći na sajtu Ministarstva zaštite životne sredine.

U ovom dokumentu, Srbija je prvi put od 2017. godine dostavila Ujedinjenim nacijama zvanične informacije o aktuelnom stanju svoje klimatske borbe – što uključuje, između ostalog, podatke o ekonomiji i rastu, usvojenim zakonima, propisima i strategijama, kao i pregled (inventar) svojih merenja i procena emisija gasova staklene bašte, zajedno sa aktivnim planovima smanjenja emisija.

Sa jedne strane, u pitanju je dobra vest.

Srbija je u poslednjih par godina konačno usvojila niz strategija i planova neophodnih za klimatsku akciju

Dostavljanje ovakvih izveštaja, kao i inventara emisija, jedna je od ključnih obaveza svih potpisnica Pariskog sporazuma. Prepoznata kao zemlja u razvoju, Srbija bi ove izveštaje morala da šalje na svake četiri godine – što znači da ovogodišnja nacionalna komunikacija Srbije zapravo kasni pune tri godine.

Ali svejedno je u pitanju napredak. U prethodnih par godina, Srbije je konačno usvojila Zakon o klimatskim promenama, a zatim i ključnu Strategiju niskougljeničkog razvoja – koja uspostavlja plan smanjenja emisija gasova staklene bašte u našoj zemlji, a koja je i sama bila usvojena sa gotovo pet godina zakašnjenja. 

Trenutno, na usvajanje čeka i INEKP, odnosno Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan, kojim se posebno uređuje i planira napuštanje fosilnih goriva u Srbiji u korist obnovljivih izvora.

Nije samo do pukog usvajanja: možda i prvi put, može se videti saglasnost u ovim dokumentima – gde se, uopšteno rečeno, kroz INEKP planira ispunjenje ciljeva iz Strategije, a u skladu sa Zakonom. Ovo možda zvuči kao zdravorazumska stvar, ali do skoro to nije bio slučaj.

Kada su ovi dokumenti usaglašeni, odnosno kada dopunjuju jedni druge, onda se među njima može nazreti i potencijalna budućnost Srbije: ona u kojoj ova zemlja zaista ulazi u proces zelene tranzicije i, između ostalog, napušta ugalj kao energent do 2050. godine. 

Klimatske promene su tu samo deo priče – u pitanju je promena koja bi mogla drastično, i naravno pozitivno da utiče na naš kvalitet života, o čemu je svojevremeno na jedan unikatan i upečatljiv način pisao naš energetičar dr Davor Končalović. 

U tom ključu razmatranja i planiranja naše budućnosti treba čitati i skorašnje rasprave o nuklearnoj energiji u Srbiji. Mada je nuklearna energija načelno čisto rešenje za našu energetiku, ona bi nas istovremeno mogla i lako moglo skrenuti sa puta energetske tranzicije.

Nuklearna energija, drugim rečima, jeste realno pitanje – i samo prvo u nizu važnih i kompleksnih pitanja sa kojima će se Srbija suočiti u godinama koje dolaze.

Novi izveštaj UNFCCC-u je, s jedne strane, još jedan korak na tom putu. 

Pored pregleda izvršenih klimatskih politika i novog inventara emisija gasova staklene bašte, izveštaj sadrži i planove za aktivnosti u narednim godinama, sa krovnim ciljem smanjenja emisija gasova staklene bašte za 69,1% do 2050. godine (u odnosu na 2010). 

Ta brojka iz novog izveštaja poklapa sa brojkom iznetom u usvojenoj Strategiji niskougljeničkog razvoja (eto zašto je usaglašenost dokumenata važna: ta brojka je sada jedna realnost, usvojena u Srbiji i u UN, u odnosu na koju će se meriti uspeh naših budućih politika).

Izneti planovi Srbije nisu ni blizu dostizanju dekarbonizacije do 2050. godine

Međutim, tu na površinu isplivava i jedan ključni problem: zašto je u najambicioznijim scenarijima u Srbiji smanjenje emisija manje od 70% do 2050. godine? Zar se nismo obavezali da ćemo do te godine biti deo neto nula evropskog kontinenta? 

Naravno, kada govorimo o neto nula emisijama, u računicu uključujemo i tzv. ponore ugljenika (carbon sinks), kao što su šume, koje apsorbuju više ugljen-dioksida nego što ga emituju, pa se u računicama emisija vode kao „minus” i mogu da „pokriju” neke viškove emisija iz npr. energetike ili poljoprivrede. Ali ponori ugljenika ne mogu pokriti preostalih 30% emisija u Srbiji.

Štaviše, svoju nacionalnu komunikaciju dostavili smo sa najvećim zakašnjenjem u regionu, i sa manje ambicioznim planovima od bilo koje druge zemlje u okruženju.

Severna Makedonija, primera radi, koja je prethodne godine dostavila svoj četvrti (a ne treći) izveštaj, predviđa smanjenje emisija od 82% do 2050. godine. Sa druge strane, Bosna i Hercegovina, koja je takođe 2023. godine dostavila četvrtu komunikaciju, u najambicioznijim planovima procenjuje 86,5% manje emisija do sredine veka.

Nije stvar samo u tome što kaskamo za susedima i u ažurnosti i u ambicijama – svoj izveštaj Srbija je poslala uz jednu defetističku notu. Jer evo šta smo mi imali da poručimo UN-u: 

„Polazeći od pretpostavki navedenih scenarija, jasno je da je dekarbonizacija srpske privrede moguća u dugoročnom periodu (2070. godine ili kasnije) i zahteva, između ostalog, značajne dodatne pošumljene površine, koje opet mogu ugroziti proizvodnju i sigurnost dostupnosti hrane.” (nagl. aut.)

Važno je imati u vidu da nacionalne komunikacije nisu strateški dokumenti; mada zemlje u njima mogu da navode dugoročne projekcije i planove, to nije nužno. U pitanju su izveštaji o aktuelnim stanjima i poduhvatima.

Samim tim, ostaje pitanje: zašto se u nacionalnoj komunikaciji Republike Srbije Ujedinjenim nacijama našla ova procena, koja se u ovom obliku ne može naći ni u Strategiji niskougljeničkog razvoja, niti u drugim državnim dokumentima i zvaničnim procenama? Ona je izgleda usmerena isključivo ka međunarodnoj zajednici.

Okruženi susedima koji su se obavezali na iste ambiciozne ciljeve kao i mi, u vreme kada konačno činimo prve korake u oslobađanju od klimatskog, ali i ekonomskog i zdravstvenog bremena fosilne industrije, ovakav defetizam je sasvim neprimeren. Srbija treba da posmatra tih 69,1% smanjenja emisija do sredine veka samo kao početnu tačku, da se bavi transformacijom svoje energetike i industrije (i društva, i naših života), i da onda, kada dođe vreme za dalje planiranje, od 2030. godine, može da iznese još ambicioznije projekcije i planove. 

Cilj je da se do 2050. godine sve države Evrope „sretnu” na istoj, ili makar bliskoj tački – što znači da taj raskorak, koji trenutno nažalost postoji, moramo da smanjimo. Takve ambicije nećemo ostvariti pesimizmom.