Fotografija: Flickr / VLLI
Opšte je poznato da zagađenje živom može da naruši naše zdravlje. Kada je reč o ovom toksičnom hemijskom elementu koji se obeležava simbolom Hg, oči javnosti su pretežno uprte u vulkane kao najveće prirodne emitere.
Međutim, pripisujući živu u vazduhu isključivo njima, propuštamo da vidimo mnogo veći deo slike za koji su odgovorni sami ljudi, pre svega kroz sagorevanje uglja.
Naime, od početka modernog doba (oko 1500. godine nove ere) ljudske aktivnosti uvećale su koncentracije žive sedam puta, proračunali su američki istraživači sa Škole inženjerstva i primenjenih nauka pri prestižnom Univerzitetu Harvard. Njihova studija objavljena je u naučnom časopisu Geophysical Research Letters.
Kako se procenjuje, pre nego što je čovečanstvo počelo da ispušta živu, atmosfera je, u proseku, sadržala 580 megagrama ovog toksičnog metala. Istraživanje je pokazalo da su do 2015. prosečne koncentracije atmosferske žive skočile na 4 hiljade megagrama. To je skoro sedam puta više u odnosu na uslove koji se u analizi sa Harvarda uzimaju kao prirodni.
Promeni prethodnog stanja doprinele su emisije žive iz termoelektrana na ugalj, sagorevanja otpada, industrije i rudarstva.
Uprkos njenom ogromnom uticaju na zdravlje ljudi, koncentacije žive u atmosferi su zapravo veoma niske – i to je bio glavni izazov za naučnike u njenom merenju. U kubnom metru vazduha može da se nađe i samo jedan nanogram žive što čini satelitsku detekciju praktično nemogućom.
Zbog toga, tim je morao da pronađe zamensko rešenje: živu su mereli pomoću jedne druge hemikalije koja se oslobađa u tandemu sa njom. U ovom slučaju naučnici su koristili sumpor-dioksid, glavnu komponentu emisija vulkana, koju je mnogo lako uočiti pomoću satelita.
Autori studije su svoje rezultate utemeljili na odnosu sumpor-dioksida i žive u vulkanskim gasovima – na osnovu koncentracija sumpor-dioksida, oni su izračunali koliko se žive može pripisati erupcijama vulkana, a zatim modelirali kako se ona kretala širom sveta.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Živa postoji u različitim oblicima i ljudi su svakom od njih izloženi na različite načine, na primer kroz konzumaciju ribe koja sadrži metil živu ili upotrebu proizvoda u čijem se sastavu nalazi ovaj metal, kao i kroz udisanje vazduha sa živinom parom.
Svetska zdravstvena organizacija uvrstila je ovaj hemijski element na listu deset hemikalija (ili grupa hemikalija) koje rađaju najveću zabrinutost po javno zdravlje. Dodir sa živom, čak i u malim količinama, može izazvati ozbiljne zdravstvene posledice, posebno kada su u pitanju imunološki, probavni i nervni sistem. Takođe može narušiti oči, kožu, bubrege i pluća.
Studija o tome koliko su ljudi doprineli emisijama žive još jedna je u nizu koja razotkriva koliko zavisnost čovečanstva od fosilnih goriva zapravo narušava bezbednost planete na kojoj živimo – i to po nas same, ali i zbog čega nam je neophodna ubrzana energetska tranzicija na obnovljive izvore.
