Poslednjih godina brojni naučnici bavili su se procenama o količini mikroplastike u okeanima, ali koliko su ove sitne čestice zapravo stare?
Odgovor na ovo pitanje donose nam istraživači sa Univerziteta Kjušu iz Japana i iz hemijske korporacije Asahi Kasei. Oni su analizirali nivo oksidacije plastike na severu Tihog okeana, a u kompleksne proračune uključili su i faktore životne sredine kao što su izloženost ultraljubičastim zracima i temperatura.
Došli su do zaključka da se starost mikroplastike u površinskim slojevima vode priobalnih područja kreće od 0 do 5 godina, dok je u nešto udaljenijim regionima mikroplastika stara između 1 i 3 godine. Uzorke su prikupljali na razdaljini od 10 do 80 kilometara od japanske obale, a zatim i sa sredine severnog Pacifika i Filipinskog mora.
„Pretpostavljamo da razlog za starost priobalne plastike u rasponu od 0 do 5 godina taj što se čestice često spiraju na obalu te tako ‘preživljavaju’ duže”, izjavila je jedna od autora istraživanja, Rie Okubo.
Ona je dodala da mikroplastici iz daljih delova okeana treba duže da stigne tamo. „Povrh toga, ona najverovatnije iz površinskih slojeva tone dublje u vodu.” Potonućem mikroplastike objašnjava se odsustvo starijih mikroplastičnih čestica u zonama koje se nalaze na većoj udaljenosti od priobalja.
Kako se navodi, u vodenim staništima, kako okeanima tako i jezerima, plastika predstavlja najrasprostranjeniji oblik zagađenja. Vremenom se, usled različitih uticaja, ova vrsta otpada raspada na sve sitnije komade, a kada dostigne veličinu od 5 milimetara, klasifikuje se pod mikroplastiku koja postaje rastući problem planete.
U ranijoj studiji iz 2021. godine, Univerzitet Kjušu procenio je da na površini okeana pluta 24,4 hiljada milijardi komadića mikroplastike.
„Međutim, i dalje znamo malo o njenom uticaju na životnu sredinu i živa bića”, kazao je profesor Acuiko Isoba. „Još jedno veliko pitanje jeste koliko dugo mikroplastika plovi okeanom.”
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Autori naučnog rada, objavljenog u časopisu Marine Pollution Bulletin, se nadaju da će nova metoda pružiti bolje uvide u proizvodnju i širenje mikroplastike, kao i da će poslužiti u razvoju preciznijih simulacija za njeno praćenje u okeanima.
Svakako, poprište mikroplastike u savremenom dobu nije samo voda: njene čestice pronađene su i u blizini Mont Everesta, najvišeg planinskog vrha na Zemlji, ali i u krvi i plućima ljudi.
U međuvremenu, problem plastičnog otpada postaje sve ozbiljniji, prognozira se da će njegove količine da se utrostruče do 2060. godine.
Za proizvodnju plastike koriste se fosilna goriva, ali njen negativan uticaj na klimu možda tu ne staje: kada se plastika razgradi na sitne komadiće, dolazi i do atmosfere gde bi u slučaju većih koncentracija, prema nedavnim nalazima švajcarskih eksperata sa Univerziteta u Cirihu, mogla da utiče na formaciju oblaka, a dalje i na temperature, padavine i klimatske promene.
