FOTO: Bojan Džodan
Kada se iz Despotovca krene ka planinama Beljanica i Kučaj, u pravcu popularnih prirodnih lokaliteta kao što su Resavska pećina i vodopad Lisine, prvo se prolazi pored – rudnika.
Ovaj ceo kraj, odmah istočno od autoputa Beograd-Niš, blizu Ćuprije, sadrži neke od najpoznatijih prirodnih lepota Srbije, ali zapravo je pre svega rudarski. Mrki ugalj se ovde kopa već generacijama, u starim rudnicima kao što je Senjski još od sredine 19. veka.
Ali put nas nije vodio do Senjskog, već pored jednog sestrinskog rudnika – uske šine, namenjene malim rudarskim vagonima, ulaze u tunel iznad kojeg stoji natpis: „jama Jelovac”. U blizini je kafana, pored Resave, reke koju ćemo pratiti kilometrima uzvodno, sve dok ne postane potok.
I Senjski rudnik i Jelovac danas su deo državne kompanije „Rembas”, koja upravlja još nekolicinom rudnika uglja u utrobama Kučaja i Beljanice. Nekada davno, mrki ugalj koji se ovde eksploatiše koristio se za potrebe industrije, ali danas se on koristi najpre u našoj energetici, na primer u vremešnoj termoelektrani „Morava” u obližnjem Svilajncu, koja proizvodi struju od 1969. godine.
Sa tranzicijom u povoju, eksploatacija uglja ima ograničen rok trajanja. EPS je nedavno raspisao tender za rešenje konzervacije lokaliteta termoelektrane „Morava”, što je prvi korak u njenom zatvaranju.
Kako će izgledati budućnost ovog kraja posle uglja?
Prilaz prostranstvu budućeg nacionalnog parka obeležen je vikendicama i malim hidroelektranama
Na putu iz Despotovca ka planinama dobijamo neke naznake odgovora.
Naime, oko vodopada Lisine razvija se čitava turistička mini-industrija, sa nekoliko skockanih kafana u drvetu, na terasama iznad potoka Vrelo, koji se tu u blizini spaja sa Resavom.
„Ovde su cene beogradske”, ukratko je prokomentarisao naš vodič i vozač, inženjer Marko Miljković iz lokalnog ogranka „Srbijašuma”.
Vozeći se Ladom Nivom, zaštitnim znakom „Srbijašuma”, pratimo reku Resavu uzvodno ka Beljanici (i Kučaju – autoru ovih redova ostalo je pomalo misteriozno gde prestaje jedna planina a gde počinje druga, mada bi trebalo da ih upravo Resava razdvaja).
Dok je put još uvek asfaltiran, prolazimo pored niza vikendica, uključujući i čitavo jedno naselje na mestu gde se okolna brda šire i prave malu visoravan. Neke kuće su nedovršene, druge napuštene – a većina je, pretpostavljamo, upitne legalnosti.
Ovo je inače jedan od istorijski najmanje naseljenih krajeva Srbije: nakon sela Strmosten, koje se nalazi u brdima samo desetak kilometara od Despotovca, kuća više gotovo i da nema, osim ovih vikendica, retkih objekata „Srbijašuma” i jedne napuštene barake. Sa svih strana se uz brda diže bukova šuma, koja je izgleda upravo ovde, na nadmorskoj visini od nekoliko stotina metara u ovom gotovo zaboravljenom kraju Srbije, pronašla svoje idealno stanište.
Međutim, iako smo se ovim putem, koji više nije asfaltiran i više nije baš pogodan za putničke automobile, vozili početkom septembra, bukove šume su oko nas bile izrazito crvene, kao da je pozna jesen.
„Zbog suše je još u avgustu padalo lišće”, kaže Marko, naš vodič. „I to nije samo bukva nastradala. Nove sadnice crnog bora i smrče su se potpuno osušile.”
Pored rudnika, planinskog puta, kafana i vikendica, na putu ka našem odredištu naišli smo na još jedno delo ljudske ruke – malu hidroelektranu izgrađenu na reci Resavi.
Prema registru povlašćenih proizvođača struje koji nudi Ministarstvo energetike, na Resavi je izgrađeno čak tri male hidroelektrane: „Stenjevac”, „Lisina” i „Lisine Strmosten”. Mada su u pitanju vidne i nagle intervencije u korito reke Resave i uopšte, u krajolik, njihov ukupan proizvodni kapacitet je zanemarljiv na mapi srpske energetike.
A ovo je, uprkos ovim često nespretnim, neplanskim izletima ljudske gradnje, prostor budućeg nacionalnog parka „Kučaj-Beljanica” – ako se proces transformacije u nacionalni park koji je januara 2022. pokrenulo Ministarstvo zaštite životne sredine ikada završi pozitivnim ishodom.
Mi smo zapravo krenuli u njegovo uslovno rečeno srce, ili možda bolje reći u krunu potencijalnog nacionalnog parka – u prašumu Vinatovaču, najstrože zaštićenu i verovatno i najbolje očuvanu bukovu šumu u Srbiji.
Vinatovača je retka prašuma u Srbiji – ali i ona oseća posledice klimatskih promena
Kategorija zaštite je ovde – najveća.
„Bilo kakve intervencije su zabranjene”, kaže Marko Miljković dok se potpuno sami šetamo među prastarim drvećem. Neke bukve u Vinatovači, čije se krošnje uzdižu desetinama metara iznad nas, stare su i preko 200 godina: bile su mladice u doba Prvog srpskog ustanka.
„Ne diraju se ni stabla koja padnu. Sve se ostavlja prirodnim procesima – osim”, priseća se naš sagovornik, „jedno oboreno stablo smo ipak isekli, jer je pretilo da skrene tok potoka.”
Kako i priliči jednoj prašumi, u Vinatovači je hladnije nego što smo očekivali, a visoke krošnje ne dozvoljavaju Suncu da prodre do zemlje. Tamo gde drvo padne, napravi se „rupa” u gustoj mreži krošnji, pa se oko oborenog drveća javljaju nove mladice koje se utrkuju za svoje mesto pod suncem. Po pravilima zaštite ovakvog lokaliteta, čovek se u ove procese ne meša: Vinatovača je mesto samo za oprezne posetioce, čuvare i istraživače.
Ali Vinatovača nije samo oaza od neposrednog ljudskog uticaja, već donekle i od klimatskih promena. Suša je ovde izgleda bila manje štetna nego u okolnim šumama, pa su krošnje bukvi zelenije od onih koje smo videli u dolasku. Kako nam objašnjava naš vodič, „krivac” za to je činjenica da je ovaj deo šume delom zaklonjen od Sunca obližnjim brdima, što izgleda pomaže i razvoju mikroklime.
Istovremeno, iako slabije, posledice ovogodišnjih ekstremnih prilika se svejedno vide. Dok su krošnje iznad nas daleke i zelene, zemlja je prekrivena duboko crvenim i braonkastim lišćem.
„Hodamo po ovogodišnjem lišću. To je sve palo u već u avgustu, mesecima pre nego što je trebalo.”
Bukva je drvo koje je osetljivo na sušne uslove, što potvrđuju i savremena naučna saznanja: usled klimatskih promena, rast bukovih šuma usporen je širom Evrope. Mada je Vinatovača zaštićena, i to na različite načine, biosfera ne može u potpunosti izbeći posledice drastičnih promena u atmosferi koje izaziva sagorevanje fosilnih goriva.
U povratku ka Despotovcu, još jednom prolazimo pored mesta gde se gradi mali most preko Resave, koji treba da olakša pristup drugim delovima Kučajskih planina. Sa druge strane nastavlja se još jedan put koji ubrzo nestaje među stablima.
„To je težak put”, kaže naš vodič, „ali on vodi do Lazarevog kanjona. To je blizu, samo desetak kilometara vazdušnom linijom. Ali ne bih vam preporučio tuda da idete.”
To zapravo već znamo: istog jutra, bili smo sa druge strane tog puta, kod Lazarevog kanjona. Iako su i Vinatovača i Lazarev kanjon strogo zaštićeni delovi istog budućeg nacionalnog parka Kučaj-Beljanica, i iako su u teoriji vrlo blizu jedno drugome, osećaj na terenu je kao da su u pitanju dva različita sveta.
Lazarev kanjon: Blizu, ali daleko
Ceo dan smo morali da organizujemo kako bismo uspešno prešli tih deset kilometara, koliko deli Lazarev kanjon od Vinatovače. Pošto vožnja po lokalnom putu nije dolazila u obzir (put je samo za vojsku i iskusne vozače u terencima), morali smo da idemo okolo – i to zaista okolo.
Najbrži put između ova dva lokaliteta uključuje povratak do Despotovca, kratki izlazak na autoput između Ćuprije i Paraćina, zatim magistralnim put do Boljevca, i na kraju lokalnim putem na sever do Zlota, velikog sela blizu istočnog kraja kanjona koji nosi ime srednjovekovnog kneza.
Potrebno je, drugim rečima, odvojiti najmanje dva sata i preći 120 kilometara kako bi se stiglo iz jednog mesta do drugog.
Ova dva kraja nisu samo udaljena, već i umnogome različita: Despotovac je deo Pomoravlja, okrenut Svilajncu, Paraćinu i drugim mestima centralne Srbije, dok je Zlot ipak selo u istočnoj Srbiji, okrenuto obližnjim gradovima kao što su Bor i Boljevac. Mrki ugalj nije deo ovdašnje privrede, niti kulture ni istorije (iako samo rudarstvo jeste, zbog obližnjeg Bora).
I iako „Srbijašume” upravlja nad oba ova zaštićena lokaliteta, u pitanju su različita gazdinstva, sa različitim upravama.
U Zlotu nas je dočekao Boban Adamović, čuvar Lazarevog kanjona u „Srbijašumama”, i to opet u Ladi Nivi. Adamović svoje vozilo odmila naziva Frankenštajn jer je, kako kaže, napravljena od delova različitih Ladi.
Na putu ka vidikovcima Lazarevog kanjona, prelazimo Zlotsku reku, koja jedva ispunjava dno svog korita.
„Letos si mogao da pređeš reku u papučicama”, kaže naš vodič, u utisku koji je ove godine odjeknuo širom zemlje: mnoge lokalne reke su tokom leta bile gotovo presušile.
Sa koje god strane da mu se priđe, Lazarev kanjon je izrazito teško prohodan – napravila ga je Lazareva reka, koja je u ovo doba godine suva, pa centralni deo kanjona, obrastao šumom, postaje teška (ali i popularna) staza za ljubitelje prirode.
„Ne znam zašto vole da se šetaju tuda”, kaže Adamović. „U kasno leto i jesen, iako bude suvo, odozdo se vide samo krošnje, jedva se vidi kanjon. A onda kada se pojavi reka na zimu i proleće, tad ni ne može da se hoda. Jedino ima smisla nakon što lišće opadne, a pre nego što kiše stvore tok.”
Koliko traje taj period?
„Jedno dve nedelje u novembru”, kaže uz smeh. Nismo sigurni koliko je ta ocena ozbiljna – ali šetnja dužinom kanjona, gde su zbog teškog terena potrebni sati da se pređe oko četiri i po kilometara, koliko je kanjon dug, ostaje popularna među šetačima i planinarima.
Lazarev kanjon se štiti od neobazrivih turista, ali i od lovokradica i kradljivaca kamenja
Ali mi nismo išli dole, već uzbrdo i okolo, u obilazak vidikovaca. Na jednom mestu, tokom šetnje tik uz stene, sa druge strane vidimo jedne od najuspešnijih stanovnika ovog lokaliteta: divokoze.
„Ovde su se odlično snašle”, kaže naš vodič, napominjujući da su divokoze dovedene pre nekoliko decenija – a danas se njihove populacije koriste za introdukciju na drugim lokalitetima, pa čak i van Srbije. „Ima preko 200 grla.”
Pored zaštite okoline i drveća i uređivanja izletišta jedan od njegovih zadataka je i sprečavanje krađe kamenja, kao i krivolova. Kako kaže, ima i izrazito neukih pokušaja, ljudi koji pucaju na divokoze sa druge strane kanjona, na mestima gde nikako ne treba, jer je do ustreljenih životinja fizički nemoguće stići. Potencijalnih opasnosti je mnogo.
„Kada su suše kao što je bilo ovog leta, postoji velika opasnost od požara”, objašnjava Adamović. „Samo ove godine sprečili smo dva.”
Za sprečavanje požara važna je pristupačnost – koja je u Lazarevom kanjonu na vrlo visokoj ceni. Ali što je pristupačnost veća, zaštita (od ljudi) postaje teža, pa kako kaže naš sagovornik, određene „putanje” su zapravo potpuno neprohodne za turiste, i nisu namenjene za javnost.
Jedna takva uslovno rečeno staza zapravo je prolaz kroz šibljem obrastao kamenjar, gde nismo bili sigurni ni da li bismo mogli da prođemo pešice (Lada je progurala, uz Bobanov komentar da „može ona i gori put da svari”). Sa druge strane nalazio se još jedan vidikovac, na vrhu jedne isturene stene, idealno mesto za fotografisanje. Ovde je inače otporno, snalažljivo nisko rastinje i drveće takođe imalo suve, požutele listove.
Nismo išli dalje od toga. Kako nam je rekao vodič, isti put koji bočno prati Lazarev kanjon se dalje nastavlja ka Vinatovači, ali je on jedva prohodan i spor – to je isti onaj put koji smo kasnije istog dana videli sa druge strane.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Mada su u teoriji blizu, da li će ova dva lokaliteta ikada biti deo jedne celine, jednog nacionalnog parka, kako navode aktuelni planovi? I da li je to uopšte važno?
Pored Vinatovače i Lazarevog kanjona, u sastav nacionalnog parka Kučaj-Beljanica ulaze i slivovi reka Tisnica, Resava, Suvaja (Kločanica), vodopadi i pećine i bukove šume, sve to rasuto po neprohodnom kraškom predelu koji je sa razlogom nenaseljen, ali takođe i podeljen u četiri različite opštine i okružen aktuelnim i budućim rudarskim projektima.
Priroda je ovde isklesala predele koji nisu po meri čoveka. Ako želimo da ih zaštitimo od uništenja, zagađenja, i od posledica klimatskih promena kao što su suše i požari, da li je najbolje rešenje da ih ostavimo kakve jesu, ili bi možda trebalo da uradimo baš to – da ih uokvirimo i mnogo bolje povežemo?
