Švedska kraljevska akademija nauka uručila je ovogodišnju Nobelovu nagradu za fiziku naučnicima Šukurou Manabeu (Univerzitet Prinston, Sjedinjene Američke Države), Klausu Haselmanu (Institut za meteorologiju Maks Plank u Hamburgu, Nemačka) i Đorđu Pariziju (Univerzitet Sapijenca u Rimu, Italija).
Manabe i Haselman zaslužni su za postavljanje temelja razumevanja klimatskih promena i načina na koji utičemo na klimu, dok je Parizi ustanovio teoriju kompleksnih neuređenih materijala i slučajnih kompleksnih procesa.
Svaki nosilac Nobelove nagrade dobija po zlatnu medalju, diplomu i novčani iznos od oko milion evra iz fondacije Alfreda Nobela koji može da se izdeli između više nosilaca kao što je to slučaj sa Manabeom, Haselmanom i Parizijem.
Polovinu novca podeliće Manabe i Haselman za modeliranje klime na Zemlji i uspešno i precizno predviđanje globalnog zagrevanja, dok druga polovina pripada Pariziju za utvrđivanje povezanosti poremećaja i fluktuacija u fizičkim sistemima od atomskih do planetarnih razmera.
Zašto baš Manabe, Haselman i Parizi?
Još šezdesetih godina prošlog veka Manabe, poreklom iz Japana, demonstrirao je kako će povećanje količine ugljen-dioksida uticati na porast temperature na našoj planeti i postavio temelje sadašnjih klimatskih modela.
Prema njegovim proračunima, temperatura na Zemlji je trebalo da poraste za 0,57 stepeni C u periodu od 1970. do 2000. Njegova predviđanja ispostavila su se kao tačna, temperatura je u ovom periodu porasla za 0,54 stepena C.
Haselman je, s druge strane, tih godina osmislio model koji povezuje meteorološke vremenske prilike i klimu, objasnivši na koji način klimatski modeli mogu da budu pouzdani bez obzira na haotičnu i promenljivu prirodu svakodnevnih vremenskih prilika.
Nemački naučnik je takođe razvio metode za identifikovanje specifičnih otisaka (fingerprint) koje na klimu ostavljaju kako prirodne pojave, tako i aktivnosti ljudi. Haselmanova otkrića poslužila su kao dokaz da je porast temperature nastao kao rezultat ljudskih emisija ugljen-dioksida.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Oko 1980. godine Parizi je razotkrio skrivene šablone u neuređenim kompleksnim materijalima (disordered complex materials) i pružio ogroman doprinos teoriji složenih sistema.
Zahvaljujući njemu možemo da razumemo i opisujemo mnogo različitih pojava, ne samo u oblasti fizike već i u potpuno drugim kao što je matematika, biologija, neuronauka i mašinsko učenje. U pokušaju da odgovori na pitanja kao što je „Zašto se periodično javljaju ledena doba”, Parizi je proučavao i mnogo drugih fenomena u kojima su upravo slučajni procesi igrali odlučujuću ulogu kod strukturalnog kreiranja i razvoja.
U prilog tome da borba protiv klimatskih promena postaje sve značajnija tema, a zanimanje klimatologa sve bitnije, ide i činjenica da su se Friderika Oto (Friederike Otto) i Hirt Jan van Oldenborh (Geert Jan van Oldenborgh) našli na listi 100 najuticajnih ljudi sveta 2021. godine prema izboru američkog nedeljnika Time.
