Pre tačno pet godina, u subotu, 12. decembra 2015. godine, u glavnom gradu Francuske je dogovoren Pariski sporazum. Širom sveta ljudi su proslavljali to dostignuće, jer je konačno postignut međunarodni dogovor o zaustavljanju klimatskih promena oko koga su se usaglasile sve države na svetu.
Potpisivanjem Sporazuma države su se obavezale da će povećanje prosečne globalne temperature do kraja veka zadržati znatno ispod 2 °C u odnosu na predindustrijski period, kao i da će stremiti tome da zagrevanje ne pređe 1,5 °C. Na taj način je granica od dva stepena postala zvaničan cilj za sve, a Pariski sporazum glavni okvir i instrument za borbu protiv klimatskih promena.
Danas, pet godina kasnije, planeta je toplija za jedan stepen, a društvo još nije na putu da ostvari ove ciljeve, a u zavisnosti od toga sa kim razgovarate o sporazumu iz Pariza, možete čuti ili da je „mrtvo slovo na papiru” ili veliki uspeh klimatske diplomatije. Dokle se stiglo sa implementacijom Pariskog sporazuma, šta su bila očekivanja pregovarača i da li smo na dobrom ili lošem putu kada je u pitanju borba protiv klimatskih promena, teme su koje obrađujemo u ovom tekstu.
Gde smo bili pre 5 godina?
Uspeh Pariskog sporazuma ne možemo ocenjivati bez konteksta u kom je nastao. U jednom od prethodnih tekstova pisali smo o Kristijani Figueres koja je predvodila ceo proces pregovaranja i beznadežnoj situaciji koju je nasledila nakon vrlo neuspešnih klimatskih pregovora u Kopenhagenu 2009.
Nakon loših rezultata Kjoto protokola i nemogućnosti država da se u Kopenhagenu dogovore o izmenama i okviru za dalju saradnju koji bi odgovarao svima, početkom 2010-ih je opšte stanje kada je u pitanju borba protiv klimatskih promena izgledalo dosta loše.
Problem sa svim dotadašnjim pokušajima bio je u tome što države nisu mogle da se dogovore oko toga koliki teret bi svaka pojedinačna zemlja trebalo da ponese u ovoj borbi. Zato su se pregovarači koji su osmislili Pariski sporazum odlučili za mekši pristup, prema kome su države postavljale dobrovoljne ciljeve za smanjivanje emisija.
Države potpisnice Sporazuma su u obavezi da na svakih pet godina predstave svoj nacionalno određeni doprinos (Nationally Determined Contribution – NDC) borbi protiv klimatskih promena, tj. da predstave svoje planove za smanjivanje emisija gasova sa efektom staklene bašte. Očekivanja su da, kako vreme prolazi, NDC-evi postaju sve ambiciozniji, odnosno da će prolaskom vremena i razvojem tehnologije vlade shvatati da mogu da ispune mnogo odvažnije planove nego ranije.
Na taj način je omogućeno da se napravi dogovor bez centralizovanog određivanja koliko svaka zemlja pojedinačno treba da doprinese, istovremeno ostavljajući dovoljno prostora da ambicija raste i bude u skladu sa potrebama ispunjenja ciljeva oko kojih su se svi usaglasili.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Na kakvom smo putu?
Povodom petogodišnjice Pariskog sporazuma, organizacija Carbon Action Tracker objavila je izveštaj o tome gde se svet trenutno nalazi kada su u pitanju napori da se zagrevanje ograniči na znatno ispod dva stepena Celzijusovih. U izveštaju se navodi da bi Zemlja, prema trenutno važećim politikama i propisima, do kraja veka mogla da se zagreje za 2,9 °C, što je daleko od granice koju su naučnici ocenili kao bezbednu.
Nedavno je objavljen i izveštaj Ujedinjenih nacija o naporima država da smanje svoje emisije koji takođe pokazuje da trenutno „nismo ni blizu” ispunjenju ciljeva postavljenih Pariskim sporazumom i da je razlika između postojećih propisa i onoga što je potrebno ogromna.
Istovremeno, iz Carbon Action Trackera podsećaju i da su njihove kalkulacije 2015. pokazivale da je svet na putu da se do kraja veka zagreje za 3,6 °C, što znači da je određeni napredak ipak postignut.
Međutim, dosta optimističnije deluje podatak da bi, ukoliko se ispune najavljena obećanja i planovi država o dostizanju ugljenične neutralnosti do sredine veka, cilj postavljen Pariskim sporazumom bio nadomak ruke, odnosno da bi u tom slučaju zagrevanje do 2100. iznosilo 2,1 °C. Naravno, put do ispunjenja obećanja je dug, zato se ovaj scenario i u samom izveštaju naziva optimističnim, ali treba imati u vidu da je većina obećanja za dostizanje ugljenične neutralnosti doneta nedavno i da se tek očekuju detalji kako države to planiraju da postignu.
Neophodno je znatno ubrzanje smanjivanja emisija
Očigledno je da u ovom trenutku postoji veliki raskorak između dugoročnih obećanja država i kratkoročnih planova koji treba da ih usmere ka tom putu. Nedavno održan virtuelni samit Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama je to i dokazao. Ovo predstavlja ozbiljan problem zato što je narednih deset godina ključno kada je u pitanju klimatska akcija.
Svetski instiut za resurse je u svom izveštaju o stanju klimatske akcije pokazao da je nužno da do 2030. svet višestruko ubrza svoje napore za smanjivanje emisija gasova sa efektom staklene bašte kako bi se našao na putu da zagrevanje zadrži ispod 1,5 °C.
Između ostalog, u izveštaju se navodi da je potrebno ubrzati uvođenje obnovljivih izvora u proizvodnju struje za 5,6 puta, kao i da je neophodno pet puta ubrzati napuštanje uglja kao energenta.
Pored toga, neophodno je da svet dramatično uspori uništavanje šuma, a da se brzina sadnje novih stabala takođe poveća za pet puta, dok je potrebno da proboj električnih automobila na tržište bude 12 puta brži nego što je sada.
Neophodne promene i brzina kojom je potrebno da se dogode mogu da deluju strašno i teško izvodljivo, ali treba imati u vidu da se implementacija rešenja zasnovanih na obnovljivim izvorima energije već neverovatno ubrzala poslednjih godina, kao i da se očekuje da se taj trend nastavi. Ipak, jasno je da će biti potrebna još odlučnija akcija svih kako bi se ispunile preporuke iz ovog izveštaja.
„Mrtvo slovo na papiru” ili najveći uspeh klimatske diplomatije
U ovom trenutku jasno je da je Pariski sporazum uspešniji od svih ranijih međunarodnih napora za rešavanje problema klimatskih promena, ali treba reći i da je konkurencija po tom pitanju prilično slaba.
Ove godine je bilo predviđeno da sve države donesu unapređene nacionalno određene doprinose (NDC) što bi poslužilo kao konkretan presek stanja, međutim, pandemija je to poremetila i gotovo svi najveći zagađivači još nisu objavili svoje nove NDC-eve. Zbog toga nemamo uvid u detaljne planove većine država.
Istovremeno, jasno je da je u 2020. klimatska ambicija na globalnom nivou znatno porasla Zaključno sa krajem novembra, 127 država koje su odgovorne za oko 63% ukupnih svetskih emisija gasova sa efektom staklene bašte ima neku vrstu cilja da smanji emisije na nulu sredinom veka. Uz to, veliki pad cena obnovljivih izvora energije sada pokazuje da postoji dodatni prostor za unapređenje ambicije.
Uzimajući u obzir sve što se desilo u poslednje dve godine, čini se da Sporazum ima dejstvo koje su njegovi stvaraoci predvideli, sada smo zaista dosta bliži ispunjenju ciljeva nego što je to bio slučaj ranije. Međutim, kao veliki problem ostaje pitanje da li ćemo biti dovoljno brzi.
Photo credit: UNClimateChange
