Proizvodnja hrane je ljudska aktivnost koja je najviše promenila izgled planete. Na svetu trenutno živi oko 7,5 milijardi ljudi, a predviđanja su da bi do kraja veka ova brojka mogla da iznosi čak 10 milijardi. Ovako brz porast populacije znači i uvećanje potrebe za hranom i ostalim dobrima koja se obezbeđuju kroz poljoprivrednu proizvodnju. Podatak koji možda i najbolje oslikava razmere današnje prehrambene industrije jeste da se na svetskom nivou u poljoprivredne svrhe koristi oko 5 milijardi hektara, odnosno čak 38% ukupne površine kopna.
Najvažniji izazov s kojim se suočava moderna poljoprivreda jeste kako prehraniti rastuću ljudsku populaciju uz istovremeno smanjenje štetnog uticaja na životnu sredinu. Međutim, sve intenzivnija poljoprivredna proizvodnja, uz sve zastupljeniju praksu uzgoja useva u monokulturi (uzgoj samo jednog određenog useva na velikoj povšini obradivog zemljišta), dodatno pogoršava stanje životne sredine.
Negativni uticaji poljoprivrede na životnu sredinu uključuju zagađenje svih medijuma životne sredine koje je izazvano prekomernom upotrebom pesticida i veštačkih đubriva, degradaciju i osiromašenje zemljišta, ubrzanje klimatskih promena i gubitak svih aspekata biodiverziteta, uključujući i gubitak prirodnih ekosistema i staništa. Nijedan od problema koje izaziva moderna poljoprivreda ne može se posmatrati odvojeno, međutim često se ističe uticaj poljoprivrede na biodiverzitet i klimu. Treba naglasiti i da je uticaj dvosmeran, odnosno biodiverzitet i klima takođe utiču na poljoprivredu i njene procese.
Kakva je veza između biodiverziteta, poljoprivrede i klimatskih promena?
Nesumnjivo je da poljoprivreda danas nema isti karakter i intenzitet u odnosu na onu od pre stotinu godina, ne samo zbog razvoja tehnologije i društva u celini, već i zbog činjenice da se klima menja. Porast temperature, promena količine i obrazaca padavina i veća učestalost ekstremnih događaja, poput suša i poplava, utiču na stabilnost poljoprivredne proizvodnje i bezbednost snabdevanja hranom.
Poljoprivreda je jedan od najznačajnijih emitera gasova staklene bašte (ugljen-dioksid, metan, oksidi azota i sl.) i time posledično doprinosi klimatskim promenama. Najveće emisije potiču od krčenja zemljišta za uzgoj useva i pripremanje pašnjaka, uzgoja stoke, korišćenja fosilnih goriva, ali i upotrebe veštačkih đubriva.
Doprinos živog sveta dobrobiti čoveka je ogroman i gotovo nemerljiv zbog svoje izuzetne vrednosti. Sa stanovišta čoveka značaj biodiverziteta ogleda se kroz obezbeđivanje i pružanje ekosistemskih usluga, koje predstavljaju sve benefite koje čovečanstvo dobija od prirodnih ekosistema.
Prethodno pomenuto širenje poljoprivrednih površina na račun prirodnih ekosistema i staništa ima za posledicu smanjenje raznovrsnosti i brojnosti oprašivača i drugih korisnih organizama kao što su prirodni neprijatelji različitih vrsta „štetočina”, koji kontrolišu njihovu brojnost u poljima. Nedostatak korisnih organizama u poljima utiče na gubitak prinosa i smanjenje kvaliteta useva, što posledično vodi ka povećanom korišćenju hemijskih sredstava koja dodatno opterećuju već narušenu životnu sredinu. Takođe, gubitak biodiverziteta u poljoprivrednim predelima vodi ka većoj osetljivosti useva na „štetočine” i bolesti, što ugrožava bezbednost poljoprivredne proizvodnje.
Značaj prirodnih i poluprirodnih ekosistema
Gotovo da ne postoje prirodni ekosistemi koji nisu makar delimično narušeni uticajem poljoprivrede i drugih čovekovih aktivnosti. Poljoprivredna proizvodnja koristi sve veće površine zemljišta na račun postojećih prirodnih predela.
Međutim pored zemljišta koje je u potpunosti promenjeno za potrebe poljoprivrede, postoje i delovi prirodnih ekosistema koji su takođe izmenjeni ljudskom aktivnošću ali i dalje zadržavaju većinu svojih procesa i diverzitet vrsta na odgovarajućem nivou. Takve delove nazivamo poluprirodnim ekosistemima i staništima (engl. „semi-natural habitats“) i ona imaju vitalni značaj u očuvanju biodiverziteta u poljoprivrednim predelima.
Različiti tipovi poluprirodnih staništa (zeljaste ivice, živice, šumarci i sl.) obezbeđuju skloništa, mesta za gnežđenje, ali i dodatne izvore hrane za korisne organizme u polju. Sa aspekta održive poljoprivredne proizvodnje od ključnog je značaja podržavanje oprašivača i prirodnih neprijatelja ”štetočina”, jer se na taj način čuvaju ekosistemske usluge koje ovi organizmi obezbeđuju u poljoprivrednim ekosistemima.
Očuvanjem poluprirodnih staništa postiže se smanjenje oštećenja useva i uvećanje prinosa kroz aktivnosti korisnih organizama, a istovremeno to znači i manju potrebu za korišćenjem hemijskih sredstava.
Nauka ima rešenje za mnoge probleme u poljoprivredi
Naučnici širom sveta intezivno rade na kreiranju novih strategija i rešenja koja će umanjiti štetne uticaje poljoprivrede na životnu sredinu i očuvati prirodu i njene elemente, uz istovremeno ostvarenje benefita za poljoprivrednu proizvodnju. Brojni naučni i stručni projekti fokusiraju se na ovu problematiku, a jedan od takvih je i projekat pod nazivom „Kombinovanje ekosistemskih usluga: mehanizmi i interakcije za optimalnu zaštitu useva, unapređivanje polinacije i produktivnosti“ (ECOSTACK).
ECOSTACK je međunarodni projekat na kom sarađuju 22 naučna tima, iz ukupno 13 evropskih zemalja, među kojima se nalazi i Srbija sa naučnim timovima Biološkog fakulteta i Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Glavni cilj projekta jeste razvijanje i podržavanje ekološki, ekonomski i socijalno održive poljoprivredne proizvodnje kroz unapređenje ekosistemskih usluga i zaštitu biodiverziteta. Deo istraživanja koje se sprovodi u Srbiji, a u kom učestvuje Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, odnosi se na razumevanje uticaja ostataka prirodnih i poluprirodnih staništa na ekosistemske usluge oprašivanja i biološke kontrole u poljoprivrednim predelima. Fokus je na uljanoj repici i na načinu upravljanja poluprirodnim staništima i korisnim organizmima u svrhu povećanja prinosa ovog useva.
U okviru ovog projekta na nivou Evrope, istraživanja su usmerena i ka drugim usevima osim uljane repice, poput pšenice, krompira i paradajza. Međutim tu nije kraj jer su u fokusu i voćnjaci i vinogradi, ali i livade i pašnjaci. Nova saznanja koja će biti dostupna po završetku ovog projekta omogućiće uspešnije kreiranje poljoprivrednih praksi koje su u skladu sa principima i načelima održive poljoprivrede.
Poluprirodna staništa u poljoprivrednim predelima razlikuju se u velikoj meri po tipu, obliku i samoj vegetaciji koja svojim osobinama utiče na korisne grupe organizama. Određeni korisni organizmi brojniji su u poluprirodnim staništima sa zeljastom vegetacijom, drugi pak u pretežno žbunastim, te je stoga važno prikupiti ove podatke s ciljem kreiranja odgovarajućih praksi upravljanja predeonim elementima radi postizanja maksimalnog benefita u poljoprivrednoj proizvodnji. Za neke useve zabeleženo je povećanje prinosa i do 2000 kilograma po hektaru ukoliko udeo poluprirodnih staništa u predelu iznosi 15%, u poređenju sa prinosom tog useva u predelu bez poluprirodnih staništa. Međutim, često postoje značajne razlike u dobijenim rezultatima različitih studija na ovu temu, te je neophodno nastaviti s detaljnim i opsežnim istraživanjima kako bi se izveli pouzdaniji zaključci.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Potreba za velikim promenama u poljoprivrednim praksama
Imajući u vidu da ljudska populacija gaji brojne biljne i životinjske vrste u različitim ekološkim, ekonomskim i socijalnim uslovima širom sveta, jasno je da nije moguće dobiti jedinstven odgovor za rešavanje problema i prepreka u cilju uspostavljanja održive poljoprivrede na globalnom nivou. Međutim, svako novo pojedinačno saznanje predstavlja novi korak ka utemeljivanju baze znanja, što omogućava brži i efikasniji pronalazak rešenja za specifične situacije i probleme.
Jasno je da trenutno stanje poljoprivredne proizvodnje nije održivo i neophodno je što pre uvesti velike promene u praksama na koje smo navikli. Zbog toga je od izuzetnog značaja da se premosti razmimoilaženje između poljoprivrednika i naučnika, da se izvrši transfer novih znanja i uspostave nove prakse, kako bi celokupno ljudsko društvo razumelo važnost ove teme i težilo očuvanju, zaštiti i unapređenju prirodnih resursa.
