Kako navodi indeks koji je razvio američki Univerzitet Notr Dam, Srbija se nalazi na 92. mestu u svetu kada je u pitanju ranjivost na klimatske promene, i najranjivija je država Evrope. Ovaj indeks podrazumeva čitav niz pokazatelja, od koncentracije urbanog stanovništva i pripremljenosti na prirodne katastrofe do dostupnosti vode i poljoprivrednih kapaciteta.
Istovremeno, Srbija se nalazi na teritoriji koja se naziva „vrućom tačkom“ klimatskih promena: porast prosečne temperature ovde je veći od svetskog proseka, a veća je i incidentnost ekstremnih događaja kao što su suše i intenzivne padavine.
Ali ova zemlja, u kojoj je deset najtoplijih godina od 1951. do danas dogodilo nakon 2000. godine, u kojoj svake godine beležimo razne neprijatne rekorde po pitanju temperatura i padavina, a koja se u tehnološkim kapacitetima poljoprivrede nalazi u rangu poljoprivredno osiromašenih zemalja kao što su Avganistan ili Kenija – takođe je i jedna od najsporijih u Evropi kada je u pitanju usvajanje osnovnih strateških dokumenata u borbi protiv klimatskih promena i njihovih posledica.
„Državu suštinski ne interesuju klimatske promene“, kaže dr Vladimir Đurđević, meteorolog i redovni profesor na Fizičkom fakultetu u Beogradu. „Ljudi koji rade u relevantnim agencijama žele da rade, i rade svoj posao, ali već prvi sledeći sloj, da li su to sekretari u ministarstvima ili neko drugi, već tu se gubi svako interesovanje.“
U međuvremenu, u ostatku sveta ubrzavaju se industrijske, političke i ekonomske promene u zaokretu ka zelenim tehnologijama i održivom razvoju (zelena tranzicija). Da li će, i u kojoj meri Srbija zaostajati u ovom važnom procesu?
Zelena tranzicija obuhvata sve nas, sa državom kao vodičem
Kako se navodi u zvaničnoj komunikaciji Evropske komisije povodom evropskog Zelenog dogovora, „aktivno učešće javnosti i poverenje u tranziciju su od najveće važnosti kako bi ove politike radile i bile prihvaćene“.
Naime, zelena tranzicija nije isključivo stvar država. U nju bi trebalo da se uključimo svi: od poljoprivrednog domaćinstva koje treba da zameni svoje peći za grejanje, preko taksi udruženja čiji članovi treba da zamene svoj vozni park, do privrednih giganata kao što je Elektromreža Srbije, koje u narednim godinama treba da prihvati hiljade novih megavata kapaciteta iz obnovljivih izvora energije.
dr Vladimir Đurđević
S obzirom na to da zelena tranzicija podrazumeva i međunarodne i regionalne sporazume, i nacionalne strategije, zakone i uredbe, nove takse i subvencije, i nova pravila, onda država ima ključnu ulogu, bila ona Srbija, Kina ili članica Evropske unije – ne samo finansijera, već i vodiča.
Da bi nacionalni i nadnacionalni planovi koji upravljaju ovim nezamislivo kompleksnim procesima uopšte imali šansu da nas usmere na pravi put, oni moraju zaista mapirati naše realne, materijalne potrebe, ali oni pre svega moraju biti međusobno konzistentni.
Bez konzistentnih, usklađenih planova na nivou države, bez zakona i strategija koji podržavaju jedni druge i prave strukturu na koju stanovništvo i privreda treba da se oslone, ništa ne funkcioniše. A to je upravo mesto na kojem se Srbija spotiče – i to već godinama.
Srbija prati direktive EU po pitanju usvajanja strateških dokumenata
Primera radi: prema odredbama Pariskog sporazuma iz 2015. godine, svaka država na svetu predaje Sekretarijatu Okvirne konvencije UN o promeni klime (UNFCCC) tzv. Nacionalno određene doprinose (NDC) u kojima navodi svoje ciljeve i planove za suzbijanje klimatskih promena i njihovih posledica – a pre svega, koliko koja zemlja planira da smanji svoje emisije gasova staklene bašte.
U Evropskoj uniji, članice ne predaju svaka svoj NDC, već Unija predaje jedan, zajednički. U međuvremenu, na nivou EU, svaka država članica imala je ponaosob obavezu da preda svoj nacionalni „klimatski i energetski plan do 2030. godine“, gde definiše šta će sve raditi u borbi protiv klimatskih promena, u cilju ostvarivanja onog šireg evropskog cilja (koji je sadržan u jedinstvenom NDC).
Evropska unija je svoj poslednji NDC predala, po planu, 2020. godine, a početkom te godine poslednje zemlje članice usvojile su i svoje klimatske i energetske planove. I svi ti dokumenti su načelno u sporazumu – njihovi zajednički i partikularni ciljevi se poklapaju, makar koliko je to moguće.
Sa druge strane je Srbija. Mi smo se obavezali na ista pravila kao i EU, pa je i ovde trebalo da se usvoje ista ta dva dokumenta. Međutim, taj proces je već godinama u zastoju.
U Srbiji su dva osnovna klimatska dokumenta potpuno neusklađena
Naime, Srbija je 2022. godine, bez gotovo ikakve medijske pompe, nadležnom telu UN-a najzad predala svoj Nacionalno određeni doprinos, sa čitave dve godine zakašnjenja.
Međutim, i taj okasneli dokument nije bez kontroverzi. Naime, on je bio „izvađen“ iz šire Strategije niskougljeničkog razvoja, koju je napisalo Ministarstvo zaštite životne sredine još davne 2018. godine. Ta strategija, koja je tokom 2019. prošla sve neophodne javne rasprave, do danas nikada nije usvojena. Štaviše, toliko je vremena prošlo, i toliko se prilika promenilo od vremena njenog pisanja i raspravljanja, da je ona danas jednostavno zastarela – više nema ni smisla usvajati je u obliku u kojem je bila predstavljena.
Sa druge strane, drugi neophodni dokument, klimatski i energetski plan koji je ovde dobio akronim INEKP, predstavilo je Ministarstvo rudarstva i energetike, i to tek 2022. INEKP je prošlog leta prvi put bio na javnoj raspravi, nakon koje je „vraćen“ u Ministarstvo. Trenutno se čeka na novu verziju i novu javnu raspravu.
Pored očiglednog kašnjenja, sagovornici Klime101 ističu da je najveći problem sa ovim dokumentima to što oni uopšte nisu usklađeni.
„INEKP i Strategija (niskougljeničkog razvoja) koriste dva potpuno različita modela“, kaže Danijela Božanić, meteorološkinja koja je učestvovala u više od 10 klimatskih samita UN. „Od pretpostavki do rezultata, ništa nije usklađeno.“
Kako objašnjava Božanić, nisu usklađene čak ni osnovne mete: INEKP cilja na 40 odsto manje emisija CO2 do 2030. godine, a Strategija na 33,3 odsto.
„I Strategija niskougljeničkog razvoja i INEKP su solidni dokumenti, ikao su rezultati daleko od nečeg što bi mogli nazvati ambicioznim planom“, objašnjava Vladimir Đurđević, „i koliko god bili neusklađeni. Mislim da je INEKP nešto ozbiljniji i bliži realnosti. Ali svakako se ne mogu sprovesti oba u njihovim trenutnim oblicima.“
Danijela Božanić
Zašto bi dokumenti koje predlaže i usvaja jedna ista Vlada bili neusaglašeni? Po svemu sudeći, krivac za ovo stanje je neslaganje među ministarstvima, životne sredine sa jedne i energetike sa druge strane. Svako je predstavilo „svoj“ dokument.
„Nijedan policy dokument ne može da pripada jednom ministarstvu“, kaže Božanić. „Na primer u Velikoj Britaniji ili Danskoj niko ne kaže: ta i ta strategija je iz tog iz tog Ministarstva. Svako ministarstvo ovde misli da je strategija njegova.“
Kako objašnjava Božanić, Sekretarijat za javne politike je Vladino telo koje ima za zadatak da se bavi upravo time: da usklađuje akte ministarstava, kako bi u pojedinačnim strategijama mogla da se vidi jedna šira, državna politika. Ali sudeći po strategijama koje se tiču klimatskih promena, u pitanju je, kaže, „mrtvo slovo na papiru“.
Srbija je sporija u legislativi od svojih suseda
Srbija ne kaska samo za Evropskom unijom kada su u pitanju ovi ključni dokumenti.
U grupi zemalja Zapadnog Balkana (gde su još i Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija i Bosna i Hercegovina), Srbija je opet ubedljivo poslednja predala svoj NDC – isti onaj izveden iz nikada usvojene, u međuvremenu zastarele Strategije.
Zajedno sa ostalim zemljama regiona, Srbija je 2020. godine potpisala tzv. Deklaraciju iz Sofije o zelenoj agendi za Zapadni Balkan, u kojoj se, pored usklađivanja ciljeva sa Evropskom unijom po pogledu neto nula emisija i prilagođavanja na klimatske promene, obavezala i da će:
„Preispitati i revidirati, po potrebi, svo relevantno zakonodavstvo za podršku progresivnoj dekarbonizaciji sektora energetike i obezbediti punu primenu, naročito u okviru Evropske zajednice“.
„Progresivna dekarbonizacija sektora energetike“ je posebno veliki izazov za Srbiju, čak i u okvirima regiona. Naime, Srbija je lider u regionu kada je u pitanju upotreba uglja kao energenta, kao i u apsolutnim brojkama upotrebe uglja u proizvodnji električne energije; ubedljivo najviše u regionu izdvaja za subvencije za ugalj, više nego sve gorepomenute zemlje zajedno. Po podacima pre pandemije, ta brojka je iznosila preko 40 miliona evra godišnje, a Deklaracija iz Sofije predviđa da se subvencije za ugalj smanje i postepeno ukinu.
Napuštanje uglja nije samo stvar borbe protiv klimatskih promena – ono bi predstavljalo i veliki korak u rešavanju problema zagađenja vazduha, gde po podacima Ministarstva za zaštitu životne sredine, samo od posledica zagađenja česticama PM2,5 umre gotovo 10.000 ljudi godišnje.
Program zaštite vazduha takođe je u potencijalnom raskoraku
Vlada Republike Srbije je 2022. godine usvojila Program zaštite vazduha, koji bi najzad trebalo da ponudi okvir borbe protiv vazdušnog zagađenja u Srbiji.
Međutim, mada je Program relativno detaljan u svojim merama i predloženim instrumentima, on nigde ne može da se pozove na (još jednom, neusvojene) dokumente koji se bave borbom protiv klimatskih promena, iako su, načelno, sve to planovi smanjenja emisije štetnih gasova. Problemi zagađenja vazduha i klimatskih promena su nerazdvojivi; oba izaziva upotreba fosilnih goriva. Ali to se teško da primetiti čitanjem Programa zaštite vazduha.
Evo šta se dogodi usled nepostojanja saglasnosti. Sa jedne strane, INEKP, koji je bio predstavljen takođe tokom 2022. godine, planira državna ulaganja u tržište električnih automobila i razvoj mreže za e-punjenje; sa druge, Program zaštite vazduha predlaže subvencije za zamenu voznog parka, a posebno starih dizelaša, novim efikasnijim benzincima iz EU.
Naravno, moguće je sprovesti obe akcije. Ali šta ove razlike treba da znače za građane ili pravna lica zainteresovane za subvencije? Da li treba da vagaju između već usvojenog Programa zaštite vazduha ili još uvek neusvojenog, ali ambicioznijeg Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana? Da li treba da „izaberu“ Ministarstvo za koje veruju da će bolje sprovesti sopstvene ideje?
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Buduće investicije iz EU mogu zavisiti od domaće legislative
Veliki je broj državnih akata koje bi trebalo da usmerava ili makar informiše krovna klimatska strategija. Prošle godine je usvojen i Program razvoja cirkularne ekonomije, a pre toga Program upravljanja otpadom.
Potonji je opet indikativan jer, primera radi, i ne govori o smanjenju emisija gasova staklene bašte, iako bi to morao po Zakonu o klimatskim promenama, ali zato uključuje najavljene spalionice otpada u Beogradu, Nišu i Kragujevcu. Spalionice mogu biti prihvatljiva mera, posebno u zemlji koja ima ozbiljan problem sa otpadom kao što je Srbija, ali – kakve će emisije imati ova rešenja za otpad? I da li će i koliko zagađivati vazduh? I ko će se i kada baviti tim pitanjima?
U međuvremenu, Evropska unija je oktobra 2020. godine usvojila Ekonomski i investicioni plan za Zapadni Balkan 2021-2027, koji podrazumeva oko 9 milijardi evra namenjenih regionu kroz predpristupne fondove EU, sa zelenom tranzicijom kao jednom od ključnih ciljeva. U okviru ovog plana finansira se, primera radi, deo troškova izgradnje vetroparka Kostolac, planirane snage 73 MW, a koji treba da bude završen tokom 2024. godine.
Ali ako će se ovakve investicije nastaviti, a Srbija nastavi da „vuče noge“ i predlaže i usvaja neusklađene propise, kad-tad će morati da „počisti svoje dvorište“ i zaista posveti pravi državnički rad u borbi protiv klimatskih promena. Uostalom, u svim ovim procesima nisu ključne reči.
„Na primer, indikatori koje koriste Ministarstva za praćenje i sprovođenje svojih strategija, kada se uopšte i koriste, svejedno ne uključuju klimatske promene“, kaže Danijela Božanić. „Niko izgleda ne misli da treba da se prati sprovođenje svih tih strateških dokumenata. Strategije su nam neophodne, ali ne može se ostati na usvajanju dokumenata.“
