Kako bismo izbegli najteže posledice klimatskih promena biće potrebno u velikoj meri smanjiti emisije gasova sa efektom staklene bašte. Ali kako tačno države to mogu da urade?
Rukovodstva zemalјa bi u teoriji mogla da donesu zakon o zabrani korišćenja fosilnih goriva, ali je jasno da bi u tom slučaju praktično sve prestalo da funkcioniše. Da bi se problem u potpunosti rešio biće potreban dalјi razvitak tehnologija dobijanja energije iz obnovlјivih izvora i hvatanja i skladištenja uglјenika. Države mogu da ulažu u razvitak ovih tehnologija, i to i čine, ali postoji granica tome koliko državne investicije same mogu da urade. Potrebno je osmisliti politike koje će motivisati sve učesnike privrede da idu u tom smeru, a to je jedino moguće donošenjem zakona i tržišnim podsticajima.
Emisije gasova sa efektom staklene bašte kao negativna eksternalija
Da bismo na pravi način razumeli kako bi tržišni instrumenti trebalo da funkcionišu, prvo treba istražiti prirodu emisija gasova sa efektom staklene bašte posmatranu sa stanovišta tržišta. Klimatske promene su globalni problem i emisije na isti način doprinose povećanju temperature gde god da su nastale, takođe zbog ogromnog broja izvora emisija nijedan od njih ne pravi bitnu razliku ukupno posmatrano. Emiteri zato ne snose direktno štetu koju izaziva njihovo ispuštanje gasova sa efektom staklene bašte u atmosferu i nisu motivisani da ga redukuju jer bi to povećalo njihove troškove. Zbog toga su emisije zapravo negativna eksternalija, a šteta koju izazivaju naziva se društveni trošak uglјenika. Zato je potrebno pronaći način da se društveni trošak emisija gasova uklјuči u cenu proizvoda i usluga koje koristimo. Dva rešenja kojim bi to moglo da se učini jesu:
- Porez na ugljenjik
- Sistem trgovanja dozvolama za emisije („Cap and Trade” sistem)
Cena ugljenika (carbon pricing)
Uvođenjem ovih instrumenata postojala bi cena koja mora da se plati za doprinošenje problemu klimatskih promena i učesnici na tržištu bi bili motivisani da promene svoje ponašanje kako bi izbegli dodatne troškove. Na taj način smanjivanje emisija više ne bi bilo vezano za ekološku osvešćenost ili moralnost, već bi bilo pitanje čiste ekonomske logike. Situacija u kojoj bi emitovanje gasova staklene bašte imalo cenu bi trebalo da podstakne inovacije i dovede do napretka tehnologije na raznim polјima: od proizvodnje električne energije iz obnovlјivih izvora, napuštanja korišćenja fosilnih goriva za transport, pa do povećanja efikasnosti električnih kućnih aparata i mnogih drugih oblasti.
Jedna od glavnih prepreka uvođenju ovih mera jeste ubeđivanje stanovništva da izglasa usvajanje zakona koji bi to omogućili, jer svako postavljanje cene na emisije ugljen-dioksida i ostalih gasova staklene bašte dovelo bi i do rasta cena gotovo svih proizvoda na tržištu.
