Foto: Flickr / Stanislav Stanković
Više o posledicama eksploatacije uglja u Srbiji pročitajte u našem istraživanju
Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA), upravlja različitim bazama podataka o izvorima zagađenja u Srbiji.
Jedna takva baza je i nacionalni registar izvora zagađivanja koji se odnosi na emisije u vode. U njemu se, u formi tabele, mogu naći izlistani prijavljeni izvori emisija u vode širom Srbije, od hlorida, fluorida i nitrata do ređih, ali potencijalno opasnijih materija kao što su kadmijum ili arsen.
Ako se iz ovog nacionalnog registra izvuku svi postojeći podaci za zagađenje arsenom, toksičnim elementom koji izaziva čitav niz zdravstvenih posledica, od raka do dijabetesa, dobija se jedan vrlo jasan, i vrlo indikativan uvid.
Naime, ubedljivo najveći emiter arsena u vode Srbije su naše termoelektrane. Eksploatacija i sagorevanje lignita krivo je za gotovo 98% industrijskih emisija arsena u naše vode. Ali ni ova brojka, koliko god velika bila, nije dovoljna ako želimo da sagledamo celokupnu sliku.
Naše termoelektrane su krive za 92% emisija arsena u vode u Srbiji
Ako biste želeli detaljnije da se informišete o različitim zagađivačima srpskih voda, u podacima koje nudi SEPA biste mogli da uočite određene, grubo rečeno, pravilnosti.
Naime, naše termoelektrane, a posebno TENT A i B, najveći su industrijski zagađivači voda u Srbiji za čitav niz polutanata, uključujući tu i cink, hloride, kadmijum, azot, fosfor…
Međutim, one su najveće samo među industrijskim izvorima zagađenja. Posebno kada su u pitanju elementi kao što su hlor, fosfor i azot, najveći zagađivači voda u Srbiji su zapravo komunalne otpadne vode u velikim gradovima (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac). Tu se možda i najbolje vide posledice činjenice da gradovi u Srbiji nemaju sisteme prečišćivanja otpadnih voda.
Ali kada su u pitanju materije koje se ne mogu tek tako naći u komunalnim otpadnim vodama, kao što je arsen, situacija je bitno drugačija.
Naime, naše termoelektrane nisu samo krive za 98% industrijskih emisija arsena u vode, već i za skoro 92% ukupnih emisija ove materije, kada se u računicu uključe svi registrovani izvori. To znači da bismo, bez termoelektrana, imali preko deset puta manje emisije arsena u vode, svake godine.
Brojka o kojoj govorimo je nešto više od 10.000 kilograma arsena godišnje koji, posle sagorevanja lignita, završava u našim rekama i jezerima.
Naš lignit je prirodno bogat arsenom, koji se kroz sagorevanje u termoelektranama emituje u naše vode, vazduh i zemljište
Za razliku od emisija u vode, emisije arsena u vazduh i zemljište je po prirodi stvari daleko teže ispratiti, i podataka je manje.
Međutim, kako je za Klimu101 objasnila dr Dragana Đorđević, naučna savetnica na Institutu za hemiju tehnologiju i metalurgiju u Beogradu i jedna od naših vodećih stručnjaka za hemiju zagađenja vazduha, srpski lignit ima prirodno visoke koncentracije arsena, pa prisustvo arsena u npr. česticama vazdušnog zagađenja ukazuje na to da je ta materija potekla iz termoelektrana.
„Ali potrebno bi bilo uraditi izrazito detaljne analize, na nivou čitave zemlje, kako bismo dobili iole realnu sliku”, kaže dr Đorđević.
Mada SEPA u svojim izveštajima o kvalitetu vazduha objavljuje i rezultate ispitivanja sastava čestica (konkretno, koncentracije olova, arsena, kadmijuma i nikla), u pitanju su ograničeni uzorci, i to isključivo čestica PM10. Pa ipak, u poslednjem izveštaju merene srednje godišnje vrednosti koncentracija arsena u PM10 pokazala su prekoračenja na dve merne stanice u Beogradu.
Kada je u pitanju zemljište, izvore zagađenja je još teže pratiti, a zvaničnih podataka je još manje. Ali primera radi, Elektroprivreda Srbije već godinama dobija žalbe, prijave, pa i tužbe, kao što je ona koju su 2021. podneli meštani naselja Veliki Crljeni (gde se nalazi termoelektrana „Kolubara”), između ostalog, zbog registrovanih prekoračenih koncentracija arsena u više uzoraka zemljišta u naselju.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Ono što nedostaje su detaljna istraživanja koja bi nam pokazala razmere problema, posebno kada su u pitanju koncentracije arsena u česticama PM 10 i PM 2,5.
Ali i u nedostatku takvih istraživanja, jedna stvar je sigurna: eksploatacija uglja u Srbiji kriva je za velike količine arsena koji, od svog „prirodnog” staništa u kolubarskom lignitu, kroz kotlarnice naših termoelektrana, kroz dimnjake, otpadne vode i materije, završava u našim vodama, vazduhu i zemljištu.
Ako su podaci koje imamo o udelu zagađenja voda iole indikativni, sprovođenje zelene tranzicije, zatvaranje termoelektrana i okretanje obnovljivim izvorima energije višestruko bi smanjile zagađenje arsenom koje se u Srbiji bez prekida dešava već decenijama.
