Termoelektrana Kolubara A, Foto: Bankwatch / Flickr
Prošlo je više od dve godine od kvara u termoelektrani „Nikola Tesla” decembra 2021. godine, koji je, zajedno sa tadašnjom krizom i drugim nesrećnim okolnostima, doprineo tome da Srbija tokom 2022. godine potroši više od 800 miliona evra na kupovinu struje.
Tada je, naravno, o uglju pričalo čitavo društvo, i o šteti koja je bila nastala usled kvara i krize.
Ali ovo je nešto drugačija priča. Ona je takođe o šteti, ali o šteti koja nastaje i kada nema ni kvarova ni krize, već u sasvim normalnim, svakodnevnim uslovima. Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje: koje su zapravo posledice eksploatacije i sagorevanja uglja u Srbiji?
Odgovor neće biti potpun, daleko od toga. Ali biće zasnovan na najboljim podacima i uvidima koji su nam na raspolaganju, pre svega iz objavljenih istraživanja, državnih dokumenata, stručnih merenja i institucijskih izveštaja.
Procena MMF-a: Naša zavisnost od uglja koštala nas je 7 milijardi dolara samo 2022. godine
Kako procenjuje Međunarodni monetarni fond (MMF) u svom globalnom izveštaju o subvencijama za fosilna goriva, pored 600 miliona evra eksplicitnih subvencija za potrošnju električne energije, Srbija je tokom 2022. godine ugalj implicitno subvencionisala sa čak 7 milijardi dolara (od ukupno 8,6 milijardi dolara ukupnih implicitnih subvencija za fosilna goriva). Tabelu sa procenama možete videti ovde.
U ovoj terminologiji, eksplicitne subvencije su ono što tipično podrazumevamo kao subvencije: državni izdaci za fosilna goriva, to jest, kako opisuje MMF, naplaćivanje ispod realne cene za snabdevanje energijom. Tu spadaju npr. i subvencije kojima Srbija održava jednu od najnižih cena struje u Evropi.
Implicitne subvencije, sa druge strane, podrazumevaju sve one ostale, često nevidljive troškove upotrebe fosilnih goriva, a na globalnom nivou čak 60% ovih subvencija čini šteta po ljudsko zdravlje i okolinu nastala usled klimatskih promena i zagađenja vazduha, koje uzrokuje sagorevanje fosilnih goriva.
Jedan plastičan primer implicitnih subvencija su lekarski troškovi za lečenje oboljenja nastalih usled zagađenja vazduha (koji izazivaju, između ostalog, termoelektrane). Bilo da ga plaćaju građani ili država, u pitanju su troškovi koji ulaze u ukupnu cenu upotrebe uglja, samo što ih ne plaćamo na mostu, odnosno kroz cenu uglja ili struje, već na ćupriji, tj. kroz cenu lečenja. Implicitno ih subvencionišemo, i to na još bezbroj sličnih načina.
Naravno, takva jedna računica je ogromna i neverovatno kompleksna, pa i na iznos koji nudi MMF treba gledati realistično: 7 milijardi dolara u 2022. godini je samo procena njihovih eksperata. Ali kada je u pitanju ukupna cena uglja, u pitanju je najbolja brojka koju imamo.
A sa 7 od ukupno 8,6 milijardi dolara, kolike su procenjene subvencije za sva fosilna goriva (uključujući naftu i gas), procene MMF-a nam takođe kažu da je ugalj nedvosmisleno najskuplji i najštetniji energent koji koristimo u Srbiji.
Udruženje „Centar za ekologiju i održivi razvoj” (CEKOR) iz Subotice je 2021. godine objavilo studiju koju su potpisali eksperti dr Ilija Batas Bjelić, dr Dejan Molnar i Zvezdan Kalmar, pod nazivom „Stvarna cena struje iz uglja u Srbiji”.
U pitanju je upravo istraživanje sa ciljem da se otkrije koliku cenu miplaćamo za struju iz uglja, kada bi se prikazala njena „stvarna”, između ostalog kada bi u njoj bile vidljive sve negativne posledice upotrebe uglja (tzv. eksternalije) koje građani Srbije ionano plaćaju ali ne u novcu.
„Naravno, ovde nikako ne bi trebalo zaključiti da bi bilo smisleno da građani plaćaju višu cenu, a da se onda zidaju npr. bolnice jer je to besmisleno”, pojašnjava dr Ilija Batas Bjelić sa Instituta tehničkih nauka SANU.
„Funkcija energetskih sistema nije da zagađuju svoje korisnike, već da proizvode električnu energiju, dakle prvo je zadovoljenje uslova održivosti, a onda minimalni troškovi.”
Služeći se različitim metodologijama modeliranja štete koju građani trpe, autori su došli do opsega rezultata: na tadašnju prosečnu monetizovanu cenu od 75 evra po megavat-satu trebalo bi dodati 65 do 132 €/MWh, u zavisnosti od korišćene metode procene eksternih troškova.
Emisije gasova staklene bašte: Ugalj je krivac za više od polovine emisija Srbije
Kako pokazuju podaci Međunarodne agencije za energetiku (IEA), sa oko 27 do 30 miliona tona godišnje, emisije iz sagorevanja uglja izvor su preko polovine ukupnih emisija gasova staklene bašte u Srbiji.
Sličnu sliku nude i domaći podaci, sadržani u Strategiji niskougljeničkog razvoja Srbije, gde se navodi da energetska industrija (koja podrazumeva i toplotnu energiju, rafinerije i proizvodnju goriva) čini 56% ukupnih nacionalnih emisija.
Nešto detaljnije govore satelitski podaci koji se mogu naći na portalu ClimateTrace: 25,5 miliona tona ugljen-dioksida emitovanih kako bi se proizvela struja u 2022. godini, što čini oko 70% ukupnih emisija ugljen-dioksida u Srbiji.
Ako uključimo tzv. ekvivalente kao što je metan, udeo proizvodnje struje u emisijama je između 42,80% i 57%, u zavisnosti od toga koji vremenski horizont se koristi za računanje ekvivalenata, što je opet uporedivo sa udelom koji navode kako IEA, tako i Strategija niskougljeničkog razvoja.
Pošto pokušavamo da sagledamo čitavu sliku uglja u Srbiji, ovim brojkama možemo dodati i emisije metana do kojih dolazi prilikom ekstrakcije uglja, a koje po bazi ClimateTrace iznose između 3,2 i 7,3% ukupnih emisija u Srbiji (opet u zavisnosti od vremenskog horizonta).
Gasova staklene bašte ima više, i ne ponašaju se svi isto. Metan ima jači efekat staklene bašte od ugljen-dioksida, ali se drastično kraće zadržava u atmosferi. Samim tim, kada se govori o emisijama, koriste se tzv. ekvivalenti CO2 (CO2eq.) sa ciljem da se uticaj različitih gasova grubo rečeno izjednači.
S obzirom na to da je metan jači ali kraćeg životnog veka, njegov udeo u ukupnim emisijama zavisi od vremenskog horizonta koji koristimo (ugljen-dioksid koji se emituje danas biće u atmosferi i za 100 godina, dok će današnji metan biti uveliko razložen).
U primeru emisija u Srbiji, proizvodnja struje iz uglja prevashodno emituje ugljen-dioksid, a ne metan. Samim tim, u brojkama koje nudi ClimateTrace nastaje diskrepanca: udeo proizvodnje struje u emisijama je veći (57%) ako posmatramo vremenski horizont od 100 godina, a manji (42,80%) ako posmatramo horizont od 20 godina.
Ali šta nama znače ove brojke?
Sa jedne strane, lekcija je jednostavna. Ako bismo napustili ugalj, naše ukupne emisije gasova staklene bašte bi se gotovo sigurno prepolovile. To je, uostalom, naš glavni dugoročni cilj kao deo globalne zajednice država u borbi protiv klimatskih promena: dekarbonizacija.
Ali emisije ugljen-dioksida, i klimatske promene koje one izazivaju, samo su jedan deo priče o uglju i njegovoj šteti. Drugi deo je, naravno, zagađenje, i to vazduha, vode i zemljišta.
A tamo gde su klimatske promene globalan problem, dugoročan, teško saglediv iz perspektive jedne naše male, obične svakodnevice, kod zagađenja je sve upravo suprotno. Ako bismo napustili ugalj, bili bismo svedoci jednom drugačijem (čistijem, zdravijem) društvu koliko sutra, i to baš na lokalu, baš u našoj običnoj svakodnevici.
Koliko zapravo termoelektrane emituju PM čestica? Pitanje je teže nego što izgleda
Po podacima koje Srbija dostavlja Evropskoj agenciji za zaštitu životne sredine (EEA), termoelektrane u Srbiji su 2022. godine u atmosferu emitovale preko 305.000 tona sumpor-dioksida, oko 32.500 tona azotnih oksida i 6340 tona čestičnih materija.
Kako navodi Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA) u svom poslednjem izveštaju o kvalitetu vazduha u Srbiji, „proizvodnja električne i toplotne energije” je dominantan izvor zagađenja vazduha sumporom (92%) i značajan činilac u zagađenju azotom (39%).
Sa druge strane, SEPA navodi da su termoelektrane gotovo zanemarljivi uzročnik onog najštetnijeg, čestičnog zagađenja (PM10 i PM2,5). Kao glavni uzročnik tu su prepoznata individualna ložišta, koja kod čestičnog zagađenja dominiraju sa 64, odnosno 80% ukupnih emisija.
Međutim, upitno je koliko je ova slika zapravo precizna.
„U Srbiji se ne vrše dovoljno detaljna merenja hemijskih analiza atmosferskih čestica koja bi nam na pravi način omogućila da se identifikuju izvori čestičnog zagađenja”, objašnjava za Klimu101 dr Dragana Đorđević, naučna savetnica na Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju u Beogradu i jedna od naših vodećih stručnjaka za hemiju zagađenja vazduha.
Jedan od ključnih problema su tzv. sekundarne čestice. U pitanju su čestice koje nisu prvobitno emitovane kao čestice, već nastaju naknadno, pre svega od emitovanih gasova, kroz kompleksne fizičke i hemijske reakcije sa ostalim konstituentima u okolnoj atmosferi. Posebno su sumpor i azot, tj. njihovi oksidi potentni „prekursori” sekundardnih čestica PM2,5 – a to su upravo oni gasovi koje u ogromnim količinama emituju srpske termoelektrane.
Kako je navedeno u „Programu zaštite vazduha u Republici Srbiji do 2030. godine” koji je Srbija usvojila krajem 2022. godine, nacionalni registar izvora zagađenja je, sledeći međunarodna pravila, zasnovan na merenjima na izvorima zagađenja, pa samim tim sadrži samo primarne čestice, a ne i sekundarne.
Pošto merenja kvaliteta vazduha i koncentracija zagađivača (kao što je PM2,5) ne prepoznaju poreklo čestica čije koncentracije detektuju, ovo znači da mi zapravo ne znamo tačno poreklo čestičnog zagađenja u Srbiji, a uvid koji nudi SEPA o dominantnom uticaju individualnih ložišta, naspram npr. dimnjaka termoelektrana, treba uzeti sa rezervom.
Takođe, nemoguće je a priori proceniti koliko je u nekom skupu primarnih čestica, a koliko sekundarnih, jer to zavisi od konkretnih lokalnih uslova, pa i vremenskih (i temperatura i vlažnost vazduha utiču na stvaranje sekundarnih čestica).
Srpski lignit bogat je i arsenom, koji se iz termoelektrana emituje u vazduh, vodu i zemljište
Poreklo čestica moguće je otkriti analizom njihovog sastava, pošto se one sastoje od specifičnih kombinacija ugljenika, metala, minerala i drugih materija.
„Primera radi, srpski lignit ima visoke koncentracije arsena”, objašnjava dr Dragana Đorđević, „pa prisustvo arsena ukazuje da je čestična materija potekla iz termoelektrana. Ali potrebno bi bilo uraditi izrazito detaljne analize, na nivou čitave zemlje, kako bismo dobili iole realnu sliku.”
Mada SEPA u svojim izveštajima objavljuje i rezultate ispitivanja sastava čestica (konkretno, koncentracije olova, arsena, kadmijuma i nikla), u pitanju su ograničeni uzorci, i to isključivo čestica PM10. Pa ipak, u poslednjem izveštaju merene srednje godišnje vrednosti koncentracija arsena u PM10 pokazala su prekoračenja na dve stanice u Boru i dve u Beogradu.
U nedostatku istraživanja koja su u Srbiji u ovom trenutku po svemu sudeći nemoguća, kako da stignemo do tačnije slike o uticaju uglja na vazduh u Srbiji?
Jedno istraživanje, objavljeno juna 2021. u časopisu „Nature Communications”, nudi uslovno rečeno kontrateg, odnosno sasvim drugačije zaključke od onih iz zvaničnih izveštaja SEPA, kao i podatke konkretno za Srbiju i Beograd koji se drastično razlikuju po pitanju izvora čestičnog zagađenja.
Naime, ovo istraživanje, koje je sproveo tim naučnika iz SAD, Kanade i Kine, a na osnovu satelitskih podataka i modela kretanja atmosferske hemije, navodi da su u Srbiji termoelektrane krivac za 19,7% emisija čestica PM2,5 dok je udeo individualnih ložišta drastično manji nego u izveštajima SEPA: 19,3%.
U istraživanju su posebno izdvojeni podaci za Beograd, po kojima je udeo termoelektrana i veći nego na nacionalnom nivou: 26,3% emisija čestica PM2,5.
Naravno, ni podatke iz ovog istraživanja ne treba uzeti kao konačne, ali svakako treba imati u vidu sledeće: naše termoelektrane su gotovo sigurno veći izvori čestičnog zagađenja nego što se to može zaključiti iz izveštaja SEPA. Samo što je na pitanje koliko veće u ovom trenutku nemoguće odgovoriti.
U TENT-u A bi u aprilu ove godine trebalo da proradi postrojenje za odsumporavanje. Pored smanjenih emisija sumpora, ovakvo postrojenje trebalo bi i da uzrokuje smanjenje čestičnog zagađenja, upravo zbog prirode nastanka sekundarnih čestica od oksida sumpora.
Međutim, na ovo postrojenje čekalo se gotovo 13 godina, tj. od 2011. kada je Vlada Japana odobrila kredit za realizaciju projekta. I ne treba da gajimo iluzije: u pitanju je neophodno, ali samo delimično rešenje kada je u pitanju zagađenje vazduha iz termoelektrana u Srbiji. Na slična postrojenja na ostalim blokovima ćemo izgleda čekati dugo, jer je naredni projekat (za TENT B) tek u fazi pregovora i planiranja.
„Takođe treba uzeti u obzir da se ugalj koristi u velikim industrijskim ložištima”, dodaje dr Dragana Đorđević, „kao što je topionica u Bor, Železara (HBISS) u Smederevu, namenske industrije u Valjevu, Čačku, Kruševcu, Kragujevcu i druge, što dodatno usložnjava probleme zagađenja vazduha jer mnoge od navedenih industrija nemamju sisteme za odsumporavanje niti za uklanjanje čestica sa izvora emisija.”
Emisije u vode: Termoelektrane su dominantan izvor industrijskog zagađenja za čitav niz opasnih materija
Krajem 2022. godine, Državna revizorska agencija izdala je Izveštaj „Upravljanje industrijskim otpadnim vodama”. U njemu je naglašeno zagađenje koje izaziva Elektroprivreda Srbije (EPS) kroz rad termoelektrana:
„Industrijskim otpadnim vodama nije se u dovoljnoj meri upravljalo na efikasan način jer privredni subjekti nisu kontinuirano ispitivali kvalitet otpadnih voda i njihov uticaj na recipijent i u značajnoj meri nisu izgrađena postrojenja za tretman otpadnih voda pa se najviše neprečišćenih otpadnih voda ispusti u vodotokove.” (nagl. aut.)
Agencija je posebno navela nedostatak postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda termoelektrane „Nikola Tesla B” (TENT B), usled čega se otpadne vode bez prečišćivanja ispuštaju u Savu.
Po poslednjim podacima koje nudi Republički zavod za statistiku, kroz delatnost „snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija” ispušteno je ukupno 56 miliona kubnih metara otpadnih voda, od čega je tek nešto preko 3 miliona bilo prečišćeno (uglavnom samo primarnim tretmanom, od tri moguća nivoa).
Drugim rečima, nešto manje od 95% otpadnih voda iz srpske energetike je neprečišćeno. Ali imamo i precizniju sliku od toga.
SEPA održava bazu izvora zagađenja voda u Srbiji, u kojoj su emisije podeljene po konkretnim zagađujućim materijama i izvorima.
Neophodno je imati u vidu da ova baza ne nudi celokupnu sliku zagađenja voda u Srbiji. U pitanju je proizvod izveštavanja privrednih subjekata koji su u obavezi da Agenciji dostavljaju podatke o svojim emisijama, pa se tu prevashodno nalaze veliki industrijski i komunalni zagađivači.
A kako se može pročitati iz baze SEPA, termoelektrane su dominantan industrijski izvor zagađenja voda za čitav niz zagađujućih materija.
To se posebno odnosi na arsen (97,9% prijavljenog industrijskog zagađenja čine termoelektrane EPS u 2021), i na hloride (99,72%), ali i na cink (92,24%), azot (93,64%), fosfor (87,6%), kadmijum (87,2%)… Na vizualu ispod možete izabrati jedan od ovih polutanata i videti apsolutne brojke u bazi podataka SEPA:
Kad su u pitanju materije kao što su hloridi, azot ili fosfor, ukupnim emisijama zapravo dominiraju ne industrijski, već komunalni izvori, tj. otpadne vode iz pre svega velikih gradova. Međutim, za neke druge materije, kao što je arsen, koji nije tipičan sastojak komunalnih otpadnih voda, termoelektrane su dominantan izvor i kada se posmatra sveukupno zagađenje, a ne samo industrijsko.
Naime, po registru koji vodi SEPA, termoelektrane EPS bile su 2021. godine uzročnik čak 91,66% svih emisija arsena u vode Srbije, odnosno nešto manje od 10.000 kilograma arsena.
Tema posledica ovakvog zagađenja po ekosisteme i javno zdravlje je daleko van okvira ovog članka. Različiti zagađivači uzrokuju različite posledice, ali i u zavisnosti od toga gde se emituju, u kakvog recipijenta, i kako se zagađena sredina kasnije ponaša i koristi.
Isto tako, ovde zapravo nije reč ni o graničnim vrednostima (i njihovim prekoračenjima), niti o zakonskim okvirima i njihovom kršenju, pa ni o korupciji ili nemaru. Ovo je samo slika koja koristi javno dostupne podatke da kaže nešto relativno jednostavno:
Kakva god da je posledica emisije ukupno 10.700 kilograma arsena u srpske reke godišnje, koliko god ta brojka bila velika (ili mala), koji god bio uzrok za te emisije, i koliko god da je teško (ili lako) da se one smanje, činjenica je, na osnovu dostupnih podataka, da bi ta brojka bila desetostruko manja da nismo zavisni od uglja, i to sa kopova lignita bogatog arsenom.
Emisije u zemljište: Termoelektrane proizvode hiljade tona pepela svake godine, a samo 3% se reciklira
Pored emisija sumpora i azotnih oksida u vazduh, različitog otpada u reke, termoelektrane su i proizvođači ogromne količine otpada, pre svega pepela.
Po podacima koje nudi EPS u svojim godišnjim izveštajima, i koje dostavlja Agenciji za zaštitu životne sredine, termoelektrane EPS su u 2022. godini proizvele oko 6,5 miliona kilograma pepela.
Mali udeo pepela proizvedenog u „Termoelektranama Nikola Tesla” (TENT B, Morava i Kolubara), ukupno manje od 3%, skladištio se u silosu i prodao kao sirovina u građevinskoj industriji – a ostatak, uključujući i sav pepeo koji je nastao u postrojenju TENT A, odlaže se na pepelišta po posebnoj metodologiji, uz mešanje sa vodom. Deponije elektrana TENT A i TENT B zajedno zauzimaju površinu od oko 1000 hektara.
Mada postupak odlaganja pepela načelno prati mnogobrojna pravila koja se tiču zaštite okoline, EPS već godinama dobija žalbe, prijave, pa i tužbe, kao što je ona koju su 2021. podneli meštani naselja Veliki Crljeni (gde se nalazi termoelektrana „Kolubara”), između ostalog, zbog registrovanih prekoračenih koncentracija arsena i drugih zagađivača u više uzoraka lokalnog zemljišta.
O tome kakve posledice po zemljište sve može imati eksploatacija uglja, razgovarali smo sa dr Snežanom Maletić sa Katedre za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu:
„Pepeo nakon sagorevanja uglja može da sadrži toksične elemente kao što su kadmijum, arsen i drugi”, objašnjava dr Maletić. „Dodatno, leteći pepeo može da sadrži i manje količine dioksina i furana, toksičnih i perzistentnih supstanci u životnoj sredini.”
U slučaju zagađenja koje prijavljuju meštani naselja kao što je Veliki Crljeni, stvar je u tome da li se na pravilan način odlaže pepeo. Ali i sama eksploatacija uglja je štetna po životnu sredinu.
„Eksploatacija može dovesti do degradacije prostora, sleganja zemljišta, erozije zemljišta”, kaže dr Maletić.
„Efekti degradacije prostora su naročito značajni kod površinske eksploatacije. Rudarske aktvnosti menjaju okolni pejzaž iskopavanjem zemljišta, stvaranjem udubljenja površinskog kopa, formiranjem nove konfiguracije terena odlaganjem jalovine…”
Neko će možda svejedno reći: to je sve uobičajena cena eksploatacije, koju smo platili kako bismo dobili neophodnu energiju.
Ali kako nam (sporadično i nepotpuno) pokazuju istraživanja, izveštaji, baze podataka, pa i tužbe i ocene relevantnih tela, problem je u tome što mi nismo zapravo svesni prave cene uglja. I to ne samo cene onako kako je predstavlja MMF, u milijardama dolara, već i društvene, ekološke, klimatske, zdravstvene, ukratko, one svakodnevne cene: one koju plaćamo a da ni ne znamo, a koju sa nama plaća i celokupno okruženje u kojem živimo i koje bi trebalo da čuvamo.
Zahvaljujemo se istraživačima koji su pomogli u izradi ovog članka:
dr Đurđa Kerkez, Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu
dr Snežana Maletić, Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu
dr Ilija Batas Bjelić, Institut tehničkih nauka SANU
dr Dragana Đorđević, Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju u Beogradu
Sa jedne strane, EPS je najavio zatvaranje određenog broja termoblokova do 2035. godine, ali ukupno tek nešto manje od 15% aktuelnih kapaciteta.
Sa druge strane, Srbija se obavezala da će u potpunosti napustiti ugalj do 2050. godine, kako piše u ugovoru vrednom 300 miliona evra koji je 2023. godine potpisan između EPS-a i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), a to obećanje se kasnije našlo i u usvojenoj Strategiji niskougljeničkog razvoja.
Međutim, nijedan postojeći scenario energetske tranzicije nema ovako ambiciozan konačni cilj, tako da je za sada jedini odgovor na pitanje „šta država planira da uradi sa termoelektranama” zapravo: ne znamo. Ali napuštanje uglja je svakako put kojim bi uveliko trebalo da hoda.
