Privreda Srbije je daleko manje „zelena” od proseka EU. Šta to znači, i kakve posledice ima po našu ekonomiju i naše živote?

Prema analizi podataka dostupnih na Eurostatu, Srbija po „zelenosti” svoje privrede daleko zaostaje za Evropskom unijom, ali i za većinom svojih suseda. 

Kako pokazuje Eurostat, udeo „zelenih proizvoda i usluga” je tek 0,75% bruto nacionalnog proizvoda (BDP) Srbije. 

Prosek Evropske unije je 3,3%, a među analiziranim zemljama se od Srbije jedino lošije kotira Mađarska, sa oko 0,5% zelenog BDP-a. 

Šta to tačno znači? Da bismo bolje razumeli, korisno je prvo ukazati na nekoliko osnovnih pojmova i principa iz opšte ekonomske analize. 

Prema osnovnom ekonomskom modelu kružnog toka, privredni sistem jednog društva čine domaćinstva i preduzeća. U ovom modelu, sve što domaćinstva i preduzeća rade je da proizvode, razmenjuju i troše vrednosti. 

Preduzeća koriste alate i mašine (kapital), kako bi uz pomoć znanja i veština (rad) ekstrahovali i preradili prirodne resurse (zemlja) i time stvorili proizvode koji su vredni za domaćinstva. 

Domaćinstva, sa druge strane, obezbeđuju kapital, rad i zemlju koji predstavljaju vrednosti za preduzeća. Razmena ovih vrednosti vrši se pomoću novca (u formi izdatka, dohotka, prihoda, nadnice, rente ili profita) koji je ništa drugo do dogovoreno sredstvo razmene i čuvar vrednosti.

Privreda je, dakle, jedna živahna i zahuktala zajednica radnih i potrebitih ljudi koji bez prestanka razmenjuju proizvedene vrednosti namenjene potrošnji. 

Tradicionalna ekonomska analiza tvrdi sledeće: što je razmena vrednosti brža i obimnija, to je društvo razvijenije i bogatije. Ako se za meru brzine i obima razmene vrednosti odabere bruto domaći proizvod (BDP), što se uobičajeno i radi, onda uopšteno važi tvrdnja da što je viši BDP jednog društva, to je društvo u većem blagostanju. Ali da li je to zaista tako?

Sa aspekta životne sredine, ključni nedostatak opisanog modela privrede je što prećutkuje dve važne činjenice: prirodni resursi u vidu materijala i energije koji predstavljaju osnovne faktore proizvodnje najčešće su ograničeni, a potrošnja ima svoje nusproizvode u vidu otpada i zagađenja. 

Ekonomika životne sredine i prirodnih resursa prepoznaje ove nedostatke, pa se spomenuti model kružnog toka proširuje na način kako je prikazano na slici ispod. 

Uzmi, proizvedi, potroši, odloži – princip savremene ekonomije pravi ekološke probleme na oba kraja ovog spiska

U ovom proširenom modelu kružnog toka može se jasno uočiti sva tragedija savremene linearne ekonomije koja funkcioniše po principu „UZMI-PROIZVEDI-POTROŠI-ODLOŽI”.

Element „UZMI” odnosi se na crpljenje prirodnih resursa i usluga životne sredine, elementi „PROIZVEDI” i „POTROŠI” deo su ekonomskog ciklusa; a element „ODLOŽI” predstavlja izlučivanje otpada i zagađenja iz privrednog sistema natrag u životnu sredinu. 

Dok se sa jedne strane resursi životne sredine poput minerala, šuma ili voda „čerupaju” i bespoštedno iskorišćavaju, sa druge strane se ta ista životna sredina „zatrpava” i menja, često nepovratno, otpadom i zagađenjima.

Prema tome, pritisak društva na životno okruženje počiva na prvoj i poslednjoj tački linearne ekonomije, to jest na nekontrolisanom iscrpljivanju obnovljivih i neobnovljivih resursa i na odlaganju otpada i emitovanju zagađenja. Dok prva tačka dovodi u opasnost mogućnosti neometanog ekonomskog razvoja u budućnosti, poslednja tačka direktno smanjuje nivo blagostanja u društvu, jer utiče na kvalitet života.

Kontrateg ovakvoj linearnoj ekonomiji je – cirkularna ekonomija

Ovi problemi uočeni su još u drugoj polovini 20. veka, pa ljudi od tada osmišljavaju i primenjuju različita rešenja koja se mogu svrstati pod kišobranom kružne (cirkularne) ekonomije. Ta rešenja imaju za cilj da „ozelene” privredni sistem kroz procese konzerviranja prirodnih resursa i eliminisanja otpada i zagađenja.

Koncpet kružne ekonomije koji obuhvata različite pristupe „ozelenjavanja” privrede je nešto čemu se teži postupno, kroz stvaranje novih privrednih grana, usvajanje čistijih tehnologija, promenu poslovnih modela i potrošačkih navika, izmenu sistema vlasničkih prava i slično. Iako na globalnom nivou ima još dosta da se radi na tranziciji iz linearne u kružnu ekonomiju, načinjeni su prvi pomaci.

Iz tog razloga danas možemo da govorimo o takozvanom sektoru ekoloških dobara i usluga, ili SEDU, čiji je glavni cilj zaštita životne sredine i upravljanje prirodnim resursima. 

Ovaj sektor obuhvata široku lepezu delatnosti koja uključuje proizvodnju tržišnih dobara i usluga poput proizvodnje solarnih panela, zatim proizvodnju za sopstvene potrebe poput proizvodnje toplotne energije za vlastite zgrade nekog preduzeća, i konačno netržišnu proizvodnju poput monitoringa zagađenja vazduha koji sprovode državne institucije.

Prema aktuelnim klasifikacijama, „zelene” delatnosti odnose se na zaštitu vazduha, klime i biodiverziteta, zatim na sanaciju zemljišta i voda, na smanjenje buke i vibracija, potom na upravljanje otpadom, otpadnim vodama i šumama, na proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, kao i na istraživanja u oblasti zaštite životne sredine i očuvanja resursa.   

Kada se bruto dodate vrednosti svih „zelenih” ekonomskih aktivnosti u jednom društvu akumuliraju tokom perioda od jedne godine, dobija se takozvana bruto dodata vrednost sektora ekoloških dobara i usluga, koja predstavlja podskup BDP fokusiran na ekološke aktivnosti. 

Ekonomska težina ekoloških dobara i usluga u ukupnoj privredi dobija se kada se ta bruto dodata vrednost podeli sa BDP. Time se definiše mera koja nam kazuje koliko je privreda u jednom društvu „zelena”. U Srbiji je ta vrednost po poslednjem dostupnom obračunu 0,75%. 

Vremenske serije udela bruto dodate vrednosti sektora ekoloških dobara i usluga u BDP za Srbiju, pet susednih zemalja i EU prikazane su na slici ispod.

Primećuje se relativno skroman udeo „zelenih” delatnosti u privredi Srbije u poređenju sa privredama susednih zemalja. Osim Mađarske i Srbije, svi posmatrani entiteti u 2022. godini imaju udeo iznad 1% (iznad 1,5% ako se izuzme Severna Makedonija ), uz vrlo jasan trend jačanja „zelene” privrede tokom peroda 2014-2022. 

Procenat zelene ekonomije u Bugarskoj i Rumuniji bio je veoma blizu procentu Evropske unije tokom gotovo celog posmatranog perioda.

Od prikazanih entiteta, jedino Mađarska stoji lošije od Srbije, i to ne samo po nižim iznosima udela tokom poslednjih godina, već i zbog opadajućeg trenda. 

Imajući u vidu da je Srbija kandidat za članstvo u EU i da je od 2020. godine potpisnica „Zelene agende za Zapadni Balkan” – regionalne verzije Evropskog zelenog dogovora – koja u potpunosti podrazumeva jačanje „zelene” privrede, višegodišnja stagnacija udela „zelene” privrede svedoči o nedovoljnim naporima donosilaca odluka da ispune ono što je dogovoreno, a to je da stvore povoljan poslovni ambijent i da usmere deo javnih ulaganja u delatnosti zaštite životne sredine i društveno-odgovorno upravljanje prirodnim resursima.

Drugim rečima, elementi Agende poput reforme energetskog i transportnog sistema, implementacije kružne ekonomije, smanjenja zagađenja i zaštite biodiverziteta uglavnom su ostali samo slovo na papiru.

Ovo je samo još jedan kvantitativan pokazatelj da se tokom neposredne prošlosti nije išlo u dobrom pravcu kada je u pitanju tranzicija privrede Srbije. To treba shvatiti kao poziv za buđenje. Zbog geografskog položaja u kojem se nalazimo i posledične velike izloženosti klimatskim promenama, neophodno je što pre otpočeti sa ulaganjima u prilagođavanje privrede i celokupnog društva novoj ekološkoj stvarnosti.