FOTO: Nicolai Berntsen / Unsplash
Posle 102 godine duge tradicije Zimskih olimpijskih igara, međunarodna zajednica suočava se sa egzistencijalnom krizom zimskih sportova.
U pozadini klimatskih promena, tradicija započeta u Šamoniju u Francuskoj, 1924. godine, danas se nalazi pred teškim fizičkim ograničenjima atmosfere koja se ubrzano zagreva, menjajući samu geografiju snežnih takmičenja.
Aktuelne Zimske olimpijske igre (ZOI) na severu Italije dešavaju se u ekološkom kontekstu koji je drastično različitih u odnosu na 1956. godinu, kada je Kortina (Cortina d’Ampezzo) prvi put bila domaćin.
Od 1956. godine do danas, temperature u februaru u ovom planinskom gradiću porasle su za 3,6 °C, što je trend koji prati i Milano, sa porastom od 3,2 °C. Ovakvo zagrevanje rezultiralo je dramatičnim smanjenjem broja dana sa temperaturom ispod nule.
Naime, Kortina je u deceniji nakon 1956. godine imala prosečno 214 dana godišnje sa temperaturom ispod tačke smrzavanja. Međutim, u poslednjih 10 godina, taj broj pao na samo 173 dana, što predstavlja gubitak od skoro 20% mraznih dana, odnosno gotovo mesec i po u toku godine.
Takođe, prema analizama neprofitne organizacije Climate Central, smanjenje debljine snežnog pokrivača u februaru za otprilike 15 centimetara od ranih 1970-ih dodatno komplikuje pripremu staza, čineći organizatore gotovo u potpunosti zavisnim od tehnoloških intervencija.
Dugoročne prognoze za ovogodišnju olimpijsku regiju u februaru 2026. predviđaju 50–60% šanse za temperature iznad proseka, što dodatno povećava rizik od nesigurnih uslova za takmičare.
Studija: Gotovo polovina od 93 ispitana buduća domaćina postaje klimatski rizična u narednim decenijama
Nedavna studija o klimatskoj pouzdanosti lokacija za održavanje Zimskih olimpijskih i paraolimpijskih igara analizirala je 93 lokacije širom sveta koje trenutno poseduju infrastrukturu za zimska olimpijska takmičenja.
Istraživanje je koristilo dva ključna indikatora: verovatnoću minimalne dnevne temperature ispod 0 °C, i verovatnoću održavanja snežne baze od najmanje 30 centimetara uz naprednu tehnologiju osnežavanja. Rezultati ukazuju na drastično sužavanje geografskog prostora pogodnog za zimske sportove.
dr Irida Lazić, Fizički fakultet u Beogradu
Naime, u scenariju umerenih emisija gasova sa efektom staklene bašte, od 93 ispitane lokacije, samo 52 će ostati klimatski pouzdane do 2050-ih godina, a taj broj pada na 46 do 2080-ih – to jest, njihov broj se prepolovljava.
Ako se globalne emisije ne budu smanjivale u skladu sa Pariskim sporazumom, odnosno ako pratimo tzv. scenario visokih emisija, broj pouzdanih lokacija mogao bi pasti na svega 30 do kraja veka, tj. trostruko manje.
Situacija je još kritičnija za Zimske paraolimpijske igre (ZPI), koje se tradicionalno održavaju u martu, kada su temperature prirodno više. Prema istom istraživanju, samo 22 lokacije ostaju pouzdane za ZPI do 2050-ih godina, a taj broj opada na samo 16 do 2080-ih. Ovi rezultati alarmiraju da će se format i termin igara morati radikalno promeniti kako bi se osigurali fer i sigurni uslovi za sportiste.
Među „klimatski rizične” nekadašnje domaćine spada i Sarajevo, ali i nekoliko čuvenih evropskih i svetskih zimovališta
Planine oko Sarajeva (Jahorina i Bjelašnica), gde su se održale Zimske olimpijske igre 1984. godine, pate zbog svoje relativno niske nadmorske visine u odnosu na nove temperaturne trendove.
Naime, analiza pokazuje da se stabilan sneg sada primarno očekuje na visinama iznad 2500 metara, dok su sarajevske olimpijske planine znatno niže (Bjelašnica 2067 m, Jahorina 1906 m).
Zbog toga se Sarajevo nalazi u kategoriji „klimatski rizičnih” domaćina do sredine veka. Regionalni turistički centri već beleže trendove gde se zimska sezona skraćuje, što primorava ove centre na tranziciju prema letnjem planinskom turizmu kao stabilnijem izvoru prihoda.
dr Irida Lazić, Fizički fakultet u Beogradu
Sa druge strane, Soči predstavlja ekstreman primer pokušaja prkošenja klimatskim zakonitostima s obzirom na to da je u pitanju bila neuobičajena lokacija za ZOI, koja je suptropsko letovalište na obali Crnog mora.
Kao najtopliji grad koji je ikada ugostio ZOI, Soči je već 2014. zahtevao skladištenje preko 800.000 kubnih metara snega iz prethodne godine kako bi se osigurala takmičenja. Ipak, uprkos tim merama, sportisti su se suočili sa „mekanim i sporim” stazama, što je dovelo do porasta povreda za 9% u odnosu na prethodne igre u Vankuveru.
Prema projekcijama za 2050-te, Soči se više ne smatra održivim kandidatom za snežne sportove na olimpijskom nivou.
Uz Sarajevo i Soči, lista istorijskih domaćina koji bi do sredine veka mogli postati klimatski nepouzdani uključuje Šamoni (Francuska), Grenobl (Francuska), Garmiš-Partenkirhen (Nemačka) i Oslo (Norveška). Čak i lokacije poput Vankuvera ulaze u zonu visokog rizika.
Porast temperatura dovodi do gubitka snežnog pokrivača – ali na različite načine
Smanjenje visine snežnog pokrivača nije samo rezultat jednostavnog topljenja, već kompleksnog niza fizičkih procesa (povratnih sprega), postaknutih antropogenim zagrevanjem.
Ključni faktor je tzv. albedo, odnosno sposobnost snega da reflektuje sunčevu energiju. Svež sneg reflektuje između 80% i 90% sunčevog zračenja nazad u svemir.
Kada zbog povišenih temperatura sneg počne da se topi ili se zaprlja česticama čađi i prašine, njegova refleksivnost (albedo) opada. Tamnija površina apsorbuje znatno više toplote, što stvara „pozitivnu povratnu spregu”, gde više apsorbovane toplote vodi ka bržem topljenju, što dodatno smanjuje albedo i ubrzava zagrevanje.
dr Irida Lazić, Fizički fakultet u Beogradu
Drugi važan proces je promena agregatnog stanja padavina.
Zbog toplije atmosfere koja zadržava više vlage, padavine koje bi istorijski padale kao sneg sada sve češće padaju kao kiša, čak i na planinskim vrhovima. Kiša na sneg ne samo da mehanički ispira pokrivač, već unosi latentnu toplotu koja ubrzava topljenje iznutra.
Takođe, nedostatak noćnog mraza onemogućava prirodno ponovno zamrzavanje staza, što je ključno za održavanje čvrste baze potrebne za elitna skijaška takmičenja.
Ovo je problem koji se ne može rešiti samo veštačkim snegom
Iako se često prezentuje kao spasitelj zimskih sportova, veštački (tehnički) sneg suočava se sa ozbiljnim fizičkim, ekonomskim i ekološkim barijerama.
Njegova proizvodnja zavisi od specifičnih atmosferskih uslova koji postaju sve ređi u izmenjenoj klimi, gde se pored temperature vazduha, posmatra i relativna vlažnost: što je vazduh vlažniji, to temperatura mora biti niža da bi se kapljice vode pretvorile u kristale leda.
Standardni prag za efikasno osnežavanje je -2.5 °C. U uslovima visoke vlažnosti, sneg ne može da se proizvodi čak ni na 0 °C, dok su na temperaturama iznad tačke smrzavanja potrebni izuzetno suvi uslovi, koji su retki u alpskim i balkanskim regijama tokom toplih zima.
dr Irida Lazić, Fizički fakultet u Beogradu
U Kortini 2026. godine, organizatori se suočavaju sa „prozorima” za osnežavanje koji su ograničeni na svega nekoliko sati noću, što drastično povećava vreme potrebno za pripremu baze.
Sa druge strane, i potrošnja vode i energije predstavlja ekološku i ekonomsku barijeru. Za aktuelne igre 2026. godine, procenjuje se potreba za skoro milijardu litara vode (oko 380 olimpijskih bazena), dok u alpskim regijama, koje se bore sa letnjim sušama, izgradnja rezervoara menja lokalnu hidrologiju.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Ovi podaci sugerišu da se Zimske olimpijske igre održavaju u „snežnom tesnacu”, gde se granica prirodne snežne pouzdanosti povlači prema višim nadmorskim visinama, ostavljajući borilišta na nižim nivoima izložena kiši i visokim temperaturama koje onemogućavaju ponovno zamrzavanje površina.
Kako bi se ZOI adaptirale na izmenjene klimatske uslove, potrebno je razviti nove strategije za očuvanje igara u budućnosti.
To uključuje rotaciju domaćina među klimatski pouzdanim lokacijama, pomeranje kalendara ka januaru, spajanje Olimpijskih i Paraolimpijskih igara, regionalna domaćinstva umesto jednog grada, i tehnološke metode hlađenja staza kako bi sneg ostao konzistentan, poput hlađenja i soljenja staza.
Ovakva istraživanja jasno pokazuju da Zimske olimpijske igre i zimski sportovi ulaze u eru u kojoj sneg prestaje da bude resurs koji se podrazumeva.
Bez radikalnog smanjenja globalnih emisija, tradicija duga više od veka mogla bi se svesti na visokotehnološki spektakl na veštačkoj podlozi, čime bi se izgubila povezanost sporta sa prirodnim zimskim ambijentom.
O autoru
Dr Irida Lazić zaposlena je kao naučni saradnik na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se numeričkim modeliranjem procesa u klimatskom sistemu, sa fokusom na opisivanje interakcija između atmosfere i tla, i na otklanjanje grešaka u rezultatima modela prouzrokovanih ovim interakcijama. Takođe je i pasionirana skijašica i ljubiteljka zimskih sportova.
