Akademik Vladimir Stevanović: Eksploatacija prirodnih resursa je na prvom mestu, pa je zato zaštita životne sredine na poslednjem

Fotografija: Medija centar Beograd

Samo letimičan pogled na zagađenost u gradovima, na gomile smeća kraj puteva i oko reka i ogromne deponije koje širom Srbije niču kao pečurke, dovoljni su svakom laiku da zaključi kako životna sredina u ovoj zemlji nije u dobrom stanju. U kojoj meri je ona devastirana, šta joj najviše šteti i odakle početi –  ovo su pitanja na koja nam je odgovorio akademik Vladimir Stevanović. Biolog, botaničar, ekolog, biogeograf, profesor Biološkog fakulteta u penziji, Stevanović uvek je raspoložen da objašnjava i uči o, kako kaže, svetinji svake države.

U dosadašnjoj karijeri išli ste u mnoge biološke ekspedicije širom planete. Da li, hodajući zemljom, primećujete kako se živi svet menja? Šta vas kao biologa i građanina sveta i ove zemlje najviše brine? 

Moja putovanja su uglavnom vezana za botaničke ekspedicije i ekskurzije po Evropi tako da sebe ne mogu nazvati globtroterom. Najdalje sam dobacio do planina, stepa i polupustinja Jermenije. Imao sam želju da obiđem neke udaljenije delove Zemlje i da se upoznam sa njihovim specifičnim biljnim svetom ali to na žalost nisam uspeo da ostvarim. Čitanje radova i gledanje dokumentarnih emisija mi je pomoglo da dočaram biljni svet dalekih krajeva i da se uverim u ispravnost sopstvenih predstava o ekologiji i biogeografiji takvih udaljenih predela.

Nije potrebno daleko otići pa da se čovek uveri u promene u prirodi. Živi svet, njegov sastav i prirodni ekosistemi se menjaju neverovatnom brzinom. Samo najprilagodljivije vrste, one koje prate čoveka mogu da idu u korak sa ovim promenama. Takve vrste su danas najrasprostranjenija živa bića na Planeti i pravi su kosmopoliti koji se i dalje šire i osvajaju nove prostore. Skoro sve ljudske aktivnosti doprinose tome, a na prvom mestu to su poljoprivreda i urbanizacija, naravno uz saobraćaj svih mogućih vrsta koji omogućuje brzo rasprostiranje.

Danas poljoprivredne površine bilo koje od nekoliko važnih kulturnih biljaka bilo gde da se nalaze liče jedna na drugu, a to važi i za moderne gradove. Ako uporedimo bilo koji prirodni ekosistem i njegov specijski sastav sa okolnim poljoprivrednim ili urbanim površinama  uočavaju se ogromne kvalitativne razlike. S jedne strane su siromašne i efemerne zajednice na antropogeno stvorenim i održavanim površinama i sa druge one sa velikim biodiverzitetom u prirodnim ekosistemima.  Najveći broj vrsta na planeti ima ograničeno rasprostiranje i visoku specijalizovanost na specifične uslove sredine. Što više idemo prema tropskim krajevima to je ovaj prirodni fenomen sve uočljiviji. Otud i najveći broj ugroženih vrsta u svetu živi i nekako opstaje, ili je zauvek nestalo u tropskim krajevima, posebno na ostrvima gde posebnu opasnost, osim prekomernog uništavanja staništa  i pretvaranja u poljoprivredne površine, predstavljaju unete strane vrste od kojih su neke invazivne i koje masovno uništavaju ili istiskuju endemičnu floru i faunu.

U nekim slučajevima ne moraju na udaru da budu tropska ostrva već i čitavi kontinenti kao što je Australija u koju su unete sa dobrom namerom ali pogrešnim ekološkom promišljenošću strane vrste koje su desetkovale torbarsku faunu, pa i endemičnu floru. Primera ima mnogo u skoro svakom kutku planete. 

Poseban probem predstavlja prekomerna ekspoatacija bioloških resursa. Biološki resursi se smatraju obnovljivim ali tempo i opseg njihove eksploatacije dovodi do toga da na kraju takav resurs postaje ekonomski neisplativ jer ga nema u očekivanim količinama. To se naročito odnosi na ribolov, mada nisu pošteđene kopnene vrste na bilo kom kraju planete zbog krivolova, prekomernog lova i trgovine i najviše zbog uništavanja prirodnih staništa.

Procenjuje se da se trgovinom živim organizmima i njihovim delovima (krzna, koža, slonovača rogovi, zubi kosti, kandže, perje, primerci za privatne entomološke i druge zbirke…) godišnje obrne preko 10 milijardi dolara. Unosan biznis koji ne može da spreči ni Vašingtonska konvencija (CITES) ili Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune iz 1973, dopunjena 1979. Otud imperativ da korišćenje bioloških, ali i svih drugih prirodnih resursa bude održivo. Ideju održivosti shvatam kao apel za umerenošću našeg nekontrolisanog predatorskog odnosa prema prirodi. U krajnjem slučaju uništavanje prirode i biodiverziteta dovešće i već dovodi do ugrožavanja opstanka ljudske vrste. Današnji odnos čoveka prema prirodi zapravo je sečenje grane na kojoj sedi. Na pola takvog testerisanja grana će pod teretom pući.

Zagađenje životne sredine, odnosno ekološke teme umesto efemernih zanimljivosti kakve su bile nekad, poslednjih godina u medijima zauzimaju udarna mesta. S druge strane, ekološka svest građana je, čini se, i dalje na niskom nivou, a država ne radi ni blizu dovoljno na rešavanju problema zagađenja vazduha, vode i uopšte životne sredine. Šta po vama može i mora da se uradi kako bismo situaciju bar donekle popravili?

Odnos državnih organa i stanovništva prema životnoj sredini najblaže rečeno je nedopustiv, i ničim se ne može opravdati. Stiče se utisak da je zaštita sredine poslednja u nizu prioriteta po važnosti. Eksploatacija prirodnih resursa je na prvom mestu, pa je zato zaštita životne sredine na poslednjem. Svest o značaju očuvanja i brige o životnoj sredini je na veoma niskom nivou i za to postoji mnogo razloga. Na prvom mestu je neobrazovanost stanovništva koje se uporno održava različitim šaradama i svakodnevnim ispiranjem mozga preko sredstava informisanja. Ono što škola dobro uradi na vaspitanju naraštaja to se u porodici koja se bori za opstanak i društvu u okruženju sve anulira.

Sprovođenje zakona koji su prepisani od EU je mrtvo slovo na papiru, dok većina političara smatra da je donošenjem zakona stvar rešena. Inspekcijska kontrola onih koji najviše zagađuju životnu sredinu izostaje. Krivolov svim nedozvoljenim sredstvima je nešto što je nezamislivo u civilizovanim državama. Ovde se toleriše. Opšta je navala na prirodne resurse. Otvaraju se kamenolomi, seku šume u nacionalnim parkovima, zagađuju reke do istrebljenja svega živog što u njima živi, izgradnja bez koncepta i kontrole gde su interesi investitora stavljeni u prvi plan umesto opštih itd. Duga bi bila lista neodgovornosti i necivilizovanog odnosa prema životnoj sredini. Na prvom mestu je to posledica neobrazovanja i moralnog posrnuća nacije i uništenog sistema vrednosti koji traje već 30 godina sa dolaskom neoliberalnog koncepta primenjenog na srpski način. Ispada da je neko ko je prljav u duši ne smeta mu ni prljava i degradirana životna sredina.

Da li može da se velika stranputica i nečinjenje kada je reč o životnoj sredini ispravi i stanje poboljša? Naravno da može ali što je životna sredina zapuštenija to je oporavak teži i duži. To slikovito upoređujem sa bolesnikom koji nije na vreme otišao kod lekara. Srbiji je hitno potreban ozbiljan poduhvat obnove zapuštene životne sredine. Za tako nešto potrebna su velika materijalna sredstva i dugogodišnji strpljiv i dobro osmišljen rad. Da li Srbija ima kapaciteta za to, nisam siguran, ali vredi započeti, bar da rešimo problem otpadnih komunalnih voda velikih gradova već bi bio značajan pomak. Ogromne pare su bačene na pogrešne projekte kao što je npr. palionica đubreta umesto reciklaže sekundarnih sirovina koje mogu doneti značajan profit. Tu je  monumentalni Abu Dabi u Beogradu na prljavoj savskoj vodi, i da ne nabrajam. Nade ima samo je upitno da li to želimo i da li smo za takav preokret sposobni. Ili ćemo biti nemi svedoci arčenja prirodnih resursa Srbije kao da smo kolonija koja je širom otvorila vrata stranim i domaćim predatorskim kompanijama, ili ćemo kopneti i kao država i kao nacija.  

Kako će po vama izgledati biljni i životinjski svet polovinom ovog veka? Da li ja to gledate fatalistički? Možemo li očekivati da se ostvari scenario po kome ćemo do tada ostati bez većine životinjskih vrsta koje, recimo, danas vidimo u zoo vrtu?

Ljudska populacija, pogotovu ona koja je mnogobrojna po pravilu živi na mestima sa velikim biodiverzitetom. Tu je svakodnevno na delu sukob s jedne strane lokalnog stanovništva za uvećanjem poljoprivrednih površina, zatim eksploatatorskih kompanija koje koriste biološke i mineralne resurse takvih država i na trećoj strani onih koji se bore za zaštitu prirode i biodiverziteta. Konflikti nastaju i zbog fragmentacije prirodnih staništa i nemogućnosti živog sveta da pronađe adekvatna mesta za život što je u tropskim predelima veliki ekološki i naučni problem kako pomoći takvim vrstama ali i stanovništvu.

Ako se nastavi ovakva devastacija prirodnih ekosistema neminovno će doći do nestanka mnogih vrsta. Takozvane Crvene knjige flore i faune koje se publikuju velikom brzinom pokazuju da su one pre 10 godina već zastarele i da neke ugrožene ili ranjive vrste su danas pre iščezavanjem. Čim se populacija neke vrste svede na mali broj individua i kada dolazi do ukrštanja u srodstvu, takve vrste najčešće nemaju šanse da opstanu zbog pojave letalnih mutacija. Broj takvih vrsta prema aktuelnom Crvenim knjigama se svake godine uvećava. Naravno da postoje programi spašavanja takvih vrsta koji su uspešni.  Čak su neke vrste iz zarobljeništva usmerenim ukrštanjima vraćene u prirodu gde su nastavile da se razmnožavaju.

Poznato je da zagrevanje planete pogubno utiče na mnoge biljne i životinjske vrste. Mnogo slušamo, na primer, o koralima i živom svetu oko njih koji nestaje. Da li primećujete takve promene i biljnom i životinjskom svetu i na našim prostorima, u Srbiji?

Opšte prihvaćen termin klimatske promene pre bi mogao da bude zamenjen klimatskim poremećajima i odstupanjima u odnosu na datu klimu koja predstavlja prosek meteoroloških prilika dobijenih merenjem klimatskih parametara u meteorološkim stanicama. Što je takvo merenje duže to će i podaci o klimi biti tačniji. Jedno je sigurno da je čovek svojim aktivnostima doprineo ubrzanju i magnitudi ovih poremećaja. Klima se suštinski nije promenila, ali su poremećaji u okviru klimatskog opsega postali neujednačeniji, češći i jači.

Klimatske promene onako kako se interpretiraju, u prvi plan stavljaju povećanu emisiju gasova staklene bašte, pre svega ugljen dioksida čije količine dospevaju u atmosferu sagorevanjem fosilnih goriva ali i drugim industrijskim procesima i delatnostima sprečavajući da dugotalasno toplotno izračivanje, u smanjenom obimu napusti zemljinu atmosferu i kontraizračivanjem se vraća na površinu Zemlje. Treba imati u vidu da su procesi zračenja, izračivanja i kontraizračivanja veoma kompleksni i zavise od toga šta se na površini Zemlje nalazi. Jedan je scenario kada se sve to događa u gradovima, a drugi kada su pošumljeni predeli. Ovome svakako treba dodati i to da se planeta trenutno nalazi u topolom interglacijalu i da različte čovekove aktivnosti doprinose povećanom zagrevanju planete.

Na globalnom nivou najvažnije manifestacije su topljenje ledničke kalote u Arktiku i na vrhovima planina, kao i zakišeljavanje okeana. Ono što se nekako stavlja u drugi plan kada je reč o klimatskim promenama je opšta devastacija prirodnih ekosistema, pa i čitavih bioma. Laik bi rekao da to nema veze sa emisijom ugljenika. Itekako ima veze jer jedino fotosintetičke zelene biljke su u stanju da usvoje ugljen dioksid iz atmosfere i da u procesu fotosinteze stvore energetski bogata organska jedinjenje (šećer) odnosno hranu i vežu ugljenik. Veliki deo ugljenika se oslobađa disanjem ali je takođe veliki procenat deponovan u samim organizmima i u zemljištu. Ako posmatramo ciklus ugljenika kao biogenog elementa jer je život na Zemlji baziran na ugljeniku, živi svet u tome ima prevashodnu ulogu pre svega kroz izgradnju sopstvenih organizama kroz trofičke mreže i skladištenje u živim organizmima i zemljištu. Pošto je biljni pokrivač dobrim delom uništen logično se nameće zaključak da je i asimilacioni potencijal planete desetkovan. Megalopolisi, infrastuktura i ekstenzivna poljoprivreda ubrzavaju vraćanje ugljen dioksida u atmosferu a istovremeno se povećava efekat toplotnog izračivanja i kontraizračivanja što je naročito izraženo u gradovima. Sve to ima kumulativni efekat i ta činjenica se ne može prenebregnuti. Hoću reći da se klimatske promene ne mogu objasniti i predvideti njihov tok u budućnosti ako se baziraju samo na fizičkom modelu. U kalkulaciju i u modele mora se uzeti i živi svet, a ono što je posebno važno kao se u tom pogledu ponašaju površine na planeti. Da li su gole i betonirane i samim tim neproduktivne, ili su pošumljene i asimilaciono i produktivno efikasne.

Što se tiče Vašeg pitanja o tome da li su ove promene vidljive i u Srbiji i kako se odražavaju na živi svet: mislim da je najvidljivije uništavanje prirode i najrazličitiji oblici zagađivanja, uznemiravanja i eksploatacije prirodnih bioloških resursa glavni razlog na koji se manjim delom nadovezuju i klimatske promene, ali one ovde nisu od ključne važnosti. Obično se smatra da su biološki resursi obnovljivi, ali prekomerna eksploatacija može neke komercijalne vrste životinja i biljaka dovesti na ivicu nestanka. To se ne može objasniti nikakvim klimatskim promenama koje zamagljuju osnovni razlog – pohlepu čoveka za profitom, bilo da je u pitanju drvo, divljač, rečna ili morska riba ili neka lekovita biljka. Najveći problem u Srbiji što je dozvolila takvo nedozvoljeno ponašanje kada su zbog pohlepe napadnute svetinje svake države, a to su nacionalni parkovi. Primer Fruške Gore i Kopaonika je vrlo upečatljiv.