Reportaža: Od vodopada do snežnog pokrivača, klimatske promene ugrožavaju vode Stare planine

Fotografije: Bojan Džodan

Park prirode „Stara planina” je džin među zaštićenim područjima u Srbiji: prostire se od Pirota, dužinom granice sa Bugarskom ka severu, gotovo do Zaječara, na skoro 115.000 hektara, što ga čini većim od „Đerdapa”, inače najvećeg nacionalnog parka u Srbiji. 

Pošli smo ka ovom džinu, između ostalog, i kako bismo videli i fotografisali posledice požara. Bio je početak septembra, i veliki požar koji je bio zahvatio hiljade hektara šume na jugoistoku Srbije, blizu Pirota, tek je bio ugašen. 

Iz lokalne uprave „Srbijašuma” rekli su nam da to nije tako jednostavno kao što se čini. Mada je dim od požara svojevremeno mogao da se vidi i iz Pirota, vatra je zapravo bila zahvatila relativno nepristupačne šume planine Vidlič, gde teren nije bio nepremostiva prepreka za vatrogasne i spasilačke službe, ali jeste bio problem za nas, dva Beograđanina u putničkoj Mazdi. 

Rešili smo da probamo. Posle uspona neposredno iz predgrađa Pirota, izašli smo na put za selo Visočka Ržana – mesto gde se, inače, nalazi jedan od deset pionirskih manastira u Srbiji koji su ugradili solarnu elektranu i upisali se u registar kupaca-proizvođača. Ovaj put čini i južni obod parka prirode „Stara planina”.

Međutim, vrlo brzo smo shvatili da je naš mali poduhvat nemoguć. Fotografisanje pogotovo: ne samo što je planinski put na koji smo skrenuli, a koji je vodio ka području pogođenom požarom, bio teško prohodan bez terenca, već smo, nasuprot sušnim uslovima koji su vladali tog leta, na planinama iznad Pirota početkom septembra naišli na vlagu, sitnu kišu, i sveprisutnu maglu.

Stara planina je u procesu transformacije u nacionalni park, ali vlada skepsa o ishodu tog postupka

Magla nas je pratila gotovo sve vreme tokom naše posete Staroj planini. 

Magloviti su bili vrhovi ovog planinskog venca, ali i čitav put gore, do luksuznog hotela „Stara planina” i najvećeg skijaškog centra u istočnoj Srbiji; magla se odatle spuštala niz šume na obroncima, do sela i lokalnih puteva u podnožju, i do dramatične klisure obližnje reke koja se, u zavisnosti koga pitate, zove Toplodolska, Temska ili Temštica.

Maglovita je na neki način i budućnost ovog parka prirode, koji je 5. januara 2022. godine zvanično ušao u proceduru transformacije u nacionalni park, mada je ta procedura za sada samo na papiru, i nezvanično vlada skepsa u njen ishod – a maglovita je i budućnost renoviranog skijaškog centra, koji se, na visini od nešto preko 1500 metara, nalazi na granici neodrživosti usled klimatskih promena. 

Maglovito je čak i znanje u ovom kraju – lokalno je, anegdotalno, nedovoljno sistematično, ponekad i kontradiktorno, pa smo nekoliko puta morali da biramo između saveta lokalaca i informacija koje nam je davao Google Maps (ova utakmica, čisto da se zna, na kraju nije imala definitivnog pobednika). Mnoga naša pitanja ostala su bez odgovora: o višegodišnjim promenama u snežnom pokrivaču, o intenzitetu i posledicama suša, o brojčanim promenama u populacijama divljači…

Ali to ne znači da nikakve odgovore nismo našli, daleko od toga.

Mnogi vodopadi gotovo da nestaju tokom suše, i čekaju padavine da ponovo poteku

Naša početna ideja bila je da napravimo krug – da obiđemo Zavojsko jezero u širokom krugu, od Pirota, preko Visočke Ržane, Dojkinaca, do Toplog Dola i da završimo u turističkom i skijaškom centru blizu Babinog Zuba (Jabučko Ravanište, gde se nalazi i hotel „Stara planina”).

Gugl nam se tu isprva složio, čak nam je dao i satnicu putovanja, ali oni koji poznaju ovaj kraj već pretpostavljaju da se ta vožnja nije desila: put, koji na mapi izgleda kao i svaki drugi put, zapravo i nije baš pogodan za putničke automobile, i trajao bi tri sata eventualno helikopterom; planinska sela kao što su Dojkinci i Topli Do zapravo su izolovanija nego što deluju, a Stara planina nije baš mesto koje može da se „obiđe” u udobnosti putničkog automobila. 

Pristupili smo joj na kraju kao – tvrđavi, izokola, sa nekoliko ekskurzija kroz njene planinske bedeme.

Posle neuspešnog pokušaja iz Pirota, prva sledeća ekskurzija počela je u selu Temska, blizu ušća istoimene reke u Nišavu. Temska je neobično zbijeno mesto za ovaj kraj, istovremeno živo i oronulo, sa jednom starom oglasnom tablom na kojoj piše „Pozorište”, ali koja je oblepljena čituljama. Odavde se ide uzvodno kroz klisuru (ili kanjon) reke Temske, duboko u zaštićene predele Stare planine, a tu smo planirali da posetimo i prvi vodopad, kojih na Staroj planini ima čak 80.

Ali, već smo uveliko bili sumnjičavi u Gugl, koji nam je samouvereno govorio da postoji jedan manji vodopad pod nazivom Bukovački Do, tu blizu, odmah posle obližnjeg manastira Temska.

Na izlazu iz sela, pre manastira, jedan deka izveo je nekoliko koza na neuglednu poljanu između puta i reke. 

„Daleko vam je to”, rekao nam je kada smo ga pitali za vodopade. „Nema tu vodopada blizu.”

Ispostaviće se, i bio je u pravu, i nije. 

Put je do manastira relativno nov, ali se posle njega pretvara u jedan stari, uski, skromni prolaz, koji se ubrzo nabija uz litice kako ulazimo u klisuru. Svako malo, na putu vidimo sitno kamenje: zaštita od odrona izgleda da ne postoji. Vrlo brzo Gugl odnosi svoju prvu pobedu, jer mali znak na putu kaže: „Vodopad Bukovački Do”.

Ali izgleda da ni deka iz Temske nije bio baš u krivu kad je rekao da vodopada nema. Samo mesto vodopada je dramatično: izvajani procep u brdu, uglačane stene, mahovina u svakom ćošku gde je mogla da raste. Ovo je mesto koje je napravila voda sama, i ono sa ljudima nema nikakve veze.  

Ali vode – nje gotovo da nema. Umesto raskošnog pada sa slika na Guglu, tu je samo jedan tihi mlaz, koji teče kao pokvarena slavina. 

Mada su mnogobrojni vodopadi na Staroj planini sezonski, sve češće i intenzivnije suše čine ih ređim, i slabijim. Neki od njih sasvim nestanu tokom leta, a mnogi sadrže i specifične artefakte: suve „bočne” ili sekundarne padove, mesta koja je voda nekada izvajala, ali gde danas više gotovo nikada ne prolazi. 

Pored vodopada, sa obe strane puta je i odmaralište, klupe i natkriveni stolovi, mobilijar koji strateški postavljaju čuvari „Srbijašuma” (zaista je strateški: objasniće nam narednog dana).

Dalje uz reku, kroz klisuru, nalazi se takozvani Mrtvački most, blizu mesta gde se u Temsku uliva reka Visočica. Doduše, Gugl nam kaže – verovatno pogrešno – da je ta bočna pritoka, koja dolazi iz Zavojskog jezera, zapravo reka Temska a ne Visočica, a da glavni tok do ovog mesta umesto Temska nosi naziv Toplodolska reka… Imena su izgleda stvar rasprave. 

Blizu se nalazi i spomen ploča, na mestu gde je jedan partizanski odred 1944. pobedio bugarsku jedinicu, a na kamenu pored stoji grafit novijeg datuma: „Investitore na vešala”.

Mada nas odatle do našeg sledećeg odredišta, hotela „Stara planina”, deli tek desetak kilometara vazdušnom linijom, a oko 25 kilometara neprohodnim planinskim putem preko Toplog dola, ipak moramo da idemo okolo – nazad do Temske, magistralnim putem do Kalne i zatim Crnog vrha, pa do hotela koji se nalazi na oko 1400m nadmorske visine. Trebaće nam preko dva sata da pređemo šezdesetak kilometara ove naredne ekskurzije.

Skijališta su na granici održivosti usled sve manje snega, ali turizam je ključan za preporod kraja

Hotel „Stara planina” je na prvi pogled bio baksuzan projekat. Izgradnja luksuznog hotela i skijališta bila je završena 2011. godine, otprilike u vreme kada su počele da se primećuju drastične posledice klimatskih promena – na ovom mestu, pre svega nedostatak zimskog snega.

Na sajtu „Skijališta Srbije”, gde se mogu naći svakakve informacije ali ne i one relevantne o snežnom pokrivaču, piše samo da je Stara planina pod snegom „gotovo pet meseci svake godine”. Međutim, arhiva skijaških sezona, koja je nepotpuna, navodi sezone znatno kraće od toga, dužine od 100 do 110 dana – a prilikom toplijih sezona kao što je bila 2023/24, one su verovatno i još kraće. 

Međutim, teško je dobiti prave informacije: lokaliteti kao što je hotel „Stara planina” diče se svojim uslugama koje nude skijašima, a klimatske promene vide ne samo kao dugoročnu opasnost po poslovanje, već i marketinški rizik, napad na sopstveni imidž.

Narednog jutra magla je potpuno nestala, a mi smo se kod hotela našli sa našim vodičima – Nebojšom Vidojkovićem i Ivicom Miloševićem iz Čuvarske službe „Srbijašuma”. A skijanje nam se opet nametnulo kao prva tema.

„Poslednje dve sezone bile su jako loše. Konjarnik ove godine jedva da je radio”, kaže Neša za starije skijalište, dok posmatramo ski lift okružen šumom. „Sve je manje snega svake godine.”

Ali mada je skijanje u budućnosti pod znakom pitanja, sudbina turizma na Staroj planini nije obavezno tmurna. U hotelu je, kažu nam, upravo bila završena letnja sezona, a tokom jeseni hotel postaje centar kongresa i stručnih okupljanja. 

Ivica Milošević, inače rukovodilac čuvarske službe u ovoj ispostavi „Srbijašuma”, nudi nam i drugačiju sliku o ulozi hotela i okolnog kompleksa.

„Hotel je spasio ovaj kraj”, priča naš sagovornik dok se vozimo nezgodnim putevima oko stenovitog vrha Babin zub u nezaobilaznoj Ladi Nivi, omiljenom vozilu profesionalaca. „Prošli ste kroz Crni vrh dok ste dolazili? To je do skoro bilo gotovo napušteno selo, samo nekoliko ljudi i jedno ulično svetlo. Sada su se ljudi vratili, renovirali kuće, napravili apartmane za izdavanje…”

Slično se dogodilo, kažu, i malo dalje, u Kalni. A mi Ladom stižemo na – Plažu. 

Ovog leta, od suše su „pocrvenele” čitave šume bukovog drveta

Tako se (vrlo ilustrativno) zove kafana koja je naizgled zabačena, ali zapravo se nalazi na idealnom mestu, na osunčanom bregu između Babinog zuba i skijališta sa jedne, i golog uspona ka Midžoru, najvišem vrhu Stare planine, sa druge strane. Sezona je gotova, pa i pored lepog vremena nema gostiju osim nekoliko radnika iz „Skijališta Srbije”. 

Odavde, i pored ogromnog vidika, nije lako opaziti tragove ljudske civilizacije: u odnosu na neke druge planine u Srbiji, Stara planina je relativno netaknuta (ili nerazvijena, u zavisnosti valjda koga pitate). Jedan izuzetak čini velika grupa planinara koja upravo na stazi ispod nas počinje uspon ka Midžoru.

„Baš ih je puno”, kaže Neša, koji je po struci šumar, ali po opredeljenju i ličnom iskustvu i sam planinar. Kako kaže, peške je obišao čitav zaštićeni park, a više puta je išao sam od Knjaževca do Midžora – što je put koji traje četiri dana. 

„Planinari izrazito paze”, dodaje. „Ako sačekamo ovu grupu da se vrati i odemo gore da proverimo, neće biti nikakvog đubreta.”

Međutim, sa druge strane brda, ipak se vide posledice ljudskog uticaja na ovaj zaštićeni predeo. Samo je razmera tog uticaja drugačija. 

Sa visine, jasno se vide linije između šuma različitog drveća:

 „To što vidite da je crveno, spaljeno, to je bukva”, objašnjava Neša. „Ona je ovde najosetljivija na sušu. Takva je još od avgusta.”

Suša je možda i najopasnija posledica klimatskih promena u Srbiji – a kako kažu savremena naučna saznanja, letnje suše su danas već dvostruko češće nego što su nekada bile, a u budućnosti će se taj trend, nažalost, nastaviti. 

Izbliza, sušenje preuzima različite oblike – primećujemo lišće koje kao da je nagriženo, ili gotovo pa izbušeno. 

Kako za Klimu101 objašnjava dr Milka Glavendekić sa Šumarskog fakulteta u Beogradu, ovakve pojave često su posledica insekta koji se zove bukvin surlaš miner (Rhynchaenus fagi L.) čije larve žive u listu, u kojem kopaju hodnike i u kojem se hrane.

„To je tipična fiziološka štetočina”, kaže dr Glavendekić, „ali u slučaju da koincidira sa pojavom patogena korena, povećane populacije tzv. bukvinog krasca i drugih štetnih insekata, može da izazove njeno sušenje.”

Ako nam je cilj manje ostavljenog đubreta, kanta je efikasnija od zabrane

Neša i Ivica žele da nam pokažu još vodopada. Oni najveći, kao što je Kaluđerski skok (232 metra), nalaze se daleko u nepristupačnim brdima Stare planine – o tome koliko su izolovani možda i najbolje govori činjenica da su neki od najvećih izmereni tek u 21. veku (Kaluđerski skok, Piljski vodopad, Čunguljski). 

Ali drugi su i više nego pristupačni. Bigarski vodopad, i Bigarski slapovi koji se nalaze malo dalje u brdu, bukvalno su pored lokalnog puta Temska-Kalna, pre skretanja za selo Jalovik Izvor. Situacija sa vodom je na ovom mestu nešto bolja nego ona koju smo sreli prethodnog dana kod Temske, ali Bigarski vodopad je svejedno viđao daleko intenzivnije dane.

Pored vodopada je drveni most preko potoka, kao i nekoliko klupa i drugog izletničkog mobilijara, koje su postavili i o kojima brinu naši sagovornici. Ove male intervencije su zapravo razlog zašto sam lokalitet izgleda netaknuto, iako je popularan među izletnicima.

„Mi smo postavili mobilijar dalje od samog vodopada, da usmerimo ljude”, objašnjava Ivica Milošević. „Zato su tu i kante za smeće, da njih nema, đubreta bi bilo svuda. Tu leti dolaze i ljudi koji prodaju med, svakakve proizvode za turiste, i njima je bolje da imamo spremne stolove.”

Kao i Lade Nive, počeli smo da vidimo ove mobilijare kao zaštitne znake čuvarske službe „Srbijašuma”. Entuzijastični i donekle slobodni da osmišljavaju svakodnevicu svog posla, naši vodiči ih vide kao alat za upravljanje ovim predelima, kao način da konstruktivno utiču na odnos ljudi sa zaštićenom prirodom. Sa jedne klupe, Neša pažljivo skida jednu nalepnicu koju je ostavio neki gost – ne prepoznajem šta je, osim što je stripski motiv iz neke mange. 

Malo iznad, mada nedostupno za putnički automobil, pa se mora ići peške, ili kao mi, Ladom, nalazi se strogo zaštićen lokalitet Bigarski slapovi. Ovde je planinski potok, pored upečatljivog, stepenastog vodopada, nanosima materijala sa brda napravio niz kaskadnih jezeraca, u kojima je voda, zbog minerala u tlu, neobično jake zelenoplave boje. 

Prateći jezerca koja se nižu jedna za drugim, naglo dolazimo do mesta gde se ona suše. Ispod su kaskadna korita koja je takođe napravila voda – i verovatno će je tu biti ponovo biti na proleće – ali sada je tu samo suvo šiblje, u prizoru koji dalje od nas nestaje u šumi.

„Potok tu negde ponire”, objašnjava Neša. „Kada je vode puno, ona se i preliva i nastavlja ovim koritom, ali kada su suše, ona stigne dovde i tu nestaje. Pojavljuje se ponovo niže niz brdo, pre vodopada.”

Nisu samo planinski potoci i vodopadi nestajali ovog leta na Staroj planini. Ovaj mali potok, koji blizu Jalovik Izvora pravi predivne vodopade, nastavlja se u reku koja se zove Izvoriška, a koja se u Kalni uliva u Trgoviški Timok – reku koja je i sama, kažu nam, ovog leta bila skoro potpuno nestala. 

Ako zatim pratite Trgoviški Timok, novim magistralnim putem Kalna-Knjaževac, koji čini još jednu granicu parka prirode „Stara planina”, stići ćete i do Knjaževca, gde se Trgoviški Timok spaja sa Svrljiškim Timokom i čini – Beli Timok (koji kasnije sa Crnim Timokom pravi Timok, čije ušće u Dunav čini najseverniju tačku naše granice sa Bugarskom – ali to je priča za neki drugi put).

U međuvremenu, u Knjaževcu, visoki, uređeni nasip ulepšava gradsko jezgro sa obe strane Svrljiškog Timoka, ali kameni bedemi i sami deluju predimenzionirano za reku u kojoj se nekada pecalo, a koja je ovog leta jedva ispunjavala svoje uređeno korito. 

Kada vode nema, nje nema od izvora.

Nema je, drugim rečima, od istih onih usamljenih, udaljenih, sezonskih potoka iz našeg nepristupačnog parka prirode „Stara planina”, sa svojim dramatičnim vodopadima čiji su suvi krakovi i korita, kao i suvi zid nasipa u Knjaževcu, danas postali znakovi upozorenja za promene koje tek dolaze – a koje od ljudskog uticaja, možda i bolje od bilo kakve zakonske zabrane, danas pre svega štite brižljivo čuvane, strateški postavljene drvene klupe i kante za smeće.