Zašto u zaštiti od poplava treba da se okrenemo rešenjima inspirisanim prirodom

FOTO: Serhii Tyaglovsky / Unsplash

Ne postoji apsolutna zaštita od velikih voda i poplava. 

Svaka mera zaštite od poplava se projektuje da se spreče štetne posledice neke konkretne (tzv. projektne) velike vode, odnosno nivoa vode do kog bi reka narasla. 

Međutim, što više podižemo nivo vode od kog hoćemo da se zaštitimo, zaštitni objekti postaju sve skuplji u odnosu na vrednost dobara koji se tim objektima štite. Zato se tradicionalno smatra da je ulaganje u zaštitu od poplava ekonomski opravdano samo do vrednosti štićenih dobara. 

Pitanje koje se ovde nameće je sledeće: da li je ekonomska opravdanost jedini kriterijum koji treba postaviti kada se odlučuje o merama zaštite od poplava?

Priroda sa svojim ekosistemima ima sposobnost za smanjenje poplava i njihovih štetnih posledica. 

Šume i vegetacija uopšte, močvarna područja, prirodne plavne površine pored reka, napušteni meandri i druge prirodne „tehnike“ za smanjivanje oticanja, usporavanje tečenja, zadržavanje vode, pa i sprečavanje erozije zemljišta, koriste se hiljadama godina. Stoga ovakvi ekosistemi imaju važnu ulogu u upravljanju vodama na održiv način. 

Šta su prirodom inspirisana rešenja?

Prirodom inspirisana rešenja (engl. nature-based solutions) se pojavljuju poslednjih godina kao pojam koji označava aktivnosti i mere za zaštitu, očuvanje i obnavljanje ekosistema i njihovih funkcija uz istovremene koristi za ljudsko zdravlje, biodiverzitet, lokalnu ekonomiju (turizam, nova radna mesta), i borbu protiv klimatskih promena (smanjenje toplotnog stresa, skladištenje ugljenika). 

Prepoznato je da takva rešenja mogu da budu efikasna u zaštiti od velikih voda, ali i u borbi protiv suša i drugih vremenskih nepogoda kao što su toplotni talasi, požari ili klizišta. 

Prirodom inspirisana rešenja se smatraju zbirnim pojmom za različite pristupe zasnovanim na funkcijama ekosistema, kao što su zelena i plava infrastruktura i ekosistemska rešenja za prilagođavanje na klimatske promene. 

Nasuprot tome je tradicionalna siva infrastruktura (npr. nasipi pored reka, propusti ili brane) koja se obično projektuje sa jedinim ciljem smanjenja ili prihvatanja velikih voda, dok praktično nema nikakve koristi za prirodu i ekosisteme.

Siva infrastruktura čak može dugoročno dovesti do degradacije ekosistema, a takođe se smatra skupom kako za izgradnju tako i za održavanje. 

Naučni i inovacioni projekti danas intenzivno istražuju stepen efikasnosti prirodom inspirisanih rešenja u oblasti zaštite od vremenskih nepogoda. 

U tim istraživanjima od velikog je značaja ekstenzivan monitoring postojećih sistema kako bi se razumeli efekti ovakvih mera. Takođe je važno i sistemsko modeliranje velikog broja prirodnih i socio-ekonomskih procesa i njihovih interakcija jer je za planiranje i projektovanje ovih multifunkcionalnih sistema neophodno da se sagledaju svi njihovi aspekti. 

Efikasnost ovih rešenja zavisi od mnogo faktora, uključujući i jačinu poplavnih događaja (količinu velikih voda). 

Za takozvana mala gradska rešenja (zeleni krovovi, kišne bašte i slično) pokazano je da su efikasna pri kišama manje količine i intenziteta, dok još uvek nema dovoljno podataka za rešenja na većim prostorima, gde se zaštita od poplava sprovodi na nivou celog slivnog područja neke reke. 

Ipak, primeri postojećih velikih sistema kao što je holandski „Prostor za reku“ pokazuju da se kombinovanjem zelene i sive infrastrukture u hibridna rešenja može doći do dobre strategije za zaštitu od poplava koja objedinjuje prednosti oba pristupa – zaštitu od većih poplava izgradnjom inženjerskih objekata i koristi za prirodu i društvo koje donose prirodom inspirisana rešenja.

Primer potencijala zelenih mera: Sliv reke Tamnave

Sliv reke Tamnave bio je jedan od pilot slivova za koje su razmatrana hibridna rešenja za zaštitu od poplava u okviru nedavno završenog projekta RECONECT iz programa Horizon 2020 Evropske komisije. 

Kao i ceo sliv reke Kolubare kome pripada, sliv Tamnave je poznat po čestim plavljenjima, od kojih je najveće bilo tokom katastrofalnih majskih poplava 2014. godine. 

Konfiguracija ovog sliva, sa strmim brdima po obodu sliva i dugačkom i ravnom dolinom reke Tamnave i reke Ub, njegova orijentacija od zapada ka istoku koja se poklapa se čestim pravcem nailaska kišnih i olujnih sistema, kao i nedovoljni postojeći zaštitni objekti, doprinose čestim izlivanjima vode iz rečnih korita. 

Dodatni faktor za česte poplave je i činjenica da se velike vode u slivu Tamnave često javljaju istovremeno sa velikim vodama u celom slivu Kolubare, kada je oticanje rekom Tamnavom otežano zbog visokih nivoa vode u Kolubari, pa se voda zadržava u slivu Tamnave i izliva iz korita reka. 

Posle velike poplave 2014. godine, Javno vodoprivredno preduzeće „Srbiajvode“ sprovelo je pod pokroviteljstvom UNDP-a Studiju unapređenja zaštite od voda u slivu reke Kolubare koja je predložila dodatne mere za podizanje stepena zaštite od poplava na području sliva Tamnave. 

Predložene mere su obuhvatile nadvišenje postojećih nasipa i izgradnju rasteretnog kanala Ub-Gračica (sive mere) i izgradnju tri retenzije (zelena mera). Rasteretni kanal je u međuvremenu izgrađen, dok ostale mere nisu. 

U okviru projekta RECONECT razmatran je i „zeleni scenario“ koji je zapravo hibridni, jer obuhvata postojeće nasipe i rasteretni kanal, predložene retenzije i dodatne zelene mere (obnavljanje prirodnih plavnih površina, pošumljavanje gornjih delova sliva i uspostavljanje vegetacionih pojaseva pored reka). 

Analize efekata mera su pokazale da nadvišenje postojećih nasipa nizvodno od planiranih retenzija nema ni fizičkog ni ekonomskog opravdanja jer se zadržavanjem vode u retenzijama ne prevazilazi kapacitet postojećih nizvodnih nasipa, dok nadvišenje nasipa bez izgradnje retenzija ne daje značajno smanjenje plavljenja. 

Analize su dalje pokazale da planirane tri retenzije predstavljaju veoma skupe objekte koji se ne mogu ekonomski opravdati samo izbegnutom štetom od poplava. 

Međutim, kada se u ekonomsko vrednovanje uključe i dodatne koristi od zelenih mera (skladištenje ugljenika, stvaranje staništa, bolji kvalitet vazduha i drugo), naše istraživanje pokazuje da je ulaganje u zeleni scenario ekonomski isplativ.

Nauka već duže vreme pokazuje da je u današnje vreme neophodno ekonomsko vrednovanje ekosistema i njihovih funkcija i usluga kako bi se prirodni kapital vrednovao ravnopravno sa drugim kapitalom, i kako bi se uvažavanjem postojanja prirodnog kapitala došlo do održivih rešenja.

Naša nedavna istraživanja su pokazala da ukupna vrednost usluga ekosistema relevantnih za zaštitu od poplava na slivu Tamnave iznosi između 110 i 330 miliona evra godišnje, čemu najviše doprinose šume i poljoprivredne površine.

Iskustva stečena u analizama primene prirodom inspirisanih rešenja u slivu reke Tamnave pokazala su da je za vrednovanje efekata tih rešenja u zaštiti od poplava neophodan interdisciplinarni pristup da bi se sagledali svi efekti ne samo za smanjenje rizika od poplava, već i efekti za prirodu i društvo u celini. 

Da bi prirodom inspirisana rešenja zaista odgovorila na više društvenih izazova, što je njihova osnovna svrha, u proces njihovog planiranja i realizacije neophodno je uključivanje svih zainteresovanih strana, od stanovništva i lokalne samouprave, preko stručnih službi državnih institucija na opštinskom i republičkom nivou, organizacija civilnog društva, političkih predstavnika, do akademske zajednice i medija.

To je jedini put da se dođe do društvenog konsenzusa i rešenja koja će biti trajno prihvaćena.

O autoru

Prof. dr Jasna Plavšić je redovni profesor Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a više od 35 godina je aktivna u nastavi, istraživanjima i konsultantskim poslovima u oblasti hidrotehnike i vodoprivrede na nacionalnom i međunarodnom planu. Rukovodi UNESCO Katedrom za vode u ekološki održivom razvoju pri Univerzitetu u Beogradu.