U ovom tekstu prenosimo recenziju knjige „Skrivena potrošnja“ koju je za New York times napisao Bil Mekiben. Knjiga se bavi otkrivanjem nepoznatih činjenica o tome koliko razni proizvodi štete životnoj sredini ->
Ova knjiga uzima u obzir razne aspekte teme koju obrađuje, i iz nje sam saznao mnoge stvari koje nisam znao kad sam je kupio, na primer: Netfliks koristi do 15% ukupnog internet protoka na planeti; kupci vraćaju 35% robe koju kupuju putem interneta, što je čak šest puta više nego kada kupuju u prodavnicama; proizvodnja poliestera za odeću emituje istu količinu ugljendioksida kao i 185 elektrana na ugalj; jedan komad odeće od flisa može ispustiti 100.000 plastičnih mikrovlakana u jednom pranju…
U knjizi „Skrivena potrošnja“ možete pronaći mnogo ovakvih podataka. Spisateljica Tatjana Šlosberg, koja je ranije pisala o klimi i životnoj sredini za „New York Times” je prečešljala internet tražeći sve zastrašujuće i fascinantne statistike koje možete da zamislite o temi kojom se bavi i napravila je dobar posao. Kada pročitate njenu knjigom postajete svesni same veličine ljudskog poduhvata – broja ljudi koji konzumiraju različite proizvode i ogromnog dejstva koje to ima na planetu.
Uzmimo primer kašmira koji je nekada bio relativno redak luksuzni materijal. U jednom trenutku Kinezi su primetili priliku za izvoz i ubrzo je u unutrašnju Mongoliju počeo da se doseljava veliki broj ljudi koji su se bavili stočarstvom, dok je broj koza je porastao višestruko: sa pet miliona u 1990. na 26 miliona u 2004. godini. Te koze su pasle na velikim pašnjacima Mongolije, i pretvorile ih u pustinju.
„Jednostavno rečeno: gajeno je sve više koza kako bi se zadovoljila sve veća potražnja … to znači da ima više ispaše, a samim tim i veće dezertifikacije. Zbog toga koze nisu u stanju da unesu dovoljno hranljivih materija, što čini njihovu dlaku grubljom, a to uzrokuje smanjivanje ponude visokokvalitetnog kašmira. Rezultat toga je da stočari uzgajaju više koza kako bi pokušali da udovolje potražnji za boljim kašmirom, i tako zauvek dok se svet ne uruši u sebe poput zvezde koja umire. “
Jedan od odgovora na ovaj problem bio bi podsticati čitaoce da kupuju manje kašmira (i manje flisa, i manje pamuka, i manje viskoze, što su sve stvari koje Šlosbergova takođe pokriva). Zaista, njen opis „brze mode“, u nekim prodavnicama koje imaju 20 „sezona“ godišnje, navodi nas da pomislimo da bi bilo pametnije nositi ono što sada imamo zauvek, zadovoljni saznanjem da će ta odeća upadati i ispadati iz mode u nekim regularnim razmacima. Ali ona u svojoj knjizi uglavnom ne koristi ovaj „laki izlaz”.
Tokom 10 ili 15 godina, počevši od 1990. godine, bila je dominatna briga za životnu sredinu koja je u fokusu imala potrošača, što je onda vodilo do beskonačnih rasprava oko korišćenja sunđera i pamučnih pelena umesto papirnih ubrusa i pelena za jednokratnu upotrebu. Kad sam krenuo da čitam ovu knjigu, bojao sam se da će se ona završiti u istim ćorsokacima, ali nije, i to iz očiglednog razloga: Ta ranija kampanja je praktično bila beskorisna.
Jedan prilično mali procenat ljudi je pročitao te knjige, a još manji procenat je preduzeo konkretnu akciju. Ti ljudi su moralni heroji na koje bi svi trebalo da se ugledamo, ali ispada da njih jednostavno nema dovoljno da naprave pravu razliku. Svi ostali su nastavili da strimuju Netfliks, kupuju kašmir i koriste klima uređaje, što je značilo da se količina ugljenika koja se emituje u atmosferu stalno povećavala, a temperatura neprestano rasla. Zbog toga smo mi koji radimo na suzbijanju ove ekološke katastrofe sve više okretali svoju pažnju na sisteme i na moćne aktere koji su njihov deo.
Da se vratimo se na trenutak pitanju koza, kako kaže Šlosbergova, „potrošač nije kriv što je kašmir jeftin, i nije pogrešno što želite lepe stvari ili ih ponekad i kupujete. … Nije u vašoj kontroli kako neka kompanija nabavlja i proizvodi svoj kašmir ili koja je veličina stada od koga su ga nabavili. To bi trebalo da bude odgovornost korporacije … ili bi bar vlade morale da se pobrinu da korporacije postupaju odgovorno. “
Vlade i korporacije, naravno, ne rade takve stvari automatski – potrebni su im građani da ih poguraju. Ali to ne zahteva od svakog građanina da preduzme konkretne korake da bi se dogodila promena (pošto apatija postoji na obe strane spektra, sociolozi procenjuju da je 3 ili 4 procenta ljudi koji se aktivno uključe u neki pokret često dovoljno da bi se pokrenule sistemske promene, sa druge strane ako bi isti broj ljudi samo promenio potrošačke navike to bi imalo relativno mali efekat). Naravno da bi svi trebalo da radimo i jedno i drugo – ali borba za Green New Deal ima više smisla od pokušaja da spasete planetu tako što će te ukidati jedan po jedan proizvod široke potrošnje.
Mnoge teme koje Šlosbergova pokriva će vam biti poznate, ali postoji nekoliko mesta na kojima pokriva pitanja o kojima malo ljudi zna. Jedna rupa u zakonu, na primer, omogućava evropskim komunalnim preduzećima da tvrde da je korišćenje drva kao goriva „ugljenično neutralno“, iako nauka poslednje decenije jasno daje do znanja da korišćenje drveća za dobijanje struje zapravo dodaje ogromne količine ugljenika u atmosferu baš u trenutku kada je klimatski sistem blizu tačke preokreta (drveće može biti održiv izvor energije, ali samo ako se koriste osušena stabla, orezina itd. ne ako se seku zdrava mlada stabla prim. Klima101). Zbog ove rupe, šume na jugoistoku Sjedinjenih Država trenutno se pretvaraju u pelet i šalju preko Atlantika, što istovremeno šteti klimatskim promenama i uništava jedan od velikih svetskih ekosistema. Razotkrivanje ovakve zloupotrebe je jako vredno.
Šlosbergova nas takođe podseća da je pravičnost često deo ovih problema. Ogromne gomile ugljene prašine koje se skupljaju pored termoelektrana ne ugrožavaju terene za golf, već gradove siromašnih afroamerikanaca. Glavni razlog da se borimo za super-efikasne klima uređaje je zato što će siromašnim ljudima širom Azije biti neophodni zbog zagrevanja kojem gotovo da nisu ni doprineli.
Šlosbergova zaslužuje sve pohvale što je svojim putovanjem kroz mašineriju konzumerizma došla do razotkrivajućeg zaključka: Naše probleme ne možemo rešavati utičući na svakog potrošača pojedinačno. Moraćemo to da uradimo kao društvo i kao cela civilizacija, ili ih nećemo ni rešiti.
