Po jedinici BDP-a, naša ekonomija je među najvećim emiterima u Evropi. Da li možemo da razdvojimo privredni rast od fosilnih goriva?

FOTO: Tim van der Kuip / Unsplash

Prema poslednjim podacima za 2024. godinu, Srbija je pretekla Poljsku i sada proizvodi „najprljaviju” struju u Evropi.

U pitanju je mera tzv. karbonskog intenziteta energetike, odnosno: koliko ugljen-dioksida neka zemlja emituje za svaki kilovat-čas proizvedene električne energije. 

U slučaju Srbije, ta brojka je oko 670 grama CO2. Poređenja radi, veliki broj zemalja Evropske unije, od Italije i Nemačke do Austrije i Holandije, emituje između 100 i 300 gCO2 za svaki kilovat-čas struje, dok za zemlje čija se energetika zasniva prevashodno na „čistim” izvorima, kao što su Norveška, Island i Albanija, ta brojka je ispod 30 gCO2/kWh.

Drugim rečima, ove zemlje proizvode u proseku preko 20 puta čistiju struju od Srbije.

To nije samo ekološki, već i ekonomski problem. Usled jakog oslanjanja naše energetike na ugalj, Srbija ima jednu od najviših emisija CO₂ po jedinici bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Evropi. Šta nam govore ekonomska teorija i ekonomska istorija: da li možemo da razdvojimo privredni rast od naše zavisnosti od fosilnih goriva?

Veza između privrednog rasta i emisija CO2 postoji, ali ona nije linearna

Iz istorijske perspektive, fosilna goriva su bila, i još uvek u značajnoj meri jesu, stub ekonomskog rasta. U tom smislu, prisutna je pretpostavka o postojanju čvrste pozitivne korelacije između rasta BDP-a i emitovanih količina CO2. 

Štaviše, pitanje odnosa privrednog rasta i emisije ugljen-dioksida postaje jedno od ključnih u domenu savremene ekonomske, ali i globalne klimatske politike. U poslednje vreme je prisutno sve više naučnih istraživanja koja za predmet imaju ispitivanje „međuzavisnosti” između privrednog rasta i nivoa zagađenja (mereno količinom emitovanog CO2).

Kao koautor sam učestvovao u jednom takvom istraživanju*, u kojem smo analizirali podatke za zemlje EU-15 i CIE-11 u periodu od 1995. do 2023. godine.

Naš cilj je bio da testiramo hipotezu o prisustvu tzv. ekološke Kuznjecove hipoteze, odnosno hipoteze EKC (Ecological Kuznets Curve). Naime, ova hipoteza sugeriše da emisije štetnih gasova rastu u ranim fazama ekonomskog razvoja, ali da nakon dostizanja određenog nivoa dohotka po stanovniku, ekonomski rast ne mora nužno da uzrokuje i više zagađenja.

Naprotiv, nivo emisijama u razvijenim državama počinje da opada, zahvaljujući tehnološkom napretku, efikasnijoj upotrebi resursa i većem udelu obnovljivih izvora energije u energetskom miksu. 

Rezultati do kojih smo došli su to i potvrdili. Dugoročna veza između rasta BDP-a i emisije CO₂ postoji – ali nije linearna. To znači da u zemljama koje su ekonomski naprednije, sa razvijenijim institucionalnim okvirom, boljom energetskom politikom i visokom ekološkom svešću, rast BDP-a u zrelijim razvojnim fazama je praćen padom emitovanih količina CO₂. Na drugoj strani, u manje razvijenim državama koje su se pretežno oslanjale na fosilna goriva, privredni rast je doprinosio i većem zagađenju.

Proizilazi da privredni rast nije sam po sebi problem, već način na koji se on ostvaruje.

Evropa je smanjila tzv. karbonsku intenzivnost za 40% od početka 21. veka

Ovaj uvid jačaju i aktuelni globalni podaci.

Prema podacima Svetske banke i Međunarodne agencije za energetiku (IEA), globalna karbonska intenzivnost je smanjena za više od 30% od 2000. godine. 

To je rezultat prelaska na obnovljive izvore, rasta energetske efikasnosti i digitalizacije sektora usluga. Evropa ima najnižu karbonsku intenzivnost u svetu: emisije CO₂ po jedinici BDP-a smanjene su za više od 40% od 2000. godine. 

Lideri su skandinavske zemlje, Nemačka i Francuska, zahvaljujući visokom udelu obnovljivih izvora i nuklearne energije, kao i efikasnim politikama dekarbonizacije. SAD i Kanada beleže snažan pad karbonske intenzivnosti – za više od 35% od 2000. godine, ali i dalje ostaju iznad evropskog proseka zbog velikih razlika među saveznim državama i sektorskom zavisnošću od nafte i gasa. 

I Kina je zabeležila relativan napredak: iako ukupne emisije rastu, karbonska intenzivnost se smanjila za oko 25%, zahvaljujući ogromnim ulaganjima u solarnu i vetroenergiju. Ipak, i dalje je iznad globalnog proseka, jer se privreda i dalje u velikoj meri oslanja na energiju iz uglja. 

Ovi padovi karbonske intenzivnosti nisu sprečavali ekonomski rast. Primera radi, Evropska unija je tokom perioda 1990-2018. smanjila emisije štetnih gasova (uglavnom CO₂) za 23%, uz istovremeni rast BDP-a od čak 61%.

Za Srbiju, „zeleni rast” nije samo mogućnost, već postaje i obaveza

Da li je došlo vreme da se redefinišu merila ekonomskog uspeha? 

Umesto „jurnjave” za visokim stopama rasta BDP-a bez obaziranja na ekološke posledice, neophodno je težiti održivom razvoju. To podrazumeva integraciju i internalizaciju ekoloških kriterijuma u sve sektore privrede, kao i u sve ekonomske kalkulacije, odnosno insistiranje na efikasnijoj potrošnji energije, promenama (ekologizaciji) u sektoru transporta, građevine, industrije.

Karbonska intenzivnost (emisija CO₂ po jedinici BDP-a) postaje nova mera napretka – meri ne samo koliko raste jedna ekonomija, već kako ona raste. Zemlje koje uspevaju da smanje emisije po jedinici BDP-a otvaraju prostor za „zdraviji“ rast, bolju konkurentnost i manji ekološki, odnosno karbonski otisak.

Kada je u pitanju Srbija, takvo razdvajanje privrednog rasta i emisija se (još uvek) nije dogodilo. Ali ono postaje ne samo moguće, već i obaveza.

Naime, Evropska unija uvodi mehanizme poput karbonske takse, što znači da će proizvodi iz zemalja koje ne poštuju ekološke standarde biti skuplji na evropskom tržištu. Za Srbiju, koja teži članstvu u EU i ima visoku zavisnost od izvoza, to je pitanje dugoročne konkurentnosti naše ekonomije. 

Pored toga, smanjenje karbonske intenzivnosti otvara pristup fondovima Evropske unije namenjenih za podsticanje zelene tranzicije (poput „Zelenog klimatskog fonda“ i „Instrumenta za pretpristupnu pomoć – IPA III“).

Time bi se moglo omogućiti sufinansiranje velikih infrastrukturnih i energetskih projekata, što bi predstavljalo značajnu fiskalnu olakšicu i zamajac za modernizaciju privrede.

Ključni izazov za Srbiju je dvostruk: sa jedne strane, potrebno je modernizovati energetski miks, prelaskom sa uglja na obnovljive izvore, dok sa druge strane treba jačati administrativne kapacitete i strategije u oblasti zaštite životne sredine. Iako su već načinjeni određeni pomaci, napredak je i dalje spor. Potrebna je snažnija politička volja, kao i investicije u „zelenu” infrastrukturu, obrazovanje i inspekcijski nadzor.

Smanjenje karbonske intenzivnosti mora biti i naš nacionalni prioritet – ne samo zbog klimatskih ciljeva, već i zbog ekonomskog opstanka u ambijentu gde se sve više oporezuje zagađenje. Stoga, Srbija i region Zapadnog Balkana moraju znatno ubrzati energetske reforme ako žele da postanu deo „zelenog evropskog sistema”.

O autoru

Dr Dejan Molnar je redovni profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao (2004), magistrirao (2009) i doktorirao (2013). Član je Odbora za ekonomske nauke SANU, Društva ekonomista Beograda (DEB), Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES), Udruženja novinara Srbije (UNS), Banatskog udruženja književnika (BUK). Kao autor i koautor je publikovao osam monografija i više desetina članaka prvenstveno u oblasti lokalnog ekonomskog razvoja, regionalne ekonomike, ekonomike energetike i kreativne ekonomije. Član je redakcije časopisa „Ekonomski vidici” i uređivačkog odbora časopisa „Međunarodni problemi”. Od 2004. do 2009. godine je radio u bankarskom sektoru. Bio je član Saveta za strateški razvoj grada Zrenjanina (2008-2012). U Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) je radio kao Кoordinator za lokalni ekonomski razvoj (2010-2013). U periodu 2021 – 2025. je obavljao funkciju direktora Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN).