U Srbiji, otpadne vode nisu samo ekološki problem, već i neiskorišćeni resurs

FOTO: Bob Brewer / Unsplash

Republika Srbija i dalje značajno zaostaje za evropskim standardima u oblasti upravljanja otpadnim vodama. Procene pokazuju da se prečišćava manje od petine komunalnih otpadnih voda, dok se najveći deo i dalje direktno ispušta bez adekvatnog tretmana.

Najveći deo ovih voda dolazi iz urbanih sredina – iz domaćinstava, ali i iz industrije i uslužnog sektora. One zatim završavaju u kanalizacionim sistemima i, u mnogim slučajevima, bez prečišćavanja odlaze u reke poput Save, Dunava, Morave ili Tise. 

Geografski, najviše otpadnih voda se stvara u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu – gde je koncentracija stanovništva najveća.

U Srbiji postoji tek oko pedesetak postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, ali mnoga od njih ne rade punim kapacitetom ili ne postižu standarde koji se očekuju u Evropskoj uniji. 

U narednim godinama planirana je izgradnja velikog broja novih postrojenja, što predstavlja važan korak ka rešavanju ovog problema. 

Prema Programu za upravljanje muljem u Republici Srbiji za period 2023-2032. godine  za rešavanje problema prečišćavanja otpadnih voda Srbiji je potrebno 359 postrojenja, od kojih je najveći broj onih od 2000 do 10.000 takozvanih ekvivalent stanovnika (ES), spram veličine naseljenih mesta.

Međutim, sa izgradnjom novih postrojenja dolazi i novi izazov – šta uraditi sa velikim količinama mulja koje će ona proizvoditi?

Otpadne vode sadrže velike količine zapravo korisnih materija

Otpadne vode danas se sve manje posmatraju kao nešto što treba samo ukloniti iz životne sredine. U njima se nalaze različiti resursi: voda koja se može ponovo koristiti, hranljive materije poput azota i fosfora, organska materija, pa čak i energija.

Jedan od najvažnijih resursa koji nastaje tokom tretmana otpadnih voda jeste mulj. To je materijal koji se izdvaja tokom procesa prečišćavanja i koji sadrži značajne količine organske materije i nutrijenata (azota i fosfora) važnih za poljoprivredu.

Zapravo, u mnogim evropskim državama tzv. stabilizovani mulj koristi se kao organsko đubrivo ili kao poboljšivač zemljišta. On može doprineti povećanju sadržaja organske materije u zemljištu, što je posebno važno za degradirana poljoprivredna zemljišta. 

U Srbiji je ovakva upotreba formalno dozvoljena, ali je u praksi još uvek ograničena. Razlozi su različiti – od nedostatka informacija i nepoverenja javnosti, do troškova analiza zemljišta i administrativnih procedura.

Takođe, otpadne vode mogu se koristiti i kao dodatni izvor vode, naročito za navodnjavanje.

Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) procenjuje da se u Republici Srbiji za navodnjavanje svih poljoprivrednih površina godišnje potroši 426 miliona kubnih metara vode.

Sa druge strane, otpadne vode u najvećem procentu i jesu 98% voda.

Teorijski, prema broju stanovnika naše zemlje i prosečnoj potrošnji vode po osobi u svim sektorima ljudskog delovanja, na dnevnom nivou bi na raspolaganju moglo biti oko 1,3 miliona m³ rekuperisane i prečišćene otpadne vode, odnosno oko 474 miliona metara kubnih godišnje – više od aktuelnih potreba za navodnjavanje poljoprivrede Srbije. 

Ovaj pristup ima dvostruku korist: smanjuje se pritisak na prirodne vodne resurse, a istovremeno se voda koja je već korišćena vraća u proizvodni ciklus.

Pored vode i mulja, otpadne vode mogu biti izvor i drugih vrednih proizvoda. Tokom tretmana mulja može se proizvoditi biogas, koji se koristi za proizvodnju energije. Takođe, moguće je izdvajati hranljive materije poput fosfora, koji je važna sirovina za proizvodnju đubriva. 

Savremena istraživanja idu i korak dalje – razvijaju se tehnologije za proizvodnju bioplastike ili drugih bio-proizvoda iz materija koje se nalaze u otpadnim vodama.

Zbog toga se u savremenim pristupima upravljanju otpadnim vodama sve češće govori o transformaciji postrojenja za prečišćavanje u svojevrsne „fabrike resursa“, gde se iz otpadnih voda izdvajaju korisne sirovine.

Istraživači u Srbiji uveliko se bave ovim potencijalom

U poslednjih nekoliko godina u Republici Srbiji je realizovano više projekata koji pokušavaju da odgovore na ova pitanja. U pitanju su projekti Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

Jedan od njih je projekat SmartWaterTwin, koji se bavio razmenom znanja sa evropskim partnerima i razvojem pristupa za održivo upravljanje otpadnim vodama u skladu sa principima cirkularne ekonomije. Projekat je analizirao mogućnosti ponovne upotrebe prečišćene vode i bezbednog upravljanja muljem.

Drugi zanimljiv primer je Soil Sentinel, projekat tzv. građanske nauke (eng. citizen science), koji je posebno fokusiran na poljoprivrednu upotrebu stabilizovanog mulja. 

U ovom projektu, poljoprivrednici su učestvovali kao takozvani građani-naučnici, prikupljajući uzorke zemljišta na svojim parcelama, kao deo kontrole rizika usled primene mulja na ovim površinama. 

Rezultati su pokazali da uz adekvatnu obuku oni mogu da obavljaju ovaj posao vrlo pouzdano, a istovremeno se povećava njihovo razumevanje i poverenje u naučna istraživanja. Takav pristup može imati dugoročne koristi – ne samo za nauku, već i za razvoj održivih praksi u poljoprivredi i zaštiti životne sredine.

Upravljanje otpadnim vodama deo je šireg problema u Srbiji

Iako se često smatra da Republika Srbija ima dovoljno vode, situacija je zapravo složenija. 

Naime, vodni resursi nisu ravnomerno raspoređeni, a kvalitet vode mnogih nije na zadovoljavajućem nivou, ili je u opadanju. 

Pored toga, klimatske promene donose sve učestalije periode suša i ekstremnih vremenskih uslova. To posebno pogađa poljoprivredu, koja je jedan od najvećih potrošača vode. Zbog toga se očekuje da će u narednim decenijama potreba za navodnjavanjem rasti, naročito u ravničarskim regionima gde je poljoprivredna proizvodnja najintenzivnija.

Da bi se otpadne vode zaista pretvorile iz problema u resurs, potrebno je nekoliko ključnih koraka. 

Pre svega, neophodno je završiti izgradnju i modernizaciju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Bez toga nema ni mogućnosti za kontrolisanu ponovnu upotrebu vode, niti za iskorišćenje mulja.

Zatim je potrebno razviti jasne politike i regulative koje će omogućiti bezbednu upotrebu ovih resursa, ali i ojačati kapacitete javnih komunalnih preduzeća koja upravljaju ovim sistemima. 

Jednako važna je i komunikacija sa javnošću, jer su poverenje i informisanost građana ključni za prihvatanje novih rešenja.

Iako sektor otpadnih voda u Srbiji i dalje ima brojne izazove, perspektiva nije nužno pesimistična. Uz planirane investicije, razvoj novih tehnologija i uključivanje građana u procese odlučivanja, otpadne vode mogu postati važan deo održivog upravljanja resursima. Drugim rečima, ono što danas posmatramo kao otpadni tok, u budućnosti bi moglo postati značajan izvor vode, energije i hranljivih materija.

O autoru

Dr Đurđa Kerkez je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, na Departmanu za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine. Bavi se nastavom i naučnim istraživanjem prvenstveno u oblasti prečišćavanja i analize otpadnih voda, okvira cirkularne ekonomije i rekuperacije resursa iz otpadnih voda. Autorka je i koautorka preko 50 naučnih radova u časopisima međunarodnog značaja, kao i preko 200 zbornika radova na međunarodnim i nacionalnim konferencijama. Takođe je koautorka preko deset udžbenika i pomoćnih knjiga na temu tehnologija i upravljanja vodom i otpadnim vodama. Bavi se naučnim radom kroz međunarodne i nacionalne projekte. Bila je koordinator projekata WasteWaterForce, CarbIrON, SmartWaterTwin i Soil Sentinel; u poslednjem petogodišnjem periodu učestvovala je u još deset nacionalnih i međunarodnih projekata, kao i u projektnoj saradnji sa industrijom.