FOTO: UN Climate Change - Kiara Worth
U ponedeljak, 9. novembra počeo je 31. globalni klimatski samit. Ovogodišnji samit, koji se održava u Antaliji, u Turskoj, traje do 20. novembra.
Na desetine hiljada državnih predstavnika, stručnjaka, aktivista, konsultanata okupilo se kako bi pregovaralo o sadašnjosti i budućnosti borbe protiv klimatskih promena.
U godini koja bi mogla postati globalno najtoplija u istoriji merenja, a koju su obeležili, između ostalog, najjači El Ninjo u zabeleženoj istoriji, energetska kriza izazvana ratom u Iranu, katastrofalne poplave i smrtonosni toplotni talasi, klimatski samit bi trebalo da ima ozbiljnu dozu urgentnosti.
Međutim, pitanje je kakvi će biti rezultati pregovora. Domaćin Turska kao fokus postavlja globalni dogovor o elektrifikaciji.
Naravno, elektrifikacija je jedan od osnovnih stubova globalne borbe protiv klimatskih promena, koji se ogleda, između ostalog, u globalnom udelu električne energije u finalnoj potrošnji energije.
Danas, ovaj udeo se procenjuje na oko 20%; najavljeni dogovor o elektrifikaciji bi kao cilj stavio „35 do 35”, odnosno da svet dostigne 35% udela struje do 2035. godine.
Međutim, izvesno je da ovaj dokument, ako bude usvojen, neće biti obavezujuć, već da će ove mete imati formu obećanja (pledge).
U međuvremenu, druge zemlje fokusiraju se na drugačije teme, a kao jedan od fokusa se još jednom javlja pitanje pravde, i njemu blisko pitanje novca.
Naime, jedna velika pregovaračka grupa, „G77+Kina”, koju čine gotovo sve zemlje globalnog Juga, prošle godine pokrenula je inicijativu za stvaranje međunarodnog mehanizma za pravednu tranziciju.
U ovom trenutku nije skroz jasno kako bi takav mehanizam mogao da izgleda, ali je pretpostavka da bi to bilo novo institucionalno telo koje bi služilo pre svega zemljama u razvoju, kao podrška u procesu napuštanja fosilnih goriva. Međutim, Evropska unija, kao i neke druge razvijene zemlje, do sada su se protivile osnivanju novog tela.
Problem je u tome što „pravedna tranzicija” na globalnom nivou podrazumeva osnovno pitanje novca.
Kada je 2015. godine usvojen tekst Pariskog sporazuma, on je uključivao i Član 9, čiji Stav 1 glasi:
„Strane razvijene zemlje će obezbediti finansijska sredstva za pomoć Stranama zemljama u razvoju za sprovođenje mera ublažavanja i prilagođavanja kao nastavak njihovih postojećih obaveza prema Konvenciji.”
Stvar je jednostavna: globalni Sever je nesrazmerno kriv za emisije gasova staklene bašte; globalni Jug nesrazmerno trpi posledice klimatskih promena. Finansiranje borbe protiv klimatskih promena, kao i prilagođavanja na nove uslove, mora biti pravedno i sredstva moraju da „teku” iz Severa ka Jugu.
Ali pitanje implementacije Člana 9 Pariskog sporazuma je već godinama nerešeno.
Kako pokazuje analiza CarbonBrief, mnoge pregovaračke grupe koje čine zemlje u razvoju insistiraju da Član 9 bude prioritet u Antaliji, dok se tome izričito protive Evropska Unija, Norveška, Japan, Novi Zeland…
Kakvi god bili argumenti različitih grupa, činjenica je da je pitanje pravde – i finansiranja – vodeće političko pitanje klimatskih samita, i za sada ne deluje kao da će ono biti rešeno u Antaliji.
Ali pravda nije samo preporuka, već obaveza upisana u Pariski sporazum. Ako ovo pitanje ne bude rešeno u Turskoj, koliko ćemo još čekati?
