Deca treba da izađu iz škola i vrtića zarad bolje edukacije o životnoj sredini, smatraju prosvetni radnici u Srbiji

„Smatram da je veoma značajno za decu da se bave temama o zaštiti životne sredine, a na koje vrlo pozitivno reaguju, ali nam je potrebna dodatna podrška, kako roditelja tako i lokalne zajednice, ali i stručno usavršavanje samih vaspitača.“

Ovo je naveo jedan od učesnika ankete o zastupljenosti zaštite životne sredine u srpskim vrtićima i školama. Istraživanje su tokom juna i jula ove godine među 76 vaspitača i 85 učitelja sprovela udruženja Dete – zaštitnik planete i Ekogeneza uz finansijsku podršku Sekretarijata za zaštitu životne sredine Gradske uprave grada Beograda. 

Da se odnos dece prema zaštiti životne sredine, s generacijama, menja misli čak 79% vaspitača, odnosno 77,6% učitelja koji su popunili upitnik. Iako ohrabruje što polovina od ukupnog broja ispitanika primećuje da je ta promena nabolje, treba ozbiljno shvatiti činjenicu da trećina vaspitača i četvrtina učitelja zapaža da ta promena ide u nepovoljnom smeru.

Učitelji i vaspitači se slažu u proceni da tek petina roditelja pokazuje da im je važno da se deca bave zaštitom životne sredine u okviru škole, odnosno predškolske ustanove.

Preko 97% učesnika ankete razgovara sa decom o aktuelnim ekološkim problemima i temama koje su zastupljene u društvu i medijima (na primer: zagađenje vazduha, ugrožavanje prirodnih dobara, klimatske promene…). Njihovo je mišljenje da nema dece koju to ni malo ne zanima. Većinu zanima „pomalo“, a čak trećinu vrtićke i skoro polovinu školske dece stanje sredine u kojoj žive zanima značajno.

Što se tiče saradnje sa institucijama i organizacijama više od polovine vrtića nije imalo saradnju u oblasti zaštite životne sredine, dok je u školama situacija znatno bolja pa tek četvrtina ispitanika navodi da saradnje nije bilo. Od institucija sa kojima se sarađivalo navode se lokalna komunalna preduzeća, zatim Srbijašume, Vojvodinašume, Srbijavode, Poljoprivredna škola, Šumarski fakultet, Botanička bašta (PMF Kragujevac) i jedinice lokalne samouprave. Učešća u projektima i saradnje sa raznim organizacijama ima znatno više. Pominju se: Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Fondacija Novaka Đokovića, Čep za hendikep, Čepom do osmeha, Smećolovci, WWF Akademija za prirodu… 

Unutar ustanova gde rade ispitanici neke od aktivnosti i projekata iz oblasti zaštite životne sredine su: sadnja i negovanje raznog bilja i drveća u dvorištu ustanove ili u naselju, sadnja (organske) bašte u dvorištu ustanove, zaštita i udomljavanje životinja, kompostiranje, uređenje dvorišta i čišćenje zelenih površina u naselju, obeležavanje dana iz Ekološkog kalendara i organizovanje tematskih nedelja (npr. u aprilu „Sačuvajmo planetu Zemlju“), sakupljanje reciklabilnih materijala, elektronskog otpada i baterija, pravljenje predmeta od reciklabilnih materijala i organizovanje prodajnih bazara i sajmova, izleti…

Svi vaspitači koji su popunili upitnik misle da bi deci bilo korisno da imaju interaktivne radionice i obilaske određenih lokaliteta gde bi mogli da uče o zaštiti životne sredine (npr. reciklažno dvorište, vodovod, zaštićena prirodna područja i slično). Stanje je slično i u redovima učitelja: samo jedan smatra da to ne bi koristilo deci.

Osim nastavnih predmeta svet oko nas u prvom i drugom, odnosno priroda i društvo u trećem i četvrtom razredu, ispitanici su naznačili da se deca sa temom zaštite životne sredine susreću i na sledećim časovima: srpski, odnosno, maternji jezik, matematika, građansko vaspitanje, projektna nastava, ČOS (čas odeljenskog starešine), muzička kultura, likovna kultura, digitalni svet, fizičko vaspitanje, engleski jezik, izborni predmeti. Pored toga tu su i vannastavne aktivnosti, slobodne aktivnosti, ekološka sekcija, dramska sekcija, obogaćen jednosmenski rad i veliki odmori, produženi boravak.

Načini na koje se ostvaruje dodatni rad iz ove oblasti u okviru pomenutih nastavnih predmeta i aktivnosti su raznoliki: od obrađivanja aktuelnih ekoloških tema i izrade plakata preko analize sopstvenog svakodnevnog ponašanja i boravka u prirodi do tematskih radionica i akcija čišćenja.

Na pitanje da li ih nešto sputava u realizaciji aktivnosti iz oblasti zaštite životne sredine 60% vaspitača je odgovorilo da to nije slučaj. Kod učitelja, je situacija mnogo drugačija, samo 18% ispitanika kaže da ih ništa ne sputava u realizaciji aktivnosti iz oblasti zaštite životne sredine, dok njih 82% ima poteškoće poput komplikovane procedure za izvođenje dece iz škole, potrebe za usavršavanjem, ravnodušnosti okoline ili manjka finansijskih sredstava i vremena.

Za pronalaženje materijala, inspiracije i podrške za pripremu rada sa decom iz ove oblasti ispitanici koriste stručnu literaturu (razne priručnike), udžbenike (domaće i strane), razne radne listove, knjige, dečiju štampu, časopise i enciklopedije koje nabavljaju u bibliotekama svojih ustanova, javnim bibliotekama, razmenom, na seminarima, obukama i stručnim edukacijama.

Da bi im značila podrška lica stručnih u oblasti zaštite životne sredine u vidu obuka, materijala na srpskom jeziku, ideja i uputstava za rad sa decom, didaktičkih materijala i sličnog smatra 97% od ukupnog broja ispitanika.

Deluje da mnogo toga treba preduzeti kako bi obrazovanje o zaštiti životne sredine ušlo u vrtiće i škole u Srbiji u onom obimu i obliku koji zadovoljava potrebe savremenog društva. Zna se da u ovoj oblasti ne postoji zaokružena strategija, već su na delu neujednačena, nesistematična i kratkoročna rešenja, zasnovana na ličnom entuzijazmu pojedinca ili, u boljem slučaju, jedne obrazovne ustanove.

U istraživanju se pokazalo da postoje ustanove i sredine gde vaspitači i učitelji imaju podršku uprave, roditelja, lokalnih vlasti, kao i lokalne zajednice, pa je rad u njima na zavidnom nivou, kao i zadovoljstvo svih učesnika tog procesa. Sa druge strane neki vaspitači i učitelji svedoče o toliko jakom otporu sredine, predrasudama, odsustvu interesovanja i sluha svih aktera procesa pa svoj rad opisuju kao „borbu protiv vetrenjača“, stoji u izveštaju udruženja Dete – zaštitnik planete i Ekogeneza.

Veliki broj ispitanika, što je u skladu sa svetskim trendovima, misli da je deo rešenja u „izlasku iz učionice/vrtića“, ali se slažu i u tome da je neophodno osmisliti sistem u kome će deca bezbedno moći da odlaze u posete, na izlete, u prirodu, bez preteranih administrativnih procedura (koje čak nisu ni garancija bezbednosti) već po utvrđenom, što jednostavnijem protokolu kakav postoji u razvijenim zemljama.

Čitavu analizu istraživanja „Zaštita životne sredine u obrazovanju dece uzrasta do 10 godina u Republici Srbiji“ možete pročitati OVDE.