Od davnih vremena ljudi su pokušavali da istraže razne krajeve sveta, putujući kopnom i ploveći morima, na taj način otkrivajući nove predele i upoznajući različite kulture. Razdaljine koje su prelazili bile su veoma velike, te su u svojim poduhvatima provodili i po nekoliko godina, sve dok početkom 20. veka nisu osmišljeni prvi avioni.
Danas je situacija u potpunosti drugačija, a avio-industrija je jedna od najrazvijenijih na svetu. Velike letelice pomažu da se za kratko vreme dostignu i najudaljeniji delovi sveta, te je za putovanja koja su nekada trajala godinama danas potrebno izdvojiti nekoliko sati.
Međutim, i pored svih benefita koje avio-transport pruža, avioni su i veliki emiteri gasova sa efektom staklene bašte i znatno doprinose klimatskim promenama. Kada pogledamo preporuke za smanjivanje individualnog uticaja na klimatske promene, jedna od prvih je da letimo što manje, pošto je količina emisija koja nastaje pri jednom kontinentalnom letu u Evropi na primer, višestruko veća u odnosu na korišćenje drugih prevoznih sredstava.
U ovom trenutku avio-industrija je odgovorna za oko 2% ukupnih svetskih emisija, i iako postoje inicijative i mere da se one smanje, to je zapravo sektor u kome emisije trenutno najbrže rastu.
O stanju u industriji vazdušnog transporta danas i njenoj ulozi u kontekstu klimatskih promena razgovarali smo sa Đorđem Samardžijom, inženjerom vazdušnog saobraćaja i ekspertom za emisije iz vazdušnog saobraćaja.
Manje od petine svetske populacije je imalo priliku da leti
Za početak, Đorđe ističe ulogu koju avio-transport igra u današnjem društvu.
„Osnivači Međunarodne organizacija civilnog vazduhoplovstva (ICAO) su na konvenciji održanoj tokom Drugog svetskog rata 1944. godine civilnom vazdušnom saobraćaju namenili ulogu kreiranja i očuvanja prijateljstva i razumevanja među narodima i ljudima sveta. Povezujući najudaljenije delove naše planete i omogućujući povezivanje porodica, prijatelja i preduzeća, te doprinoseći turizmu, vazdušni saobraćaj je u proteklih sedam decenija više nego uspešno odigrao ulogu koja mu je bila namenjena.“
Iako je svet sada manji i povezaniji nego ranije, u velikoj meri zahvaljujući avio-industriji, često nam se desi da iz vida izgubimo koliko je ova industrija zapravo mlada i da je njen ogroman uspon počeo tek krajem 20. i početkom 21. veka.
„Iako zvanične statistike kažu da je prošle godine svetom letelo preko 4,5 milijarde putnika, realnost je da je manje od 20% svetske populacije ikada imalo priliku da leti. Najveći broj putnika čine ljudi koji često lete – više od 6 puta godišnje, tzv. frequent flyers. Sektor vazdušnog saobraćaja treba da omogući svim ljudima sveta, nas 7,5 milijardi, da dožive iskustvo letenja i brzog i udobnog putovanja do najudaljenijih delova naše planete. To će nam pomoći da razumemo izazove sa kojima se čovečanstvo i planeta suočavaju i shvatimo koliki je ulog“, objašnjava Samardžija.
Kako bi se omogućilo da veći broj putnika koristi usluge vazdušnog saobraćaja, u svetu koji se bori da ograniči posledice klimatskih promena, Samardžija ističe da je potrebna transformacija celokupnog sektora, a da to sa sobom donosi prelazak na letelice sa nultom emisijom ugljen-dioksida.
„Želje tih 7,5 milijardi ljudi sektor vazdušnog saobraćaja u ovom obliku ne može da ispuni. Stoga mu je neophodna sistemska transformacija. Putnici budućnosti će leteti potpuno automatizovanim vazduhoplovima sa nultom emisijom ugljen-dioksida. Ovi avioni će biti pogonjeni električnom energijom uskladištenom u baterijama (kratka rastojanja) ili proizvedenom u gorivoj ćeliji na vodonik (srednja rastojanja) ili mlaznim motorima koji sagorevaju čist vodonik ili sintetičko avio-gorivo proizvedeno upotrebom obnovljivih izvora energije (dugi letovi)“, dodaje Đorđe Samardžija.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Avioni su jedni od najvećih emitera kada govorimo o transportu
Prema zvaničnim podacima, avio-industrija je odgovorna za 2% ukupnih emisija gasova sa efektom staklene bašte na svetu. Ukoliko bismo emisije iz vazdušnog saobraćaja posmatrali kao državu, to bi bila jedna od 10 država na svetu sa najviše emisija gasova sa efektom staklene bašte.
Još veći problem jeste činjenica da se iz godine u godinu emisije međunarodnog vazduhoplovstva uvećavaju, trenutno su emisije na godišnjem nivou za 70% veće u odnosu na 2005.
Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO) predviđa da će, ukoliko se ne uvedu mere kako bi se emisije smanjile, emisije do 2050. godine porasti za dodatnih 300%.
„Da bi se globalno zagrevanje zaustavilo na 2, odnosno 1,5 stepen Celzijusa, koliko je ispregovarano da je bezbedno, svet mora da dostigne neto nultu emisiju gasova sa efektom staklene bašte. Imajući u vidu da su ponori ugljenika ograničeni, kada su u pitanju šume, ili tehnološki teško dostižni i skupi, kada govorimo o uklanjanju i skladištenju ugljenika, jedino što nam preostaje jeste da emisiju GHG smanjimo na nulu. Da bi se to ostvarilo, čovečanstvo mora potpuno da promeni ekonomski, politički i društveni sistem na kome počiva sadašnjost. U sklopu te promene i vazdušni saobraćaj će se transformisati u sektor sa nultom emisijom. Temelji ove transformacije su već postavljeni i to tokom postojeće pandemije, najtežeg perioda za sektor vazdušnog saobraćaja u njegovoj istoriji“, kaže Samardžija.
Na koji način emisije mogu da se smanje?
I pored činjenice da su veliki emiteri gasova sa efektom staklene bašte, avioni su ujedno i neophodni, jer bez njih ne bi bilo moguće obavljati mnoge aktivnosti, ne samo kada planiramo odmor i uživanje, već bi i poslovna putovanja iziskivala mnogo više vremena i resursa.
Prema rečima inženjera vazdušnog saobraćaja Đorđa Samardžije, avio-prevoznici i proizvođači aviona svesni su da do promena mora doći, zbog čega proizvode sve efikasnije letelice.
„Imajući u vidu da je gorivo jedan od najvećih operativnih troškova, avio-prevozioci pokušavaju da unaprede efikasnost svojih operacija i smanje potrošnju i emisiju. Značajnu ulogu imaju i proizvođači aviona jer svaka nova generacija aviona je efikasnija u proseku za 20% od one prethodne. Regulativa koja se odnosi na smanjenje emisije CO2 u vazdušnom saobraćaju uključuje trgovanje emisijama (EU ETS u Evropi), poništavanje emisija i ugljenično neutralni rast (ICAO CORSIA i CNG 2020), kao i standardizaciju avionskih motora i dizajna kako bi se smanjila emisija gasova (ICAO)“, istakao je Samardžija.
Međutim, danas je potražnja za letovima izrazito velika, o čemu govori i podatak o 4,5 milijardi putnika, koji smo pomenuli ranije. Ono što zabrinjava jeste tendencija da taj broj još više poraste, jer bi u tom slučaju bilo teže i promeniti postojeće stanje porasta emisija.
„Nabrojane inicijative i regulativa ne uspevaju da ograniče rast emisije jer sva poboljšanja budu brzo poništena snažnim rastom potražnje za letovima. Jedan od razloga za neefikasnost međunarodne regulative (osim donekle EU ETS) jeste što su te odluke političke i moraju da budu rezultat globalnog konsenzusa. Tako da vlade ipak odlučuju da ne opterećuju dodatno svoj sektor vazdušnog saobraćaja imajući u vidu koristi koje taj sektor donosi svakoj državi pojedinačno, a i svetu ukupno“, objašnjava Samardžija.
Kriza izazvana pandemijom kao prilika za promenu
Avio-industrija je sigurno među najpogođenijim pandemijom koronavirusa, zbog toga su države istupile i pripremile mere koje treba da donesu spas velikim avio-prevoznicima. Međutim, uz sredstva koja će dobiti idu i zahtevi za smanjivanjem emisija ugljen-dioksida.
„Kriza sa koronavirusom je oborila vazduhoplovnu industriju na kolena. Ali, ona nije klonula duhom. Već sada je doneto nekoliko važnih odluka koje će omogućiti ostvarenje vizije letenja bez emisije ugljen-dioksida. Francuska vlada je dodelila sredstva svojoj avio-industriji da razvije putnički avion na vodonik. Velika Britanija takođe započinje sličan projekat. Airbus, najveći svetski proizvođač putničkih aviona, nedavno je predstavio koncept tri letelice koje će koristiti vodonik koje mogu da budu operativne već od 2035. godine“, zaključuje Đorđe Samardžija.
Avio-industrija je trenutno veliki emiter gasova sa efektom staklene bašte čije se emisije povećavaju sa povećanjem potražnje za letenjem. Teško je zamisliti da ćemo se vratiti u vreme u kojem nema putovanja avionom, ali poput većine industrija i avio-transport mora da nađe način da funkcioniše u deugljenizovanom svetu. Ukoliko bi se ideja o pokretanju aviona pomoću vodonika ostvarila i proizvođači letelica počeli da usvajaju ovaj način konstruisanja, bio bi to veliki iskorak koji bi znatno pomogao u ublažavanju klimatskih promena.
