Dok za sekund provlačite kreditnu karticu na kasi svoje omiljene prodavnice garderobe, radosni jer ste zbog aktuelnog sniženja kupili dodatne dve-tri krpice, iste te sekunde u svetu na deponiji završava količina tekstilnog otpada ekvivalentna tovaru jednog punog kamiona za sakupljanje smeća.
Zapravo, ovo je količina koja svake sekunde dopunjava smetlišta, čineći tekstilnu industriju odgovornom za 5 odsto ukupnog globalnog otpada. Samo u Srbiji se na dnevnom nivou stvara 150 tona tekstilnog otpada, kažu Ana Maksimović i Nina Petrov, koje su u okviru nevladine organizacije Inspiring Change pokrenule projekat Krpica.
Cilj Krpice jeste da doprinese rešavanju ovog problema, a sa Anom i Ninom razgovarali smo o njihovim idejama, tekućim i budućim projektima, ali i o tome na koje sve načine modna industrija zagađuje životnu sredinu i kako to utiče na klimatske promene.
Za nekoga otpad, a za nekoga blago
„Krpica je nastala prošlog jula kada smo pričale o problemu tekstilnog otpada i o jednoj od mogućnosti da ga rešimo. U to vreme smo mislile da će Krpica biti zero waste modni brend, ali od tog trenutka se dosta promenilo“, priča nam Ana o pokretanju projekta, a Nina dodaje:
„Originalna ideja je bila da Krpica bude modni brend i da angažuje mlade dizajnerke koje završavaju Tehnički fakultet ’Mihajlo Pupin’ u Zrenjaninu, studijski program Odevno inženjerstvo, da kreiraju odevne predmete koji će, pre svega, prikazati stav mladih da žele da sačuvaju životnu sredinu, uspore modu i promene loše prakse tekstilne industrije.“
Anin i Ninin inicijalni plan bila je saradnja sa fabrikama, i manjom industrijom od kojih bi uzimale tekstilni otpad i od njega pravile nešto novo. Na njihovom sajtu, krpica.inspiringchange.rs, mogu se pronaći prvi prototipovi odevnih predmeta, cegeri i majice, koje su dizajnirale studentkinje iz Zrenjanina.
Međutim, ispostavilo se da postoje mnoge prepreke za korišćenje tekstilnog otpada, zbog kojih ova vrsta inicijative nije održiva. Jedan od problema bila je nezainteresovanost industrije za saradnju, ali i to što Krpica trenutno nema sredstva da kupi industrijske mašine koje bi omogućile visok kvalitet proizvoda. Ipak, to tim Krpice nije obeshrabrilo.
„Bilo je dosta nezahvalno raditi sa parčićima tkanine na odevnim predmetima, a naročito zato što se dešava da onda ima mnogo šavova koji su neprijatni za nošenje i nezgodni za peglanje. Zbog toga smo počele da mislimo o proizvodima koji nisu nosivi, kao što su torbe, neseseri i slično. Ono što bismo sada hteli jeste da uspostavimo saradnju sa kozmetičkom industrijom i na taj način distribuiramo nesesere koje naše krojačice dizajniraju“, skreće pažnju Nina na jedan od trenutnih projekata, i dodaje da je sada više fokus na prikupljanju tekstilnog otpada od stanovništva.
Brza moda brzo zagađuje
Pamuk je biljka koja zahteva mnogo vode tokom uzgajanja, a da bi se napravila jedna pamučna majica potrebno je oko 2500 litara vode, količina koju bi jedna osoba popila za 3 i po godine, ako pije osam čaša vode dnevno, navodi se na sajtu Svetskog ekonomskog foruma. Za jedan par farmerica neophodno je čak 7500 litara, te ne čudi činjenica da je modna industrija drugi najveći potrošač vode u svetu.
„Postoji više načina na koje tekstilna industrija zagađuje okolinu. Najveći problem jeste što se usled brze mode proizvodi mnogo kolekcija na godišnjem nivou. Ranije je bilo dve do četiri kolekcije, ali brza moda je to dovela do 12 kolekcija godišnje, a neke kompanije imaju i više. Modni trendovi se smenjuju velikom brzinom, a na potrošače se vrši konstantan pritisak da kupuju što više, ne shvatajući kakva industrija stoji iza toga’’, objašnjava Ana.
Pored velike količine vode, pesticidi koji se koriste tokom uzgajanja sirovina jesu još jedan značajan izvor zagađenja. Nakon toga dolazi i pitanje distribucije, budući da se uzgajanje sirovina uglavnom vrši u zemljama Azije zbog povoljnije klime, gde se obično i prerađuju, a potom prevoze u druge delove sveta, pri čemu dolazi do emisije gasova sa efektom staklene bašte usled velike potrošnje goriva.
Modna industrija je odgovorna za 10 odsto ukupne globalne emisije ugljen-dioksida, što je više od količine koju emituju vazdušni i vodeni saobraćaj zajedno. Dodatno, tekstilne boje su drugi najveći zagađivač vode u svetu, što Ana komentariše:
„Uzeću za primer Indiju, mnoge zajednice koje su živele nizvodno od fabrika tekstila pate od različitih neizlečivih bolesti, obično su to neki oblici mutacija, kancera i slično, baš zato što se koristi dosta boja, a njihovi zakoni na nacionalnom nivou nisu dovoljno strogi kao u Evropskoj uniji, tako da se ne vodi previše računa o životnoj sredini i to neki veliki proizvođači modne industrije zloupotrebljavaju.“
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Koliko dugo nosimo odevne predmete?
Istraživanje Centra za unapređenje životne sredine o potrošačkim navikama stanovništva u Srbiji kada je reč o modnoj industriji pokazuje da jednu majicu prosečno nosimo oko 2 i po godine, ali to ne odgovara količini energije i resursa koja je utrošena da se taj komad odeće proizvede.
„Da bi ugljenični otisak jednog modnog proizvoda bio anuliran, taj proizvod bi trebalo koristiti barem pet godina. Bar pet godina bi trebalo da nosimo jednu pamučnu majicu, kako bi se taj ugljenični otisak izbalansirao, što se obično ne dešava“, skreće pažnju Ana, a Nina se nadovezuje:
„Mislim da je veliki problem to što se stvari više ne prave da bi duže trajale, kao što je to ranije bilo. Ja danas nosim ono što su nosile moja mama i tetke, ali to moje potomstvo neće moći.“
Napravite zelene izbore
Jedan od glavnih ciljeva Krpice jeste edukacija potrošača, budući da se lanac modne industrije upravo na njima završava i da potrošač koji pravi izbor takođe ima deo odgovornosti. Stoga bi trebalo da zna, na primer, da je bolje kupovati lokalno, jer se time skraćuje lanac distribucije, kao i odakle potiču resursi od kojih je nastao taj tekstil, čime je bojen, kako to utiče na zdravlje ljudi, životnu sredinu, ali i na klimatske promene.
„Krpica je nastala zato što smo mi optimistične, zato što vidimo, naročito u novim generacijama, koliko su mladi osvešćeni i to je ono što nama zaista daje nadu da možemo nešto da promenimo. Postoje kampanje koje su popularne na društvenim mrežama, poput izazova da ništa ne kupujemo cele jedne sezone“, kaže Nina.
„Jednostavno, vreme je za neke nove inicijative i reakciju na svet koji nas okružuje, nove načine rešavanja problema. Kao što znamo, u slučaju klimatskih promena dolaze neki novi izazovi koje moramo rešiti na drugi, bolji način, jer ono što smo radili do sada više ne funkcioniše“, zaključuje Ana.
* Pored Ane i Nine, tim Krpice čine i Tea Jovanovska, Nina Kustudić, Jasna Tomašević. Krojačice i dizajnerke sa kojima sarađuju su Danijela Marinković, Valentina Bozoki, Snežana Stanojev, Marijana Lalić, Jadranka Bogojević, Vesna Bobić, Goca Cvetanovski. Direktor organizacije Zero Waste Future iz Beograda, Miloš Fišić, sarađuje sa Krpicom od početka projekta.
Serijal tekstova o domaćim inovatorima koji rešavaju probleme u oblasti klimatskih promena i zaštite životne sredine napisan je u saradnji sa kancelarijom Fondacije „Hajnrih Bel“ u Beogradu.
