Darko Stojilović: Teorije zavere su primamljive jer nude savršena objašnjenja – sve se uklapa i sve ima smisla

Deo karijere posvetili ste istraživanjima o klimatskim promenama, ali se bavite i drugim istraživanjima u psihologiji. Koje teme vas trenutno okupiraju?

U svom master radu, koji sam odbranio 2018. godine, bavio sam se faktorima koji utiču na umanjenje skepticizma i povećanje spremnosti na lični angažman u vezi sa klimatskim promenama. To je ujedno bilo pionirsko psihološko istraživanje odnosa ljudi prema klimatskim promenama u Srbiji.

Nakon toga sam usmerio svoje interesovanje na kognitivnu psihologiju i trenutno se bavim iluzijom izvesnosti – tendencijom ljudi da u potpunosti zanemare postojanje rizika. Na primer, oko dve trećine građana Srbije veruje da DNK analiza, mamografija, HIV test i analiza otisaka prstiju daju 100% tačne rezultate. Ono što je takođe zanimljivo je da oni koji imaju iluziju misle da znatno veći broj drugih ljudi misli isto kao i oni, nego što to misle ljudi koji nemaju iluziju izvesnosti. Na primer, ljudi koji misle da HIV test daje apsolutno tačne rezultate bi rekli da oko 75% drugih ljudi misli isto, dok oni koji nemaju ovu iluziju misle da bi 50% dalo isti odgovor kao oni. Iluzija izvesnosti je, dakle, povezana i s time kako procenjujemo da drugi ljudi razmišljaju. Na nedavno održanom naučnom skupu Empirijska istraživanja u psihologiji, ovo istraživanje zavredelo je nagradu za najbolji rad.

Kakav je generalno odnos ljudi prema klimatskim promenama? Od kojih faktora najviše zavisi da li će ih osoba prihvatiti kao realnu pretnju ili kao nekakvu globalnu zaveru?

Iako se pojedini socio-demografski faktori mogu pokazati bitnim u nekim istraživanjima, njihova veza sa skepticizmom prema klimatskim promenama nije jednoznačna i menja se u zavisnosti od kulturalnog konteksta. Tako, na primer, istraživanje u jednoj zemlji može da pokaže da su stariji ljudi više skeptični, a neko drugo istraživanje, u drugoj zemlji, da su to ipak mlađi, pri čemu često različita istraživanja u jednoj zemlji daju oprečne rezultate. Najsmisleniji zaključak je da skepticizam nije karakterističan za jednu socio-demografsku grupu. Skeptici su i među mlađima i među starijima, obrazovanijima i manje obrazovanim itd.

Skorašnja istraživanja pokazuju da se ljudi vode intuitivnom idejom da je nešto što je prirodno po pravilu i bolje, pa imamo situaciju da i dalje veliki broj ljudi preferira da koristi drva za grejanje, makar ona bila i sirova, i da generalno veruje da drvo manje zagađuje od grejanja na gas ili na struju. Studija sprovedena u Americi pokazala je da javnost znatno pozitivnije gleda na gas metan u odnosu na ugalj ili naftu, i veruje da je znatno manje štetan po zdravlje, zato što se u medijima metan često obeležava kao „prirodan“ gas.

Generalno gledano, rekao bih da trenutno skepticizam nije toliko rasprostranjen kao što je to bio slučaj prethodnih decenija. Ovo je samo moj utisak, pošto ne postoje opsežne studije koje bi zabeležile taj trend u našoj zemlji. Međutim, čini mi se da je vidljivo loš kvalitet vazduha zaslužan da skepticizam više nije glavni problem. Novi izazov koji se postavlja pred naučnike i komunikatore je kako da predoče ljudima da se to njih lično tiče i da mogu ličnim angažmanom da utiču na promenu.

Da li je odnos ljudi tako „hladan” jer očekujemo da će te najgore posledice iskusiti možda tek naši unuci? Da li se nadamo da će neko nešto” do tada da uradi pa se ipak neće ostvariti scenario na koji nas upozoravaju?

Kada su posledice klimatskih promena često odvojene od ličnog i direktnog iskustva ljudi, one se mogu percipirati neizvesnim i apstraktnim, i samim tim kao nešto što nije posebno relevantno. Problem je što se u medijima do skoro gotovo isključivo o klimatskim promenama govorilo upravo na apstraktan i udaljen način, bilo to u vremenskom smislu, geografskom ili nekom drugom. Iako u poslednje vreme postoji promena nabolje, i dalje se povremeno pojavljuju tekstovi o topljenju leda na Grenlandu ili o promeni prosečne temperature zemlje – za čije razumevanje nam nije dovoljno iskustvo, već je neophodno da razumemo određene statističke koncepte.

Da li bi drugačiji način komunikacije o klimatskim promenama (ili drugim temama koje polarizuju) mogao da utiče na odnos ljudi prema njima? Postoji li recept?

Kada je reč o komunikaciji klimatskih promena, preporuka je da se to radi na način koji je psihološki, iskustveno blizak ciljnoj grupi. To znači da se u fokus stavljaju lokalne teme, relevantne za građane, poput lokalnih poplava, suša, da se ističu posledice po poljoprivredu, kao i zagađenje koje je trenutno najvažnija ekološka tema.

Odličan primer su akcije Centra za promociju nauke koji često organizuje lokalne akcije, izložbe i uključuje ljude i medije u konkretne primere u okruženju. Udruženje „Dete zaštitnik planete“, koje stavlja poseban naglasak na ranu edukaciju mladih, nedavno je održalo izložbu „Klimatske promene u boji“, na kojoj su predstavljeni radovi osnovaca i srednjoškolaca. Razvijanje kritičkog razmišljanja kod dece je veoma važno, ali takođe treba voditi računa o tome da im se ne „usađuje“ krivica. Ako je čitav fokus na to šta pojedinac može da postigne, to može proizvesti kontraefekat i dovesti do toga da ljudi odustanu od bavljenja ovom temom ili čak da razviju anksioznost jer ne mogu samostalno da omoguće promenu. Zato je važno potencirati to kako ljudi mogu organizovanim delovanjem da utiču na prelazak na čistije izvore energije ili kako da doprinesu smanjivanju zagađenja u svojoj državi.

Istraživanje organizacija Crta pokazalo je da najveći broj građana ove zemlje (oko 40%) veruje da su građani koji se ponašaju neodgovorno prema životnoj sredini najodgovorniji za njeno zagađenje. Samo četvrtina građana misli da je najveća odgovornost na institucijama i državnim organima koji ne sprovode zakone i propise. Međutim, ako bi neki pojedinac želeo da reciklira u ovoj zemlji, ta namera bi mu bila znatno otežana jer ne postoji funkcionalan sistem reciklaže. Posebno je problematično to što veliki broj građana nije u mogućnosti da koristi bilo šta osim niskokvalitetnih čvrstih goriva za grejanje zimi. Čak i kada postoji spremnost da se greju na zdraviji i efikasniji način, ova domaćinstva, kojih nije malo, ne mogu to da priušte bez finansijske pomoći. Upravo ovim problemom bavi se trenutno RES fondacija.

U kojoj meri konvencionalni mediji mogu da utiču na odnos ljudi o klimatskim promenama, a kako je to u slučaju društvenih mreža?

I konvencionalni mediji i društvene mreže svakako mogu da utiču na izgradnju stava o tome koliko su klimatske promene ozbiljan problem, ali nisam uveren u njihovu moć da podstaknu ljude na angažman koji bi doveo do promene. Čak se čini da u poslednje vreme postoji zasićenje ovom temom u javnosti. Postalo je uobičajeno da na dnevnom nivou čitamo vesti o tome da srpske termoelektrane emituju najviše sumpor-dioksida na Zapadnom Balkanu, da deponija u Vinči svako malo gori itd.

Zato su važni i drugi, kreativni načini da se pristupi temi. Tako imamo zanimljive filmove iz regiona, konkretno iz Crne Gore, koji su pokušali na pitak i psihološki blizak način da prikažu potencijalne posledice guranja problema klimatskih promena pod tepih. Primeri toga su kratki animirani film organizacije Green Home „Minja i klimatske promjene” koji na humorističan i veoma slikovit način kroz naraciju devojčice Minje prikazuje šta sve čeka građane ako se ne pozabave ovim problemom uz poruku da se „prvo mora srediti svoja kuća“. Tu je i kratki film „Bokahontas“ Jane Radan, u kom se protagonistkinja iz budućnosti melanholično priseća svog detinjstva u Boki Kotorskoj i ukazuje na to kako se zanemarivanje problema klimatskih promena odrazilo na ovaj zaliv. 

Da li postoji nekakav šablon kod ljudi koji su skloni da veruju u teorije zavere, pseudonauku, koji odbijaju naučna, civilizacijska znanja – da li se mogu generalizovati razlozi za to? Možemo i da obrnemo stranu – kako to da drugi imaju poverenje u nauku i prihvataju naučna znanja?

Neizvesnost je sastavni deo stvarnosti koju nauka pokušava da ukroti, a ne da negira njeno postojanje. Teorije zavere i pseudonaučne sisteme, između ostalog, karakteriše to da su u osnovi dogmatski i ne ostavljaju prostora za neizvesnost. Za njih se obično vezuju oni koji imaju izrazitu potrebu za izvesnošću i koji upadnu u „mesijansku“ ulogu – oni veruju da su otkrili nešto što većina drugih ljudi ne zna i osećaju dužnost da drugima „otvore oči“. Teorije zavere su upravo zato primamljive, jer uvek nude savršena objašnjenja – sve se uklapa i sve ima smisla.

Ono što je takođe karakteristično za ljude koji imaju sklonost ka dogmatskim sistemima je da pažljivo biraju okruženje u kom se nalaze, u kojem ima mesta samo za istomišljenike, što onemogućava suočavanje sa različitim perspektivama. Stavovi članova jednog takvog mikrookruženja vremenom postaju sve homogeniji, a u isto vreme i sve različitiji od stavova ljudi van te grupe. Ljudi koji imaju poverenje u nauku su, s druge strane, dosta heterogenija grupa po pitanju odnosa prema nauci. Među njima imamo i ljude koji su izraziti skeptici, ali i one kojima je naučni autoritet neprikosnoven, stoga je teško pronaći jedan šablon po kojem ova grupa funkcioniše