Đurđa Timotijević, psihoterapeutkinja: Kako sa anksioznošću u doba krize

Fotografija: Privatna arhiva

Miholjsko leto koje upravo traje u većem delu Srbije po svemu sudeći donekle pomaže u umanjivanju posledica energetske krize. Grejna sezona je odložena u mnogim gradovima, uključujući i Beograd. Ali već mesecima se u svim formama javne sfere priča o krizi – u čemu prednjače tabloidni mediji – a briga o materijalnoj dobrobiti, grejanju, ceni struje izaziva anksioznost i pored načelno pozitivnog, samouverenog narativa koji stiže iz državnog vrha.

Sa Đurđom Timotijević, psihoterapeutkinjom i voditeljkom emisije „U raljama osećanja“, pričali smo o uzrocima i posledicama anksioznosti, o medijskoj komunikaciji i dobrim praksama koje nam mogu pomoći u vremenu koje dolazi. Pokazalo se da ovi uvidi nisu korisni samo za ovu konkretnu situaciju, već i za druge društvene krize – kao što su zagađenje vazduha ili posledice klimatskih promena.

Kakav je vaš stav povodom medijskog izveštavanja o energetskoj krizi?

Iskreno, u nekom trenutku sam gotovo i prestala da pratim jer je dominantan diskurs bio tragični. On u sebi nosi nula relevantnih informacija i služi dizanju uzbune, koja medijima može doneti klikove i publiku, posebno na društvenim mrežama, ali je emocionalno zapravo vrlo štetan.

To su klasični „okidači“ za strah i anksioznost: nepoznato, nesigurno, neizvesno, nepredvidivo. Čim nije jasno kakva je informacija u pitanju, da li će npr. biti restrikcija struje, da li će i kada biti grejanja, takav sadržaj izaziva anksioznost. Najgore što može da se desi je da poruka bude: „ne znamo šta će biti, ali aktuelna vlast će rešiti problem“. Takav diskurs čini da se ljudi osećaju istovremeno i neinformisano i bespomoćno.

Sa druge strane, bilo je vrlo pozitivnih primera, na primer saveta koji su došli iz Ministarstva energetike. To je korisna priča. Iz ugla uticaja na naša emocionalno stanje, ono što je najvažnije jeste da se ponudi alat: ovo su stvari koje svako od nas može da uradi da pomogne. Ljudi se osnažuju umesto da se plaše. U uslovima krize, bilo kakve, važan je taj osećaj kontrole, važno je zadržati ga.

Šta bi po vašem mišljenju u javnom diskursu moglo da bude bolje?

S obzirom na to da u krizi baratamo nepoznanicama, idealno bi bilo da umesto neizvesnosti dobijemo scenarije. Šta je uslovno rečeno najgore što može da se desi, šta najbolje, šta je između, pa onda koje bi bile reakcije države na različite situacije i šta mi možemo ili treba da radimo u kojem slučaju. Mada ovo može da zvuči kao još jedno dizanje panike, posebno to spominjanje najgoreg scenarija, zapravo nije tako. Na ovaj način se stanovništvo informiše, i daje se nekakav ospeg situacija za koje je načelno moguće pripremiti se (i materijalno i emocionalno).

Da dam jednostavan primer, recimo da imamo informaciju da će doći do restrikcija struje. Bolje je ako bismo znali unapred, na primer: u najgorem slučaju biće restrikcija dva puta nedeljno, pa tim i tim danima. OK, onda ste zapravo opremljeni da razmišljate: u redu, ako bude tako, mogu tim danima na neki način da promenim svoje navike, da se prilagodim. Iako je situacija teška, ta informacija koja se dobija unapred izrazito pomaže i osnažuje na akciju, i daje nekakav oslonac.

Naravno, možda takve scenarije u ovom trenutku prosto nije moguće ponuditi. U principu, najvažnije je da informacije koje dobijamo budu blagovremene, istinite, ali možda i najvažnije – dosledne. Svima nama je to potrebno, jer to je gotovo biološka stvar, potreba za doslednošću.

Zašto je „dizanje panike“ toliko štetno?

Evo šta je problem sa panikom: ona ne poziva na konstruktivnu akciju. Da dam plastičan primer, kad imate neku akutno opasno situaciju, vaše telo je programirano da ima određenu reakciju (tzv. fight or flight, suoči se ili pobegni). I to je sasvim prirodna stvar. Ali može da se desi da ne možete ni jedno ni drugo, i u takvoj vrsti panike dolazi do friza: ne možete da uradite ništa, beskorisni ste i ne možete ni da procesuirate situaciju u kojoj se nalazite, a kamoli da reagujete na konstruktivan način.

Ovo naravno nije na taj način akutno opasna situacija – ne jure nas lavovi. Ali izazivanje panike, čak i kada je samo usputno, uzrokuje anksioznost, a anksioznost dovodi do nečega što se zove grešaka u mišljenju i zaključivanju. Kada ste anksiozni, vi svet posmatrate drugačije i razmišljate drugačije, niste u stanju da racionalno sagledate okolnosti, ili makar ne onako racionalno kako biste inače mogli. Postoje tri glavna oblika razmišljanja kada smo anksiozni. 

Prvo, osoba može nerealno proceniti, tj. preuveličati verovatnoću nepoželjnog ishoda. To je ono kada čujete da će na poslu tri osobe biti otpuštene, i iako vas u kolektivu ima recimo stotinu, svejedno ste nekako sigurni da ćete vi biti među te tri.

Drugo, dešava se precenjivanje negativnosti posledica i katastrofiziranje efekta nepoželjnog ishoda. To vidimo često, kada je prva reakcija među ljudima da smo gotovi, da nema dalje, sve će propasti itd. A nije obavezno tako, samo nas anksioznost usmerava ka tim najgorim scenarijima i onemogućava da sagledamo situaciju na „pravi“ tj. racionalniji način.

Treće, podcenjivanje vlastitih sposobnosti da se nosimo sa eventualnim posledicama nepoželjnog ishoda. Ove tri reakcije idu ruku pod ruku, i one nam sužavaju vidike u vreme kada smo najosetljiviji.

Šta biste savetovali nekome ko se oseća uplašeno ili anksiozno zbog aktuelne krize?

Teško je dati opšte instrukcije, ili generalni savet koji će biti primenjiv na sve , ali da se nadovežem na ovu prethodnu priču, ako ima straha ili anksioznosti, nije loše prvo uraditi nešto što bi se moglo opisati kao „provera realnosti“ tj. reality check. Kroz razgovor možemo odrediti, makar donekle, kakva je objektivno situacija naspram onoga što percepira anksiozna osoba. Zatim se odatle razvijaju saveti: možemo izdvojiti olakšavajuće okolnosti koje osoba zanemaruje, resurse na koje zaboravlja, bliske ljude, mogućnosti.

Međutim, problem koji postoji sad je taj što je ta „realnost“ neophodna za reality check i sama nepoznata. Mi ne znamo zapravo kakve će biti posledice ove krize – što opet ukazuje na neophodnost dobrog informisanja.

Takođe, problem sa ovako uopštenim savetima je, naravno, to što ljudi nisu isti. Moja omiljena analogija je: neće svaki auto da se raspadne nad istom rupom na putu. Drugim rečima, ne reaguju ljudi isto na jednake uslove, drugačiji su im okidači, na drugačije načine su osetljivi.

Posebno su osetljivi oni koji su preživeli traume – što ne mora biti neki jedinstveni traumatični događaj. Istraživanja su pokazala da hronični stres, koji izazivaju npr. odnosi u porodici ili nemaština, može izazvati razvojnu traumu. Osobe koje sa sobom nose traume su najčešće osetljivije na poruke iz okoline i manje su opremljene da se nose sa kriznim vremenom.

Najzad, ono što smatram da apsolutno treba izbegavati je slepo „pozitivno razmišljanje“ i insistiranje na tome kakva god da je situacija. Ovaj trend je još uvek popularan, posebno na društvenim mrežama, a često je potpuno beskoristan, pa i štetan. Naše emocionalne reakcije, uključujući tu i anksioznost, govore o realnosti situacije u kojoj se nalazimo, njih ne treba ignorisati.