Dr Ljubomir Životić: 14% teritorije Srbije je u visokom riziku od degradacije zemljišta

Kao sinonim za dezertifikaciju, kao jedan od vidova degradacije zemljišta, u našem jeziku koristi se reč opustinjavanje. To laika može da navede na pomisao da dezertifikacija podrazumeva isključivo širenje pustinja, Međutim, to nije tako.

Dezertifikacija nije samo širenje pustinja, ovaj fenomen se odnosi pre svega na procese zaslanjivanja zemljišta, eolsku eroziju i degradaciju vegetacionog pokrivača u odgovarajućim bioklimatskim uslovima, objasnio nam dr Ljubomir Životić, Poljoprivredni fakultet, Univerziteta u Beogradu. Ovaj naučnik se u svom radu fokusira na zemljište pa smo sa njim razgovarali o zdravlju srpske zemlje, kako danas tako i u uslovima koje u naše podneblje donosi globalno zagrevanje.

U poslednje vreme se sve više govori o dezertifikaciji i degradaciji zemljišta, da li možete da objasnite značenje tih pojmova?

Prema UNCCD definiciji (1994) dezertifikacija se definiše kao degradacija zemljišta (zemljišnog prostora) u aridnim, semi-aridnim i suvim sub-humidnim područjima, koja je rezultat različitih faktora, uključujući i klimatsku varijabilnost i ljudske aktivnosti. Dezertifikacija je širi pojam od ‘širenja pustinja’. U navedenim područjima (bioklimatskim uslovima) odnosi se pre svega na procese zaslanjivanja zemljišta, eolsku eroziju i degradaciju vegetacionog pokrivača. Dakle, to je vid degradacije zemljišta (zemljišnog prostora) u suvljim područjima i delimično se odnosi na našu zemlju, ali sa tendencijom rasta usled klimatskih promena.  

Degradacija zemljišta je širi pojam od dezertifikacije jer se odnosi na sve klimatske uslove. Ona podrazumeva u užem smislu narušavanje fizičkih, hemijskih i bioloških karakteristika zemljišta koja dovode do smanjena produktivnosti i/ili kvaliteta zemljišta. U širem smislu se može definisati kao promena u kvalitetu zemljišta koja se projavljuje kroz smanjeni kapacitet ekosistema da pruža usluge i dobra za svoje „stanovnike (korisnike)”. Glavni tipovi degradacije zemljišta su erozija zemljišta, i degradacija fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta.

Prema podacima najnovijeg izveštaja UN-a o zemljištu, globalno je 40% zemljišta degradirano. Kakvo je stanje u Srbiji? Koji delovi države su najviše ugroženi?

U našoj zemlji je veoma teško oceniti degradaciju zemljišta pravilno. Naime, mi se nalazimo na prelazu, tako reći predstavljamo graničnu zonu, između sušnijih i vlažnijih oblasti, u zavisnosti od dela naše zemlje. Takođe, pred nama stoji i izazov klimatske varijabilnosti, iz godine u godinu, koji predstavlja nepoznanicu. Srednja godišnja temperatura u Srbiji je za 1,8 °C viša za period 2011–2020, u odnosu na period 1961–1990, sa tendencijom većeg povećanja temperature u letnjim mesecima. Regionalni klimatski modeli previđaju još veći rast temperature u budućnosti. Trend promene srednje količine padavina nije lako predvidiv. Kako stvari stoje, očekuje se promena u vremenskom rasporedu padavina tokom godine, sa povećanjem u hladnijim mesecima, i smanjenjem u toplijim. Takođe, u toplijim mesecima se očekuju padavine većeg intenziteta sa povećanjem dužine i učestalosti sušnih perioda, što će uticati na životnu sredinu i društvenu delatnost. 

Trenutno je u našoj zemlji izražen uticaj čovekovih aktivnosti na degradaciju zemljišta. Međutim, uticaji klimatskih promena će ubrzati ove procese i zahvatiti i poljoprivredne površine i prirodna staništa. U skorije vreme, jednostavnom metodologijom smo izvršili procenu uticaja klimatskih činilaca na dezertifikaciju i degradaciju zemljišta. Indeks aridnosti će se prema podacima modela povećati u budućnosti. Ekstremne padavine imaju tendenciju još većeg rasta u odnosu na indeks aridnosti, a to znači veći površinski oticaj i češće i jače potencijalne poplave. Na kraju je ispitan i združeni uticaj temperatura i ekstremnih padavina na degradaciju zemljišta u sadašnjim i budućim uslovima. U sadašnjim uslovima 14% teritorije Srbije se nalazi pod veoma visokim i ekstremno visokim nivoom rizika, dok se ispitivani rizik u budućnosti širi na 25% teritorije naše zemlje. Ova analiza nije uzimala u obzir potencijalne negativne uticaje poljoprivrednih aktivnosti na zemljišta, već ih je posmatrala kao stabilne, a agro-sisteme kao održive sisteme. Dakle, loša poljoprivredna praksa povećava ispitivani rizik u budućnosti.

Osim toga, degradacija zemljišta se mora posmatrati kroz prostorni, vremenski i kulturološki kontekst koji se javlja u prirodnom okruženju. 

Što se tiče prirodnog okruženja, mi posmatramo zemljište kao prirodno-istorijsko trodimenzionalno telo, i kroz njegov postanak, bivstvovanje i dalju evoluciju, preko dejstva pedogentskih faktora na njega. Mi već sada na osnovu karakteristika pojedinih tipova zemljišta potencijalno možemo izdvojiti pedogeografske oblasti koje su „prirodno” ugroženije od onih na kojima je zemljište boljeg kvaliteta. Dakle, izvesna osetljivost zemljišta na spoljašnje promene se javlja i kao njegova prirodna karakteristika, ali se povećava usled dodatnih čovekovih aktivnosti, i klimatske varijabilnosti. 

Koliko je teško oceniti degradaciju zemljišta može se videti na primeru prirodno kiselih zemljišta, koja bi se mogla svrstati paušalnom analizom u vid hemijske degradacije zemljišta koja se naziva acidifikacija. Ali to su zemljišna na kiselim supstratima i takve su im osobine. Sa druge strane, možemo da imamo kvalitetno zemljište koje se koristi u poljoprivrednoj proizvodnji kod kojih se reakcija zemljišta smanjuje iz godine u godinu, a mi to ne karakterišemo kao acidifikaciju, jer nizak nivo kiselosti nije dovoljno izražen. Sličan primer se može naći i kod drugih tipova degradacije zemljišta. Dakle, procene mogu biti obmanjujuće ako se ne pristupi problemu kako treba.

Koje aktivnosti najviše degradiraju zemljište u Srbiji i da li postoje neke dobre prakse za unapređenje njegovog kvaliteta? 

Najveći direktni uzročnici degradacije zemljišta u našoj zemlji su planska i neplanska urbanizacija i izgradnja infrastrukture, nepravilno gazdovanje poljoprivrednom proizvodnjom, neplanska seča šuma, poplave, hemijsko zagađivanje koje potiče iz industrije i rudarstva, a u poslednje vreme sporadično se javlja i prekomerna upotreba vode. Takođe, naše napuštene poljoprivredne površine ‘zarastaju’, pa se i to može smatrati degradacijom zemljišnog prostora, mada bi neki rekli da je to pozitivno sa stanovišta životne sredine. Uticaji degradacije zemljišta se javljaju i kao on-site (na samom prostoru gde se dešava degradacija) i off-site (dalje u okviru sliva). Osim toga, to što je neki prostor manje degradiran od drugog, to ne znači da je tamo problem manji. Potrebno je oceniti i intenzitet degradacionih procesa, sa vremenom pojave i dinamikom, kao i njihove dalje uticaje na životnu sredinu i društvene tokove.

Postoje i indirektni uzročnici degradacije zemljišta. U našoj zemlji u njih spadaju nedostatak novca za ulaganje u održivu poljoprivrednu proizvodnju, nedostatak radne snage, sve više izražene migracije stanovništa, tokom devedesetih to su bili i ratni konflikti, a u njih spadaju i nedostaci u obrazovanju i pristupu informacijama od javnog značaja, neprepoznavanje problema degradacije na lokalnom nivou, nepostojanje mehanizama za borbu protiv degradacije zemljišta, vlasnička struktura, kao i nedomaćinski odnos prema prostoru u kome živimo i privređujemo, koji postaje stil života. 

Kako možemo zaustaviti, ili makar smanjiti, rizik od dezertifikacije?

Neke prirodne tokove mi ne možemo zaustaviti. Mi možemo samo da se prilagođavamo novonastalim situacijama. Suština je u primenama mera održivog upravljanja zemljištem sada, danas, a da se te iste mere, uz neke druge, koriste i u pretećoj budućnosti. Dakle, zemljište u poljoprivredi treba koristiti u domenu održivosti, sa preporukama dobre poljoprivredne prakse.

Konkretno, rizik od dezertifikacije se javlja ukoliko se odnos padavina i referetne evapotranspiracije smanjuje, odnosno ukoliko se smanjuje indeks aridnosti. U tom slučaju mera u poljoprivrednoj proizvodnji svakako mora biti navodnjavanje, ili neke od drugih mera adaptacije. Uprkos tome, druge biljne vrste na prirodnim staništima će osetiti nedostatak vode i reagovati na svoj način, i protiv toga se teško možemo boriti, osim ako se ne sprovode planske mere sa podrškom države.

Vinogradi i maslinjaci na Mediteranu u opasnosti su od dezertifikacije. Možete li da nam kažete u kojoj meri su domaći poljoprivrednici ugroženi ovom pojavom i kakva su predviđanja za drugu polovinu 21. veka?

Kod nas neka predviđanja iz oblasti ratarstva i voćarstva ukazuju na potencijalne rizike, u zavisnosti od biljne vrste. Neke biljne vrste će biti više ugrožene od drugih. Neki problemi će se rešiti promenama rokova setve, izbegavanjem sušnih perioda godine za gajenje, promenom sorte, boljom selekcijom, a predviđaju se i zamene jednih biljnih vrsti sa drugim. Dug je vremenski period pred nama pa ko doživi pričaće. Takođe, ukoliko ima dovoljno vodnih resursa, treba primenjivati racionalno navodnjavanje i promovisati koncepte efikasnog korišćenja vode i ekološke efikasnosti.

Dezertifikacija donosi veće potrebe za vodom, a vode je sve manje. Postoji li rešenje?

Jedno rešenje je da se primenjuje navodnjavanje i da se maksimalno koristi svaki vid vode. Međutim, navodnjavanje mora biti racionalno, a to znači da se tačno moraju odrediti vreme zalivanja, količine vode, i način kako ćemo zalivati. Potrebno je pratiti dinamiku zemljišne vlage. Osim toga, navodnjavanje je veliki uzročnik degradacije zemljišta u semi-aridnim oblastima, tako da ukoliko se ne primenjuje racionalno, ono može pojačati negativne pritiske i na naša zemljište. Dakle, nije samo okreni ventil i uključi pumpu, već se svaki segment proizvodnje mora pratiti. Druga rešenja su data u gornjem odgovoru.

Koja je uloga zemljišta u borbi protiv klimatskih promena? 

Uloga zemljišta je izuzetno velika i bitna. Zemljište je najveći terestrični izvor organskog ugljenika, a takođe sadrži i mnogo inorganskog ugljenika, i kao takvo usled nezadovoljavajućeg upravljanja i globalnog zagrevanja, može da emituje velike količine ugljen-dioksida u atmosferu, i da tako doprinosi globalnom zagrevanju. Zalihe organskog ugljenika u zemljištu treba održavati i povećavati ukoliko je to moguće i mere održivog upravljanja zemljištem su usmerene na tu stranu.