Marko Vučenović, Udruženje reciklera: Reciklaža nije svemoguća

Mnogi se zgražavaju na prizore kesa na granama drveća, a na reciklažu se često oslanjamo kao na spasonosno rešenje za ogromne količine đubreta koje nas zatrpavaju sa svih strana, zaboravljajući ono najbitnije – da treba manje da bacamo.

O izazovima upravljanja otpadom u Srbiji razgovaramo sa Markom Vučenovićem, generalnim sekretarom Udruženja reciklera.

„Na vrhu hijerarhije upravljanja otpadom nalazi se prevencija nastanka otpada”, objašnjava Vučenović i podseća da je jedini sistemski potez koji je urađen u te svrhe kod nas bilo uvođenje naplate kesa. „I danas se vode rasprave po društvenim mrežama o tome koji je bio cilj takve mere, pri čemu se često ističe da je to bio povećanje profita trgovaca, a ne shvata se suština: koristi se manje kesa, samim tim se generiše manje te vrste otpada. Naravno, to je kap u moru, neophodno je hitno nastaviti tim putem.”

„Prevencija nastanka otpada je jedino što može da ima suštinski značaj”, kaže naš sagovornik, „jer je postojeći sistem hipeprodukcije manje-više svega jednostavno neodrživ. Reciklaža nije svemoguća, npr. veći broj vrsta plastike ne mogu se reciklirati, a suštinski se ništa ne može reciklirati u punom obimu.”

Dodatno, Vučenović skreće pažnju da tretman otpada, a posebno opasnog, nosi rizike za životnu sredinu, zahteva visoke tehnologije i povlači veliki utrošak energije.

„Dakle, ako mislimo da ćemo se civilizacijski uzdići i da bi trebalo da se osećamo dobro ako vršimo separaciju otpada i radimo na reciklaži, bojim se da smo na krivom putu. Da smo samo mi, to i ne bi bio toliki problem, on je globalnog karaktera.”

Prema rečima generalnog sekretara Udruženja reciklera, čak i sistemi koji naizgled deluju uspešno, sa visokom procentima sakupljanja, suočavaju se sa kriminalom koji se odnosi na nelegalni izvoz određenih vrsta opasnog otpada u nerazvijene države Afrike i Azije. „Zagađenje se izvozi, neki subjekti prihoduju da bi zbrinuli otpad na zakonit način, a onda ga izvoze na drugi kraj planete”, otkriva generalni sekretar Udruženja reciklera.

Pa šta je onda lek? Upravo ponašanje u skladu sa hijerarhijom upravljanja otpadom.

„To možemo videti na primeru električnih i elektronskih uređaja, a to je segment otpada čije se količine globalno najbrže uvećavaju”, navodi Vučenović i dodaje, „na mikro nivou – nivou pojedinca, uz sve blagodeti koje ti uređaji donose, treba nabavljati samo ono što je zaista potrebno i uređaje zanavljati kada oni završe svoj životni vek, uz prethodno servisiranje do kada je to moguće i razumno.”

U skladu sa pomenutom hijerarhijom upravljanja otpadom, sledi ponovna upotreba. Treba težiti da se uređaji koriste u iste ili druge svrhe, poput korišćenja telefona kao audio-uređaja, kamera i slično. 

Tek nakon toga dolazi reciklaža, to je zapravo prvi nivo bavljenja otpadom kao takvim. Osnovna pretpostavka za ostvarivanje visokih procenata reciklaže je efikasan i ekonomičan sistem sakupljanja otpada.

„Tu, nažalost, još uvek imamo mnogo problema”, konstatuje Vučenović. Prema njegovom mišljenju, država i lokalne samouprave treba da usmere velike investicije u izgradnju infrastrukture, posebno centara za sakupljanje otpada, što je posebno važno za opasan otpad iz domaćinstava.

Takođe, neophodno je da se građanima omogući da određene vrste posebnih tokova otpada odlažu na dostupnim mestima. „Npr. podzakonski akt predviđa obavezu trgovaca električnih i elektronskih uređaja da preuzimaju otpadne po sistemu 1-za-1, ali to nije zaživelo, pre svega zbog neuređenosti pratećih pitanja, poput obaveze ishodovanja dozvole za skladištenje otpada, što obesmišljava čitavu priču.”

Udruženje reciklera stoga insistira na uspostavljanju i unapređenju standarda u oblasti upravljanja otpadom kod nas i strogo vodi računa o članstvu, uz pružanje pune podrške državnim organima u izgradnji kapaciteta za procesuiranje počinilaca krivičnih dela protiv životne sredine.

Gde počinje, a gde završava proces reciklaže?

U kontakt sa reciklažom inače indirektno dolazimo razvrstavajući ambalažu ili pokušavajući da pošaljemo gabaritnije i složenije đubre do reciklera – i većina nas je nesvesna šta se dešava nakon reciklažnih kanti, kao i da smeće na recikliranje može da stigne i alternativnim putevima, npr. od vulkanizera. Vučenović priča put jedne gume:

„Automobilska guma je relativno prost proizvod u smislu broja komponenti, a samim tim i otpad, ima u osnovi tri komponente: guma, tekstil i žica. Otpadna guma se najčešće predaje vulkanizeru, njih potom preuzima ovlašćeni sakupljač i predaje operateru.” 

Guma vašeg automobila zatim oživljava u najmanje tri različita oblika: od gume se proizvodi granulat koji najčešće vidimo u obliku ploča na dečjim igralištima i sportskim terenima, dok tekstilni deo najčešće odlazi na spaljivanje, jer ne postoji mogućnost za reciklažu,  a žica se izdvaja i završava u livnicama.

Vučenović naglašava da kod nekih drugih vrsta otpada, kao što je električni i elektronski, proces recikliranja traje mnogo duže zbog većeg broja komponenti od kojih pojedine čak ne mogu ni da se recikliraju u našoj zemlji. Reč je o izuzetno kompleksnim uređajima, koji sadrže desetine hemijskih supstanci i jedinjenja – a mnogi od njih narušavaju životnu sredinu i zdravlje ljudi.

Baš zbog toga, kada se električni i elektronski uređaji bacaju ili rastavljaju nestručno, sa ciljem da se izvade vredni materijali dok se opasne materije nekontrolisano odlažu i kontaminiraju okruženje, nastaje problem. Dobra vest je da je zainteresovanost naših građana za reciklažu ove vrste otpada zapravo najveća.

Sa druge strane, baterije predstavljaju izazov.

Uprkos tome što u Srbiji mogu da se proslede na reciklažu na nekoliko mesta koja se nalaze i u velikim prodavnicama, Vučenović savetuje da baterije nikako ne skupljate duži vremenski period na jednom mestu u domaćinstvu, kao i da se međusobno izoluju kako ne bi došlo do kontakta njihovih polova. „Kada kupujete baterije, one se nalaze u celofanu ili kutiji. Zašto? Da se ne bi dodirivale. Zašto? Da ne bi došlo do požara.”

Naposletku, kada pričamo o temi upravljanja otpadom, moramo da uzmemo u obzir da se kod nas ogromne količine otpada, među kojima su i otpadni električni i elektronski uređaji, bacaju tamo gde ne bi trebalo, te da na jednu sanitarnu deponiju dolazi oko 300 nesanitarnih odlagališta i divljih smetlišta.

„Takozvane gradske deponije su samo privid nekakvog sistema”, upozorava Vučenović, „stvara se iluzija da smo zagađenje ograničili na jedno malo područje. Ali usled čestih požara na deponijama, oslobađaju se izuzetno štetna jedinjenja koja se šire putem vazduha. Ali postoji i druga dimenzija, a to su procedne deponijske vode, koje putem podzemnih voda prelaze u vodotokove, zagađujući i zemljište u širokom pojasu, čime štetne materije direktno ulaze u lanac ishrane.”

Prema mišljenju našeg sagovornika, trenutna praksa na polju upravljanja otpadom u najvećoj meri nije usklađena za pozitivnim pravom ove države, a ni sa zdravim razumom.

„Međutim, napori države koji se u poslednje vreme preduzimaju su za pohvalu”, ocenjuje Vučenović, „tu nam predstoji još puno posla. Iako izvestan optimizam i volja postoje, ne smemo više da izgubimo ni dana i ova pitanja moraju biti na vrhu prioriteta svake republičke, pokrajinske i lokalne vlasti koje vode računa o svojim građanima.”

Treba istaći i pozitivne delove sistema i komparativne prednosti koje Srbija ima u odnosu na zemlje regiona, posebno u pogledu kapaciteta za tretman pojedinih vrsta pojedinih posebnih tokova otpada. Industrija posebnih tokova otpada zbrinula je od 2010. godine do danas više od 1,1 milijardu kilograma opasnog otpada. Zbrinuto je više od 480.000 tona recikliranih otpadnih guma, 350.000 tona električnog i elektronskog otpada, oko 230.000 tona akumulatora, 55.000 tona otpadnih ulja i oko 20.000 tona otpadnih vozila.

„U uslovima ubrzane inflacije i ozbiljnih znakova usporavanja privredne aktivnosti u globalnim okvirima, od velike važnosti su sve grane koje mogu da održe, a posebno one koje mogu da povećaju aktivnost. Reciklažna industrija, koja upošljava više od 15 hiljada ljudi, posle dugo vremena ove godine zabeležila je i rast zaposlenosti od 9 procenata. Uz nastavak ulaganja države u infrastrukturu i unapređenje pravnog okvira za upravljanje otpadom, stvaraju se uslovi da ova industrija pokaže sve svoje kapacitete i nastavi trendove rasta i u otežanim okolnostima”, zaključuje Vučenović.