Živimo u vremenu u kom gotovo svakodnevno možemo da čujemo vesti o rekordnim temperaturama, topljenju morskog leda i glečera, tropskim olujama, ugroženosti biljaka i životinja i mnogim drugim događajima koji su nastali kao posledica klimatskih promena.
Usled talasa informacija o vremenskim katastrofama koje nas zapljuskuju sa svih strana, ljudi počinju da zamišljaju katastrofe koje se još nisu ni desile, a sa kojima ne bi mogli da izađu na kraj. Zbog toga dolazi do stvaranja osećaja konstantnog straha i zabrinutosti za opstanak.
Ova vrsta anksioznosti zbog negativnih posledica po životnu sredinu je postala toliko raširena među ljudima poslednjih godina, da je dobila sopstveno ime – eko-anksioznost.
Činjenica koja predstavlja poseban problem, jeste da su žrtve ove vrste anksioznosti često deca i mladi. O tome šta su razlozi zbog kojih se javlja ovaj tip anksioznosti razgovarali smo sa psihologom Milanom Stanojevićem koji se u istraživanjima bavio ispitivanjem stavova o klimatskim promenama.
„Moguće je da se anksioznost oko pojava koje imaju negativne posledice, kao što su klimatske promene, javlja zato što se ljudima priča o ovim pojavama, bez da im se nude rešenje i načini kako oni mogu da pomognu da se negativne posledice spreče ili ublaže. Takođe, anksioznost se može javiti zbog mišljenja da je to njihovo (potencijalno) proekološko ponašanje beznačajno, jer su oni samo kap u moru, pošto ljudi ima preko 7 milijardi“, ističe Milan.
Kako deci možemo da predstavimo klimatske promene?
Poput odraslih, i deca često slušaju o klimatskim promenama – one se pominju u filmovima, knjigama, uče o njima u školi, a na osnovu svega što im je saopšteno ona razvijaju određene stavove i emocije.
Zbog toga je bitno da se u komunikaciji sa decom o klimatskim promenama govori veoma pažljivo, da im se probude pozitivne emocije prema prirodi i da im se uvek predoči da nije „sve crno“, već da rešenja postoje.
Psiholog Milan Stanojević objašnjava da se deci često ukazuje na neke stvari bez napomene zašto je to važno za njih, što može dovesti do nezainteresovanosti ili osećanja pritiska. Zato je pre svega dobro da se kroz rad sa decom prvo razvije ljubav prema prirodi i osećaj povezanosti sa njom, kako bi ekološko ponašanje bilo motivisano osećanjem da se čini nešto pozitivno za prirodu, a ne isključivo zbog straha od negativnih posledica.
„Bitno je da deca zajedno sa roditeljima ili starateljima usvajaju proekološke navike i pozitivan pristup problemu. Gledajući kako roditelji/staratelji pristupaju problemu sa pozitivnom energijom i nadom, deca mogu da uče po modelu i sama usvoje takav pristup i ponašanje. Važna napomena da treba izbeći da se deci govori o tome kako da se ponašaju, a da se onaj ko im govori ne pridržava toga“, kaže Stanojević.
Maloj deci takođe ne bi trebalo nametati klimatske promene kao zasebnu temu, već bi trebalo pratiti interese deteta i u skladu sa tim predstavljati pozitivne modele ponašanja i važnost očuvanja životne sredine.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Ne treba stvarati paniku
Pitanje eko-anksioznosti je čak postalo i deo popularne kulture. U jednoj od epizoda serije Big little lies možemo da vidimo negativan primer – kako deci ne treba predstavljati klimatske promene. Naime, u toj epizodi, ćerka jedne od glavnih junakinja serije koja pohađa drugi razred, ima napad panike nakon što je sa učiteljicom razgovarala o klimatskim promenama, što je u njoj stvorilo strah i brigu da se svetu bliži kraj.
Iako je navedeni primer slučaj iz serije, takva reakcija kod dece se javlja i u stvarnom životu. Klimatske promene i odraslima predstavljaju tešku temu o kojoj nije prijatno razmišljati, a upravo ta anksioznost, briga, osećaj beznađa, jesu razlozi zbog kojih deci ne bi trebalo predstavljati samo problem, bez isticanja i mogućih rešenja.
U današnjem vremenu su teme poput ove prisutne svuda i vrlo je verovatno da će deca u nekom trenutku roditeljima postaviti teška pitanja o onome što se dešava. Tada je važno da odrasli kroz odgovore ne projektuju sopstvene brige i strahove, već i da se sami informišu i edukuju i o pozitivnim stvarima koje se događaju, a koje mogu ponuditi deci kao odgovor.
„Ako se deca uče da imaju negativan pristup problemu, da budu bespomoćni, svakako će biti teže da se kasnije nauče drugačijem stavu i pristupu ovom problemu i manje su šanse da će u budućnosti biti odrasle osobe koje mogu da učestvuju u rešavanju problema klimatskih promena“, objašnjava psiholog Milan Stanojević
