Reportaža: U Đerdapu, o klimatskim promenama govore Dunav, zelenika i jedna populacija usamljenih riseva

Ilustracija: Ivan Avdić

U subotu, 17. jula 2024. godine, dr Nenad Radaković, izvršni direktor Nacionalnog parka Đerdap, šeta obalom Dunava u Donjem Milanovcu.

Pogled mu puca na susednu Rumuniju gde se, slično kao i u našem Đerdapu, uzdižu šumovita brda. Uzima telefon i šalje jednom svom prijatelju sledeću poruku:

„Gotovo je.”

U pitanju je dobra vest. Njegov prijatelj zaposlen je u rumunskom parku prirode Gvozdena vrata, sa druge strane Dunava. A reči koje mu je uputio zapravo se odnose na požar koji su vatrogasci već desetak dana pokušavali da ugase.

Konačno su uspeli – gotovo je, više nema dima.

Kako za Klimu101 priča Radaković, telefonska razmena informacija predstavlja već oprobanu strategiju međusobnog izveštavanja između Srbije i Rumunije. Jednostavno rečeno, iz Đerdapa lakše se primeti kada nešto gori sa rumunske strane, ili kada je požar zauzdan, a iz Gvozdenih vrata – obrnuto.

A bez obzira na to da li su vatrene stihije izazvane ljudskom rukom (što jeste daleko češće) ili prirodnim faktorom, klimatske promene pospešuju uslove za njihovo širenje dovodeći do intenzivnijih i učestalijih požara.

Obišli smo Nacionalni park Đerdap nekoliko dana nakon što je vatra ugašena. Ploveći katamaranom po Dunavu, vidimo posledice skorašnjih dešavanja: od požara u Rumuniji stradalo je oko dvesta hektara šume pod četinarima.

Na katamaranu sa nama nalazi se i Radaković, koji nam govori da pogledamo i ka našoj zemlji, ka kupastom uzvišenju Glavica iznad Porečkog zaliva. 

„Lišće na određenom drveću već se suši zbog ožegotina od sunca, ono bukvalno gori. To se tipično dešava u avgustu ili kasnije na jesen.”

Ali u ovoj bogatoj prirodi, koju zadivljeno posmatramo sa vode, kriju se i neki drugi negativni uticaji. Kako bismo ih sve spoznali, moraćemo da priđemo bliže, da putujemo unazad kroz vreme, pa čak i da zaronimo u dubine jedne od najdužih evropskih reka.

A to smo i uspeli zahvaljujući timu Nacionalnog parka Đerdap: Nenadu Radakoviću, veterinaru Goranu Žikiću i biolozima Zoranu Milovanoviću i Sari Stanković.

Sa naše strane Dunava žive – risevi, odsečeni od svoje vrste

Nacionalni park Đerdap proglašen je 1974. godine i najveći je u Srbiji. 

Smešten u severoistočnom delu zemlje, duž sto kilometara desne obale Dunava, prostire se na površini od skoro 64 hiljade hektara. Glavna prepoznatljivost područja verovatno je grandiozna Đerdapska klisura, najduža i najveća klisura probojnica u Evropi. 

Ni njena okolina nije ništa manje impresivna. U Nacionalnom parku Đerdap opstaje preko 1.100 vrsta biljaka računajući i primerke drevne flore kao što su koprivić, jorgovan, orah i srebrna lipa. Ima čak i preko desetak vrsta orhideja.

Okružene svom tom vegetacijom, žive i mnogobrojne životinjske vrste.

„Kamera koju sam postavila na jednom prolazu za životinje usnimila je divlju mačku sa mačićima, zatim divlju svinju da prasićima, a onda i jelensku divljač, košute, jazavce, lisice”, otkriva Sara Stanković. 

Tu su i vukovi, šakali, divokoze, ježevi… „Sve u svemu, naš nacionalni park naseljava oko pedeset vrsta sisara.”

„Pravi eldorado”, nadovezuje se Zoran Milovanović.

Ali čak i nad tim eldoradom nadvijaju se narastajuće pretnje… 

„Negde u jesen 2022, putari su nam javili da su pored Đerdapske magistrale pronašli risa povređenog u saobraćajnoj nesreći”, priseća se Goran Žikić. „Zajedno sa kolegom, otišao sam na lice mesta, uhvatio životinju, imobilisao i spakovao u automobil kako bismo je odveli u zoološki vrt u Boru.”

U međuvremenu, mužjak risa dobio je i ime, Rista, a nakon oporavka, u februaru prošle godine, pušten je nazad u divljinu. 

Dok čekamo rezultate novog, modernijeg popisa, koji se prvi put zasniva na naučnoj metodologiji, prethodna osmatranja upućuju na to da u Nacionalnom parku Đerdap ima između deset i dvanaest jedinki risa. Oni su zapravo deo velike karpatske populacije koju delimo sa Rumunijom.

Kod suseda ih je znatno više, preko dve hiljade.

„Risevi su mačke i ne vole vodu”, naglašava Sara Stanković. „U suštini, plivaju samo ukoliko su iz različitih razloga uslovljeni.”

Samim tim, kako bi stigli do rumunskih predstavnika svoje vrste, i obrnuto, risevima je neophodan most – odnosno sloj leda koji se u zimskih mesecima formira na reci ispod našeg katamarana.

Ipak, već desetak zima unazad, taj most izostaje.

Kako pričaju naši sagovornici, Dunav je celom svojom površinom poslednji put ledio 2014. Da bi do toga došlo, prema priči Zorana Milovanovića, potrebno je više dana sa temperaturama oko deset stepeni ispod nule.

Čitava decenija bez leda na reci „zarobila” je malu zajednicu riseva kod nas, bez mogućnosti da pređu vodenu granicu.

„Pored ovog efekta ostrva, odnosno izolovanosti, na smanjenje brojnosti riseva ispod optimuma utiču mnogi drugi faktori kao što je nedozvoljen lov i slično”, dodaje Stanković.

„Zbog svega toga, dolazi do ukrštanja jedinki koje su u srodstvu što je vodeći uzrok ugrožavanja podvrste Karpatski ris”, napominje ona. „To dalje prouzrokuje ispoljavanje loših, neadaptilnih osobina, koje risevima nisu od koristi, kao i do povećane sklonosti za ispoljavanje različitih oboljenja.”

Kako navodi naša sagovornica, risevi koji nastaju iz takvih odnosa češće se rađaju sa srčanim manama, manji broj jedinki uopšte dođe na svet, a mladunci zbog zdravstvenih problema uginu posle svega dva-tri meseca.

Iako pravi uvid u stanje risa možemo znati tek posle pregleda, a koji uključuje čak i EKG, naučnici iz regiona opazili su da bi i sam izgled mogao da bude indikator zdravlja jedinke.

„Risevi na ušima imaju po jedan čuperak”, konstatuje biološkinja, „dok je u Hrvatskoj i Sloveniji primećen trend da jedinke koje su nosioci srčanih anomalija imaju po dva čuperka na ušima.”

Medvedi su nekada zimovali na Đerdapu – sada više ne

I drugi sisari osećaju posledice klimatskih promena – na primer medvedi.

„Povremeno ih vidimo na kamerama”, kaže Goran Žikić. „Međutim, medvedi nisu stalno prisutni kod nas iz jednog prostog razloga – više nema zima.”

Drugi uslovi za zimovanje ovih životinja na Đerdapu postoje.

„Imamo kraške predele između sela Boljetin i Dobra, kao i na Miroču”, kaže veterinar pokazujući nam sa vode gde se oni nalaze, „sa dosta pećina i vrtača u kojima životinje mogu da padnu u zimski san.”

Ali to se, usled viših zimskih temperatura, više ne dešava…

Prema merenjima Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ), osam od deset najtoplijih ikada zabeleženih zima u Srbiji desile su se nakon 2000. godine, dok su one hladnije rezervisane za raniji period.

„Pa ni ja više ne zimujem kao pre”, nadovezuje se Zoran Milovanović. „Ranije sam na Staroj planini skijao na metar i po snega, proteklih godina – na petnaest centimetara.” 

Pored toplijih zima, objašnjenje za izostanak hibernacije kod medveda jeste i dostupnost hrane.

I dok su medvedi danas retka pojava u Nacionalnom parku Đerdap, to nekada nije bilo tako. Štaviše, bilo ih je dovoljno i za lov.

„Prema podacima Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), pre oko dvesta godina, u Porečkom kraju godišnje se odstreljivalo između 60 i 90 medveda”, navodi izvršni direktor Nenad Radaković. „Sada uporedite to sa aktuelnom situacijom.”

„Zbog različitih negativnih uticaja, na Đerdapu smo izgubili sedam autohtonih vrsta riba”

U vožnji katamaranom, pozdravljamo alase u čamcima. Oni danas neće uloviti morune.

Nisu mogli ni juče, ni prekjuče… I tako decenijama unazad.

Sa druge strane, za njihove pretke – od praistorije do devedesetih – morune su bile jedan od najvrednijih ulova koje bi nalazili u svojim mrežama. U dvadesetom veku, lokalni stanovnici su od ikre moruna čak proizvodili i skupoceni kavijar koji se izvozio u Pariz, London, Beč, Berlin i Ameriku, a veruje se da se služio čak i na čuvenom brodu Titanik.

Moruna, koje mogu da narastu i do 1.500 kilograma, sada ovde skoro da i nema.

Razlog između ostalog leži u hidroelektranama Đerdap I i Đerdap II, podignutim 1972, odnosno 1985. godine.

„Ni na jednoj ni na drugoj hidroelektrani nemaju riblje staze”, objašnjava Goran Žikić, „tako da je za te ribe gotovo nemoguće da pređu u gornje tokove Dunava ka svojim vekovnim mrestilištima.”

Dakle, betonske brane su prepreka migraciji riba, a zatim i polaganju jaja i – produžetku vrste.

Prema rečima našeg sagovornika, pojedine morune uspevaju da nastave svoj put dalje „švercujući” se pored brodova koji koriste prevodnice.

Ali hidroelektrane ne zaustavljaju samo ribe, već i mulj koji se taloži u zoni Đerdapa. Kanalizacija iz čitave Evrope, zagađenje, pesticidi… Sve se to nakuplja u vodi ispod nas dovodeći do štete za riblji svet.

„U tom mulju otkrili smo teške metale, pre svega aluminijum”, upozorava Goran Žikić, a Sara Stanković dodaje da je pitanje koliko se toga taloži u ribama i – da li su uopšte pogodne za ljudsku ishranu.

Uprkos tome što ribari neće uhvatiti morunu, vekovima vezanu za podneblje Đerdapa, za udicu bi mogle da im se zakače kineska kraba, amur i tolstolobik koji je ime dobio po ruskom izrazu za „veliko čelo” po kojem je ova riba prepoznatljiva.

Sve su to invazivne i alohtne vrste koje su došle ili su unete u ovu oblast – u kojoj se ranije nisu nalazile – a pre svega potiču iz azijskih reka. 

„Tolstolobik je u Dunav je došao iz domaćih ribnjaka i stručnjaci su dugo smatrali da u našim uslovima ne može uopšte da se razmnožava”, napominje veterinar. 

Međutim, to se ispostavilo kao pogrešno.

„Suprotno uverenjima, došli smo u situaciju da tolstolobik počinje da se mresti kod nas. Mada njegovo prisustvo nije direktno pogubno po mlađ ostalih riba, ali pošto je reč o jatnoj ribi, sa ogromnom količinom biomase, tolstolobik loše utiče na riblji svet i isteruje druge vrste sa njihovih plodišta.”

Opstanak invazivnih i alohtnih vrsta u našim vodama omogućavaju delom i klimatske promene, tačnije zagrevanje vode, kao i nedostatak mraza i leda.

„U poslednjih četrdesetak godina, temperatura vode porasla je za 2-3 stepena”, otkriva Žikić. „Posledice klimatskih promena su očigledne, odigravaju nam se pred očima.”

Kako priroda ne može samostalno da se izbori sa invazivnim i alohtnim vrstama, one zauzimaju staništa onih domaćih, autohtonih.

Ali konkurencija nije njihov jedini problem…

„Zbog različitih negativnih uticaja, na Đerdapu smo izgubili sedam autohtonih vrsta riba”, naglašava veterinar.

Prostori sa zelenikom se smanjuju, područja pod sasom – šire

Iskrcavamo se sa katamarana i ukrcavamo u terensko vozilo, Dacia Duster, da bismo pažnju posvetili impresivnim šumama koje nas okružuju.

Krećemo ka vidikovcu Ploče koji se nalazi u delu nacionalnog parka pod prvim, najstrožim stepenom zaštite gde je svako uplitanje čoveka strogo zabranjeno.

„Botaničari kažu da je na području Velikog i Malog Štrpca, na uskom prostoru, zabeleženo čak 25 vrsta drveća”, otkriva Zoran Milovanović pripremajući nas na veličanstvene prizore koje tamo treba da zateknemo.

Na vidikovcu, naša pažnja je podeljena između krošnji raznovrsnih stabala i Dunava, potpuno drugačijeg od onog kojim smo samo pre oko sat vremena plovili. 

Ispod nas je klisura Mali Kazan, mesto gde je ova reka najuža u čitavom svom toku – od planine Švarcvald u Nemačkoj do ušća u Crno more. Korito je ovde široko oko 140 metara, nasuprot najširem delu u kom dostiže širinu od čak šest kilometara, opet u Srbiji, kod obližnjeg Golupca. 

„Pogledajte lišajeve na ovom drvetu”, ponosno govori Sara Stanković. „Lišajevi su pokazatelj zdravlja ekosistema i čistog vazduha.”

Živi svet koji nas okružuje zapravo je zaštićeniji od negativnih uticaja.

„Ovde, u samoj klisuri iznad Dunava, gde je klima umerenija, promene će se najmanje osetiti zbog vlažnosti”, kaže Zoran Milovanović.

„Ali na grebenima i otvorenijim staništima je druga priča zato što su uslovi ekstremniji.”

To može da se opazi u skroz drugom delu nacionalnog parka, u gustoj šumi na većoj nadmorskoj visini. Do ovog nepristupačnog dela nacionalnog parka zaposleni stižu samo Ladom Nivom.

Tamo obilaze zeleniku. U pitanju je zimzeleni žbun ili nisko drvo sa tamnozelenim listovima i okruglim, crvenkastim plodovima. Inače nastanjuje umerene i suptropske krajeve, a Đerdap predstavlja – najseverniji areal u Srbiji. 

A taj areal zelenike se poslednjih decenija smanjuje. Drugim rečima, ovog žbunja sve je manje, pokazuju radovi u čijoj je izradi učestvovao i izvršni direktor Nacionalnog parka Đerdap, Nenad Radaković. 

Nasuprot tome, izgleda da krupnocvetnoj sasi, strogozaštićenoj vrsti karakterističnoj po ljubičastim cvetovima, porast temperature prija. 

„Sasa raste na jednom jedinom lokalitetu, u samoj Đerdapskoj klisuri”, priča Sara Stanković. „Ranije je njihova brojnost iznosila svega četrdesetak jedinki. Vremenom se to povećalo na osamdeset, a ove godine bilo ih je oko dvesta.”

„To znači da im nešto od izmenjenih klimatskih uslova godi pa nam je u planu da sledeće godine tamo postavimo mini meteorološku stanicu koja bi merila lokalne parametre, posebno u vreme cvetanja.”

Sasa trpi i neke druge promene – zbog toplijih zima, cveta mesec dana ranije nego što je uobičajeno, već u februaru, otkriva Radaković.

Ranije cvetanje primećeno je i kod lipe, a to se zna na osnovu iskustva pčelara. Prema rečima Gorana Žikića, na području Boljetina i Dobre, lipova paša je maltene u ravni sa onom na Fruškoj gori i leti bude na hiljade košnica.

Kako naš sagovornik dalje objašnjava, ove godine sve je ranije cvetalo: „Pčelari su naše krajeve napustili već krajem juna i odneli pčele na suncokret. I samo medenje trajalo je kraće, samo dve nedelje nasuprot tri koliko je bilo prošle.”

Sa vidikovca Ploče spuštamo se do obližnjeg objekta Nacionalnog parka Đerdap, na račvanju ka Malom i Velikom Štrpcu.

Tamo je prihvatilište za povređene životinje, jedna od četiri mini meteorološke stanice, koliko ih trenutno ima u samom nacionalnom parku – kao i jedan stari motocikl naslonjen na ogradu.

Dok mi sagovornici objašnjavaju važnost monitoringa, iz drvene kućice izlazi vlasnik motora, vremešni čuvar Viktor sa kojim takođe kratko razgovaramo.

Viktora muče svakodnevni problemi poput cena namirnica, ali suočava se i sa situacijama koje mnogi neće iskusiti: nedavno je iz svog šljivika terao divlje svinje. Žali se i kako se okolna sela mesecima unazad bore sa nestašicama vode zbog presahlih potoka.

Čini mi se da uporno vraćamo istim temama – čak i tokom predaha. 

U povratku kući, na Đerdapskoj magistrali, nailazimo na saobraćajni znak postavljen protekle zime: „Pažnja! Prelaz risa”.

A desno, niže od puta, kroz krošnje drveća, pomaljaju se obrisi Dunava, koji se nije zaledio već deset godina. Možda bi tamo trebalo da stoji tabla potpuno suprotnog značenja.