Da li će pošumljavanje u Africi zaista poništiti CO2 oslobođen tokom vašeg avionskog leta?

Recimo da planirate putovanje avionom od Beograda do Njujorka. U oba smera, vaš let će po putniku emitovati oko 2,6 tone ugljen-dioksida u atmosferu. Ukoliko ste od onih, koji bi voleli da njihove aktivnosti u što manjoj meri doprinose globalnom zagrevanju, vašu pažnju će verovatno privući opcija novčane nadoknade za emitovan CO2 (carbon offset), koju neke avio kompanije uključuju u svoju ponudu prilikom prodaje karata.

Osnovna ideja kompenzacije za emitovan ugljen-dioksid ili ofseta je da svako ima mogućnost da, u određenoj meri, neutrališe lični doprinos emitovanju gasova sa efektom staklene bašte tako što će izdvojiti novac za neki od projekata koij hvata CO2 iz atmosfere i vraća ga u zemlju.

Na primer, nadoknade za letenje, koju nude razne ofset ili avionske kompanije prilikom prodaje karata, mogu uključivati plaćanje organizacijama koje se bave pošumljavanjem u Brazilu, ili izgradnjom vetroturbina u Indiji. Zadatak ovih projekata je da, za uložen novac, zadrže emisje ugljen-dioksida koje bi inače završile u atmosferi i na taj način ostvare pozitivan uticaj koji je u ravnoteži sa negativnim efektom putovanja avionom.

Da bi kompenzacija bila ravnomerna za jednu tonu CO2 koja se emituje prilikom neke od aktivnosti mora se uštedeti jedna tona istog gasa ili ekvivalentne količine nekog drugog gasa sa efektom staklene bašte. Ali kako ovo tržište funkcioniše u praksi?

Put do neto-nultih emisija

Posledice klimatskih promena su vidljive gotovo u svim delovima planete, od otopljenih glečera na Grenlandu do izbeljenih koralnih grebena u okeanima. Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) je upozorio da moramo dostići neto-nulte emisije do 2050. da bismo postigli ciljeve Pariskog sporazuma i ograničili rast prosečne temperature na 1,5°C. 

Neto nula znači da svaka tona CO₂ koju emitujemo mora biti izjednačena tonom koju uklanjamo iz atmosfere. U praksi to zahteva radikalnu promenu u čitavoj privredi i ukidanje fosilnih goriva i drugih izvora emisija gde god je to moguće. Tamo gde nije, kao što je slučaj sa avionskim transportom, očito je da moramo tražiti druge mehanizme.

Koliko su ofset projekti zaista uspešni

Šeme za kompenzaciju štetnih emisija CO₂ su postale popularna opcija za delatnosti koje doprinose klimatskim promenama, a za koje još uvek ne postoji efikasan tehnološki metod koji bi ograničio njihov negativan uticaj na životnu sredinu i klimu planete. Tržište ofsetima je procvetalo, kupovina kompenzacija za emitovan CO₂ je iz godine u godinu sve veća, a poslednja godina je po tom pitanju rekordna.

S druge strane, rekordnu vrednost su dostigle i koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi. Jedan od ključnih razloga za ovu vrstu razlaza u brojkama je upotreba ofseta koji ne rade ono što tvrde da rade.

Da bi bolje razumeli o čemu je reč možemo se poslužiti primerom sa početka, gde pri kupovini avionske karte imamo mogućnost da platimo nekoj organizaciji koja pošumljava područja u Brazilu i time neutrališe negativni uticaj putovanja na klimu. Ukoliko bi se odlučili za ovu opciju, izabrali bi jedan od najpopuranijih ofset programa koji su u ponudi. Nažalost i najmanje efikasan. 

Obračun otprilike glasi ovako: za jedan povratni let od Beograda do Njujorka neophodno je zasaditi 7 stabala drveća. Toliko je potrebno da se sačuva 2,6 tona ugljen-dioksida. Ali pod jednim uslovom, da to drveće nikad ne bude uništeno.

Studija koju je sproveo Compensate, brokerska kompanija za trgovinu ofsetima, ispitala je stotinu projekata, koji se uglavnom bave obnavljanjem ili očuvanjem šuma, i utvrdila da čak njih 90% ne ispunjava u potpunosti data obećanja.

Ispostavilo se da mnogi projekti koji nude usluge pošumljavanja kao nadoknadu za emitovan CO₂ ne mogu da garantuju dugotrajnost. Nađeni su brojni primeri gde su posađena stabla stradala u požaru ili su posečena. U nekim slučajevima naneta je šteta lokalnim zajednicama i životnoj sredini.

U slučaju organizacija, koje su se reklamirale kao da čuvaju ugrožena područja šume od pretpostavljene seče stabala, ispostavilo se da je u nemalom broju slučajeva područje već bilo pod zaštitom i da bi većina šuma bile netaknute i bez prikupljenih sredstva.

Čak i u mestima gde je pretnja bila stvarna pokazalo se da ofset projekti nisu garant bezbednosti. U svom istaživanju, Pro Publica, je otkrila satelitske snimke koji pokazuju da su predeli u Kambodži, koji su trebali da budu očuvani zahvaljujući prihodima od kompenzacija za emiovan CO₂, u nekim slučajevima i potpuno opustošeni.

Sličan rizik postoji i sa nadoknadama koje odlaze na izgradnju čistih izvora energije. Na primeru Indije pokazalo se da je više od 50% programa nudilo kompenzaciju za izgradnju vetrenjača koje bi ionako bile izgrađene.

Mnoge fabrike i kompanije u ofset programima vide brzu i jeftinu opciju koja im dozvoljava da nastave sa aktivnostima koje doprinose zagađenju. Ne vode brigu o tome da li je u njihovo ime ostvarena dogovorena ušteda gasova sa efektom staklene bašte, već im je prioritet da nadju organizacije sa najpovoljnijim ponudama i na kraju ‘računovodstveno’ prikažu kako su svoje emisije nadoknadili. 

Sistem koji je potrebno unaprediti

Ideja za uvođenje uklanjanja ugljen-dioksida kao ekonomskog instrumenta je trebalo da podstakne velike industrije i kompanije da ubrzaju tehnološki napredak, investiraju u zelene tehnologije i ubrzaju eliminaciju štetnog uticaja na životnu okolinu. Državama u razvoju i onima koje su najviše pogođene klimatskim bi ovo trebalo da bude prilika za privlačenje investicija iz bogatijih zemalja i otvoranje novih radnih mesta u sektoru očuvanja životne sredine.

Loši primeri iz prakse su podstakli mnoge debate oko toga da li uopšte možemo da se oslonimo na šeme za kompenzaciju ugljen-dioksida. Pod pritiskom klimatske krize stručnjaci kažu da nemamo vremena za lažne ofset programe koji sebi pripisuju zasluge za uštede ugljen-dioksida koje se već same dešavaju i bez naše pomoći.

Naravno, nisu se svi ovi programi pokazali nepouzdanim, ima onih koji su se pokazali sigurnim i efikasnim u svom zadatku. Osim toga, sve je veći  broj broj startapa koji traže inovativna i dugotrajna rešenja za hvatanje i skladištenje ugljen-dioksida, a neki u tome već pokazuju dosta uspeha i vraćaju nadu u ovu granu industrije.

Ne bi bilo pošteno reći da ofseti ne mogu da budu korisni, ali je važno da budemo svesni njihovih ograničenja. Oni ne treba da budu instrument velikim zagađivačima da pravdaju visoke emisije ugljen-dioksida ili poslovna ideja za laku zaradu. Povećanje prosečne globalne temperature moguće je zaustaviti samo ukoliko smanjimo emisije štetnih gasova, a tamo gde to nije u potpunosti moguće neophodni su mehanizmi za njihovo uklanjanje.

Neprofitna organizacija CarbonPlan sa svojim timom stručnjaka radi na tome da javnosti pruži transparentnu bazu podataka o kvalitetu različitih ofset projekata koji su ocenjeni od 1 do 5. U ovom trenutku, od 219 projekata koji se nalaze u bazi, svega 12 ima ocenu 4 ili više.

U izveštaju koji su još naručile Ujedinjene nacije 2012. godine analizirani su mnogi nedostaci programa za kompenzaciju, ali su identifikovane i oblasti u kojima je moguće poboljšanje. Mesta za unapređenje ima, a neka od rešenja bi mogli da budu strože regulative i postavljanje granice za najnižu cenu ofseta. Sličan zaključak nalazi se i u studiji koju je sproveo Compensate – tržište ofeseta ima potencijal da bude važan alat u borbi protiv klimatskih promena, ali u trenutnom stanju to još uvek nije. 

Do sada smo se nebrojano puta uverili da ne postoje jednostavna rešenja kada je rešavanje klimatske krize u pitanju. Međutim, postaje očigledno da svi dostupni alati moraju da se upotrebe kako bi se dogodila promena. Zelene inovacije ne moraju biti rezervisane samo za tehnološki napredak, već njih možemo tražiti i u sferi finansija i politike. Na sreću, ne postoje ograničenja na inovativnost i kreativnost u pogledu rešavanja uvek zamršenog problema u kojem se nalazimo.