Ilustracija: Wikimedia Commons / ДиБгд
Naša planeta je pre oko 56 miliona godina prošla kroz korenite promene: globalna temperatura drastično je porasla, a jedan sisar-svaštojed ovome se prilagodio na iznenađujuć način – počeo je da jede više kostiju.
Ovo pokazuju nalazi nove studije iz Škole umetnosti i nauka pri Univerzitetu Ratgers u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Iako je Dissacus praenuntius odavno nestao sa lica Zemlje, naučnici su uvide u ishranu ovog prastarog primerka faune dobili analizirajući njegove fosilizovane zube.
A na osnovu toga možemo predvideti kako će se današnji divlji svet prilagođavati na izmenjenu klimu – ali i koje bi vrste mogle da budu najteže pogođene i kako da im pomognemo.
Period globalnog zagrevanja, tokom kojeg je živeo i Dissacus, stručno se naziva Paleocensko-eocenski termalni maksimum (PETM), odnosno popularno-naučno najveći toplotni talas u geološkoj prošlosti.
Tadašnji scenario naglog porasta temperature podseća na aktuelno stanje – i neretko se među ove dve epohe povlače paralele.
„Ono što se dogodilo tokom PETM-a u velikoj meri odražava ono što se dešava danas i što će se dešavati u budućnosti”, rekao je Endrju Švarc, doktorand na Odeljenju za antropologiju koji je predvodio istraživanje.
„Vidimo iste obrasce. Nivoi ugljen-dioksida rastu, temperature su više, a ekosistemi su poremećeni.”
Drevni svaštojed čiji su fosilizovani zubi bili predmet analize bio je veličine šakala ili kojota, a verovatno se hranio mesom, voćem i insektima. Švarc ih opisuje kao „super čudne sisare”.
„Na prvi pogled podsećali su na vukove s nesrazmerno velikim glavama.”
Pre nego što je došlo do zagrevanja planete, Dissacus se hranio slično kao današnji gepardi, uglavnom čvrstim mesom. Ali tokom i nakon PETM-a, zubi su mu pokazivali tragove žvakanja tvrđih materijala poput kostiju nalik lavovima ili hijenama.
Pretpostavlja se da je razlog tome bilo što im je uobičajeni plen postao ređi ili manji.
Ova promena jelovnika poklopila se sa blagim smanjenjem veličine tela, verovatno zbog oskudice hrane. Dok su ranije hipoteze za smanjivanje okrivljavale isključivo više temperature, novo istraživanje sugeriše da je nedostatak hrane igrao veću ulogu, kaže Švarc.
Iako je Dissacus bio uspešna i prilagodljiva vrsta koja je živela oko 15 miliona godina, na kraju je izumrla, stoji u saopštenju. Naučnici smatraju da su tome doprineli promene u životnoj sredini i konkurencija drugih životinja.
Uprkos tome što su i PETM i sadašnje klimatske promene izazvale štetne emisije, one su različitog porekla.
U PETM-u, davno pre pojave prvog Homo sapiens-a, izvori ugljen-dioksida i metana – gasova koji zagrevaju atmosferu – bili su prirodni, između ostalih pojačana vulkanska aktivnost i tzv. metanske bombe. Dok su za aktuelno zagrevanje odgovorne ljudske aktivnosti, u čemu se slaže čak 99,9% naučne zajednice.
Pored toga, razlikuje se i tempo štetnih emisija: danas je on deset puta brži nego tada.
Procenjuje se da je u PETM-u globalna temperatura porasla za 5-8 °C, ali u rasponu od nekoliko hiljada godina. S druge strane, u modernom dobu ljudi su, sagorevajući fosilna goriva, temperaturu povisili za 1,2 °C u proteklih svega 150 godina.
Period brzog globalnog zagrevanja trajao je oko 200 hiljada godina, ali uz dramatične i nagle promene. Prema rečima Endrjua Švarca, proučavanje prošlosti može pružiti korisne uvide za sadašnjost i budućnost.
„Jedan od najboljih načina da saznamo šta nas čeka jeste da pogledamo unazad”, smatra on. „Kako su se životinje menjale? Kako su reagovali ekosistemi?”
Tim istraživača otkrio je i da je sposobnost prilagođavanja u ishrani ključna za opstanak u vreme obeleženo promenom klime. Drugim rečima, životinje koje mogu da jedu raznovrsnu hranu imaju veće šanse da prežive klimatski stres.
„Na kratke staze odlično je da budete najbolji na svom polju”, ističe Švarc. „Ali na duge staze, to postaje rizično. Generalisti – životinje koje su dobre u mnogo čemu – imaju veće šanse da opstanu kad se okolina menja.”
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Ovaj uvid može pomoći i savremenim biolozima u zaštiti prirode, jer im pomaže da prepoznaju koje vrste su danas najugroženije. Životinje sa uskom ishranom poput panda mogu se teže prilagoditi smanjenju staništa, dok će se prilagodljive vrste, kao što su šakali ili rakuni, verovatno bolje snaći.
„To već i vidimo”, kaže Švarc. „U mom ranijem istraživanju, šakali u Africi počeli su da jedu više kostiju i insekata, verovatno zbog gubitka staništa i klimatskog stresa.”
Studija takođe pokazuje da brzo zagrevanje, kakvo se desilo u dalekoj prošlosti, može dovesti do velikih promena u ekosistemima, uključujući manjak plena i promene u ponašanju predatora. To može značiti da bi savremene klimatske promene mogle na sličan način narušiti lanac ishrane, pa će se životinje morati prilagoditi – ili izumreti.
Davnašnje promene klime koje predstavljaju presedan su, moglo bi se reći, blage u odnosu na današnjicu. Pa ipak, dovele su do radikalnih zaokreta što smo mogli i videti po ishrani Dissacus-a.
Kako će se živi svet adaptirati na antropogene klimatske promene, ostaje da se vidi – ali u slučaju izostanka ambiciozne klimatske akcije, potresi bi mogli da budu još ozbiljniji nego u davnoj prošlosti.
