Dogovorom koji je postignut u subotu uveče u Glazgovu završena je 26. Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP26). Pregovori su trajali jedan dan duže nego što je bilo planirano, a nakon dosta obrta i sporenja oko pojedinih formulacija na kraju su se delegacije svih 197 zemalja koje su učestvovale u pregovorima usaglasile oko finalnog sadržaja „Glazgovskog klimatskog pakta” koji treba da održi živom nadu da će svet uspeti da zagrevanje planete zadrži na granici od 1,5 °C.
Predsednik COP-a 26 Alok Šarma nazvao je postignuti dogovor istorijskim, istovremeno ukazujući da je pobeda koja je ostvarena krhka i da će se o konačnom uspehu sporazuma suditi tek nakon što bude poznato kako će izgledati njegova implementacija. Sa druge strane švedska aktivistkinja Greta Tunberg izjavila je da se COP26 sveo na „Bla, bla, bla”, još jednom prozivajući predstavnike država zbog praznih obećanja i nedovoljno akcije.
Da li je samit u Glazgovu bio uspešan, ili pak predstavlja samo još jedan korak kojim svet nastavlja da korača put klimatske krize? Rekao bih da ocena najviše zavisi od toga šta su bila vaša očekivanja. Međutim, nema sumnje da su prethodne dve nedelje bile vrlo važne, zato hajde da vidimo šta se sve dogodilo u Glazgovu i šta to znači za globalnu borbu protiv klimatskih promena.
Šta je postignuto?
Tokom prve nedelje COP-a u Glazgovu su se nalazili šefovi država većine svetskih zemalja i to je vreme kada su javnosti predstavljeni novi dogovori i inicijative koji treba da obezbede da svet smanji svoje emisije gasova sa efektom staklene bašte kako bi se izbegle katastrofalne posledice klimatskih promena.
Među predstavljenim inicijativama su deklaracija o zaustavljanju deforestacije do 2030. godine koju je potpisalo više od 140 država, kao i inicijativa o smanjenju globalne emisije metana za 30% u narednih 10 godina koju je podržalo preko 100 zemalja.
Preko 40 država obećalo je da će napustiti ugalj do 2040. a uz to su postignuti i sporazumi o pomoći za pojedine države koje zavise od uglja i dogovoren je prestanak finansiranja izgradnje novih termoelekrana u inostranstvu.
Indija je najavila dostizanje neto-nultih emisija do 2070. i nove ciljeve na polju korišćenja obnovljivih izvora energije, a svoje unapređene planove za smanjivanje emisija (nacionalno određene doprinose) u poslednji čas podnelo je još 14 država.
Poslednje analize ukazuju da bi se, u slučaju da zemlje ispune ono što piše u planovima za borbu protiv klimatskih promena koji su zvanično podneti UN-u, planeta do kraja veka zagrejala za 2,4 °C, što je za 0,3 °C bolje nego što je bio slučaj pre Glazgova, a da bi u slučaju da obistine sve dugoročne najave o svođenju emisija ugljen-dioksida na nulu planeta do kraja veka bila toplija za 1,8 °C.
Cilj Pariskog sporazuma je da se zagrevanje u odnosu na predindustrijski period ograniči na znatno ispod 2 °C, uz ideju da se stremi ambicioznijem cilju od 1,5 stepeni. Ovo znači da se polako približavamo poštovanju dogovora iz Pariza, međutim uz jednu važnu ogradu, a to je da i dalje stoji veliki znak pitanja ispred mogućnosti država da zaista ispune sva obećanja koja su data.
Gde je dogovor izostao?
Iako su dogovoreni sporazumi pohvalni, uočljivo je da na nekima od njih, poput inicijative o smanjenju emisija metana i dogovoru o napuštanju uglja izostaju potpisi nekih od najvećih emitera poput Kine i Indije.
Pored toga, iako je ugalj najprljavije fosilno gorivo, za velike emisije ugljen-dioksida zaslužni su i nafta i gas, međutim inicijative za ograničenje njihovog korišćenja nisu uspele da prikupe veliku podršku na samitu u Glazgovu.
Glavna tačka trvenja tokom pregovora koji su za nama je i pitanje finansiranja borbe protiv klimatskih promena i 100 milijardi američkih dolara godišnje u grantovima, kreditima i investicijama koje su razvijene države obećale zemljama u razvoju. Iako ovo obećanje još nije ispunjeno, u Glazgovu nismo čuli mnogo toga novog, osim uveravanja bogatih zemalja da će u narednim godinama dostići ovaj cilj, dok je predlog da se u narednih pet godina nadoknadi i novac koji je do sada izostao – odbijen.
Napor država koje su najugroženije klimatskim promenama, poput malih ostrvskih nacija, da se osmisli instrument kojim bi se u određenoj meri nadoknađivala šteta koja nastaje usled klimatskih promena takođe nije usvojen, međutim razvijene države jesu obećale da u narednih pet godina dupliraju finansijska sredstva koja treba da pomognu nerazvijenim zemljama da se prilagode na nove klimatske uslove.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Nakon dve nedelje pregovaranja sve države su se usaglasile oko sporazuma
Kraj svakog COP-a obeležava trka sa vremenom i sesije pregovaranja koje traju do duboko u noć sa ciljem da se proizvede dokument oko koga će se usaglasiti sve zemlje učesnice, pošto je pravilo da se odluke donose konsenzusom. To znači da je na kraju podjednako važan glas i Tuvalua i Indije i Sjedinjenih Američkih Država.
„Glazgovski klimatski pakt” je prvi završni tekst je Konferencije UN-a o klimatskim promenama u kojem su eksplicitno pomenuta fosilna goriva i ugalj. Dogovor poziva sve zemlje da „ubrzaju napore u cilju smanjenja upotrebe uglja”. Ova formulacija bila je predmet velikog sporenja zato što je prvobitni tekst pozivao ubrzanje napora u cilju „napuštanja uglja” što je naknadno na inicijativu Indije i uz podršku Kine izmenjeno.
Sporazumom se takođe zahteva od svih država da do kraja 2022. usklade svoje planove za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte sa zahtevima Pariskog sporazuma, čime se stavlja dodatni akcenat na predstavljanje detaljnijih kratkoročnih planova u odnosu na postavljanje ciljeva daleko u budućnosti.
Da li je COP26 bio uspešan?
Verujem da je po pitanju klimatskih promena u poslednjih godinu i po dana došlo do prelomne tačke. Sada je dostizanje neto-nultih emisija sredinom ovog veka postalo strateško opredeljenje gotovo svih zemalja na svetu. Diskusija se od pitanja da li treba nešto učiniti povodom klimatske krize pomerila ka traženju konkretnih rešenja da se ciljevi ostvare.
Jedna od najvećih briga pred COP26 bila je da će ovaj zalet i promena paradigme biti sasečeni sukobima i međusobnim optužbama, međutim utisak je da se to nije dogodilo.
Tačno je da se u Glazgovu ništa epohalno nije dogodilo, međutim to nije bilo ni očekivano. Ono što je bilo važno dobiti sa ovog samita je potvrda da mehanizam Pariskog sporazuma funkcioniše, odnosno da će države kako vreme prolazi sve više povećavati svoju ambiciju kada su u pitanju borba protiv klimatskih promena i smanjivanje emisija gasova sa efektom staklene bašte.
I za sada možemo da kažemo da je to tačno – na osnovu planova koji su zvanično podneti UN-u prognoza za zagrevanje do 2100. je posle Glazgova znatno bolja nego posle prethodnog samita u Madridu, međutim problem je što je to još uvek prilično daleko od onoga što je potrebno da bi se izbegle najteže posledice klimatskih promena.
Mali postepeni koraci u pravom smeru dobro zvuče za bogate i razvijene države, međutim za zemlje globalnog Juga koje već osećaju teške posledice klimatske krize ovo nije dovoljno. Pregovori u Glazgovu još jednom su ogolili pitanje klimatske nepravde i jasnu nespremnost razvijenih zemalja da pruže odgovarajuću pomoć narodima koji, iako najmanje odgovorni za promene u klimi, već sada u svakodnevnom životu trpe veliku štetu.
I pored svog napora pregovarača iz najmanje razvijenih zemalja da u zaključnu deklaraciju uključe jasniju obavezu razvijenih država da rade na nadoknadi gubitaka i štete koji nastaju usled klimatskih promena, finalni sporazum koji je postignut u subotu u Glazgovu ne donosi mnogo više od samog prepoznavanja da problem postoji.
Svako rešenje koje ne podrazumeva znatnu podršku za zemlje u razvoju jednostavno neće biti odgovarajuće zato što klimatske promene predstavljaju globalnu krizu. Na primeru pandemije jasno možemo da vidimo da nekoordinisane pojedinačne akcije nisu dobar odgovor na jedan problem koji pogađa čitav svet. Nadam se da su u Glazgovu bar posejana semena koja će omogućiti da se ovakve greške u slučaju klimatske krize ne ponove.
