Solarna energija: Zašto više ne želim da pričam o isplativosti

Moji baba i deda su živeli i radili na selu. Tokom njihovog detinjstva, početkom 20. veka, pre elektrifikacije, domaćinstvo nije kupovalo energiju, ne samo električnu nego ni bilo koju drugu. Sve potrebe su namirivali iz sopstvene proizvodnje. 

Hrana se proizvodila u domaćinstvu, kao i vino i rakija, a ogrevno drvo je dolazilo iz njihovog gaja. Zavisili su samo od sveća ili petroleja, tj. od energije za rasvetu. Ustvari, postojao je i „višak“, telad i jagnjad su se „izvozila“ iz domaćinstva, a ponekad i ogrevno drvo ili žitarice: energetski bilans domaćinstva bio je pozitivan. 

Kako su prestali da brinu i zavoleli struju

Elektrifikacija je na našim prostorima potrajala skoro 100 godina. Počela je uvođenjem ulične rasvete u gradovima, a završena elektrifikacijom sela. U ruralnim mestima se isprva koristila samo za rasvetu, kasnije se njena upotreba širila na mlinove, pumpe, ručne alate…

Krajem 50-ih i početkom 60-ih se dogodila i elektrifikacija pomenutog sela. U to vreme se u selu pojavio i stacionarni dizel motor „Aran“, da bi ubrzo otpočela i svakodnevna upotreba nafte i benzina, dakle, stigli su traktor i automobil. Za kratko vreme su energetski nezavisna domaćinstva postala energetski zavisna.

Period pre električne energije je bio period u kojem je za neracionalnu potrošnju sledila neka vrsta „kazne“, drugačije nije ni moglo. Loša procena, rasipništvo, nesloga ili alkoholizam najavljivali su teži period, težu godinu ili zimu.

Posledice elektrifikacije bile su različite. Život je postao lakši, dan „duži“, a vesti su se kretale brže. Zima više nije bila teskobna, a i lakše je opraštala greške. Takođe, broj konja se smanjivao, kao i broj vodenica. 

Svet se menjao. Kontakt sa izvorima energije se polako gubio. Ta nova, električna energija je za većinu bila pristupačna, za jedan deo populacije čak i jeftina, pa se lako dešavalo da oni isti, doskora štedljivi, zaborave da isključe svetlo kad napuste prostoriju. Konjsku snagu je zamenio kilovat, za koji se uglavnom nije znalo šta je tačno, a ni kako nastaje. Često se nije znalo ni koliko tačno košta, ali se znalo kad je jeftiniji, a kad skuplji. Znalo se i da li se najavljuje poskupljenje. 

Energija je, drugim rečima, polako počela da liči na novac.

Odakle nam ta ekonomska računica?

Sada se širokoj javnosti (stidljivo i nesigurno) najavljuje nova tranzicija. Neophodna je kao i ona prethodna, a i isto tako zahtevna, traži ogromna ulaganja. Ali ova „naša tranzicija“ dolazi sa teretom koji prethodna nije imala – sa teretom perioda otplate. 

Malo po malo, pitanje perioda otplate je u medijima i javnosti postalo dominantno, iako su odgovori na njega gotovo uvek spekulativni i bez kraja.

Uvučen u taj kovitlac, period otplate sam i sam više puta računao, pre nego što sam pomislio da se nešto ne uklapa. 

Na primer, prosečna zidana, betonska, kovana ili prohrom ograda oko kuća u selima u Srbiji košta više od prosečne kućne solarne elektrane, a niko nikad nije pitao za koliko vremena se isplati ta investicija. Renoviranje kupatila u gradu često košta više od elektrane od par kilovata, pitanje perioda otplate tog posla se takođe ne postavlja. Zamena automobila skupljim i boljim se teško može opravdati ekonomskom računicom. I da, lako mogu da zamislim situaciju u kojoj ista osoba pohvali Vaš potpuno novi TV od 75 inča kao „potpuno neverovatan, savršen“, a vašu novu elektranu vidi kao „najverovatnije neisplativu“!

Ustvari, kad smo mi to, kao pojedinci i kao društvo, postali tako „racionalni“ pri ulaganju? Da li državni projekti prolaze ovako detaljne analize isplativosti? Da li je najavljeni stadion isplativ i koji mu je period otplate? Na kraju, šta ako se pojavi autoritet i kaže da se u Srbiji ne isplati ulaganje u solarne elektrane, da li bismo čekali neku novu tehnologiju i šta bi nam bio alternativni scenario?

Prednosti autonomije

To ne znači da su solarne elektrane, kada se ostavi na stranu period otplate, nekakvo magično rešenje problema. To nije nijedna tehnologija. Da li će biti problema sa deponovanjem panela nakon isteka njihovog životnog veka – hoće. Da li će nepotrebno zauzeti deo plodnog zemljišta, tog važnog resursa – hoće, sad je vreme da razmišljamo o tome. Da li će biti nepredviđenih posledica – hoće. Da li će da nam reše sve probleme – naravno da neće. Mogu biti jedan deo slagalice ka zdravijem i pravednijem društvu. Promena navika i promena načina na koji gledamo i vidimo naše okruženje nalaze se u centru te slagalice.

Ipak, ono što propuštamo da vidimo, dok većamo da li se solarne elektrane isplate ili ne, jeste to da one jesu više od investicije. To je jedina tehnologija, pored izuzetno važne energetske efikasnosti, koja je dostupna građanima. Mnogima je dostupna cenom, a i pogodna je za uklapanje u urbanu celinu pošto ne remeti značajno izgled naselja, a ne emituje ni buku. Visoko decentralizovana postrojenja je, prema svemu što sad znamo, lakše integrisati u mrežu od velikih, centralizovanih elektrana. Za očekivati je i da životni vek ovih postrojenja bude vrlo dug, uz adekvatno održavanje i periodično manje investiranje u delove opreme. 

Dalje, za razliku od npr. nuklearnih ili termoelektrana, ovaj tip izvora energije prati transfer znanja. Ovo za rezultat može imati i ponovno „upoznavanje“ sa izvorima energije i realnom vrednošću kilovatsata, što će najverovatnije podstaći štednju energije ili promenu obrazaca ponašanja, tj. premeštanje dela potrošnje u periode dana oko podneva kad je proizvodnja najveća (kao što danas premeštamo delove potrošnje u „noćnu tarifu“). 

Ovo „igranje“ potrošnjom bi mogla biti i ključna prednost solarne energije u budućnosti. Aktivno upravljanje potrošnjom smanjuje tokove energije ka i od potrošača, zbog čega se instalirani megavat elektrane u režimu proizvodnja+potrošnja lakše integriše u mrežu od megavata instaliranog u režimu samo proizvodnje energije. Dodatno, građani koji razumeju vrednost kilovatsata i vrednost kilovata (pa i razliku između njih) postaju svojevrsni i preko potrebni kontrolori energetske tranzicije i transparentnosti ulaganja u istu. 

Pored svega ovoga, solarne elektrane bi mogle biti i jedna velika prilika. Kao i prethodna, i ova tranzicija će jednog dana biti završena. I na ovu tranziciju ćemo potrošiti milijarde. Do sada smo već pokazali da nam se lako omakne da pri ovakvim kapitalnim ulaganjima siromašne učinimo siromašnijim, a bogate bogatijim. Ako dozvolimo sebi da budemo mudri, na pomolu je prilika da jedna od posledica ove tranzicije bude pravednije društvo. 

Ali kako onda doneti odluku ako nema perioda otplate? Računica je zapravo vrlo jednostavna:

• Pre svega: štedite energiju!
• Ukoliko ste u mogućnosti da uložite: postavite elektranu, ne zauzimajte zemljište i zaboravite na period otplate. Malo je verovatno da u ovom trenutku, kao građani, možemo mudrije da uložimo novac.
• Ukoliko niste u mogućnosti da uložite: štedite energiju, a uključite se u tranziciju kad budete mogli, ili kada budu povoljniji uslovi.
• Ako nemate novca ni za postojeće račune: izloženi ste energetskom siromaštvu! Moguće je da se, pored tranzicije, izborimo za pravednije uslove za sve.

Za kraj, tokom elektrifikacije pomenutih sela elektroprivreda nije imala dovoljno kadrova za postavljanje dalekovoda, pa su meštani sami kopali rupe, prenosili i pobadali drvene bandere. To je bio preduslov za elektrifikaciju. Nisu znali za period otplate, a jako su želeli da ta novina, sa promenama koje je najavljivala, uđe u njihove živote.

Mi danas imamo pravo da se radujemo novini našeg vremena i mogućnostima koje se otvaraju.