Da li poznajete nekoga ko se protivi vakcinaciji? Nekoga ko se već revakcinisao? Nekoga ko je zbunjen obiljem informacija i nije siguran kome da veruje i kako da donese najbolju odluku za svoje zdravlje? U koju grupu vi spadate?
Dok je primer vakcinacije trenutno aktuelan, budući da se nalazimo u pandemiji i da teorije zavere pokazuju tendenciju da bujaju u vreme krize, dovođenje u pitanje informacija koje nam pruža nauka svakako nije novost. Teorije zavere postoje koliko i samo društvo.
Da bi se razumelo kako smo dospeli u situaciju gde je nepoverenje u zvanična, naučno potkovana saznanja postalo svakodnevica, kako na internetu tako i za slavskim stolom, važno je razotkriti proces koji je tome prethodio. Psiholozi se slažu da poznavanje mehanizma nastajanja teorija zavera smanjuje verovatnoću da se u njih veruje.
Za razliku od pojedinca koji šire teorije zavere i lažne vesti, ne bi li „pomogli” ljudima u svom okruženju, koji su zaista ubeđeni i čvrsto veruju u kvazinaučne koncepte, treba imati na umu da iza određenih nenaučnih tvrdnji stoji čitava mašinerija za širenje lažnih informacija, ne bi li se ostvario profit. Ono što je ekspertiza takvih poduhvata jeste zapravo generisanje sumnje u naučne činjenice.
Recept za stvaranje sumnje
Recept je prvenstveno formulisala industrija duvana pedesetih godina prošlog veka kada su se pojavile prve naučne studije koje su uočile povezanost između pušenja cigareta i raka pluća.
Svesni da ovakvo otkriće može da ugrozi vrednost kompanija na tržištu, ali i da ne mogu u potpunosti negirati naučne činjenice koje će vremenom postati čvršće, proizvođači duvana su odlučili da naučnike pošalju u borbu sa naučnicima, te je tako nastao Projekat Beli mantil (Whitecoat project).
Finansiranje „nezavisnih” naučnika koji će čak ulaziti u javne debate sa istraživačima koji govore o zdravstvenim opasnostima konzumiranja duvana i dovoditi u pitanje tadašnja nova saznanja, pokazalo se kao odlična taktika za formiranje sumnje u opštoj javnosti. Takav scenario, gde dva stručnjaka govore suprotnosti, otežava prihvatanje naučnih činjenica kao nešto što je istinito.
Decenijama je industrija duvana odolevala legalnim izazovima u, sasvim slobodno možemo reći, ovoj neetičkoj operaciji, sve do 2006. kada je okružni sud SAD za okrug Kolumbija doneo presudu proglasivši američke duvanske kompanije krivim za lažno predstavljanje zdravstvenih rizika povezanih sa pušenjem.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Recept je pozajmila i naftna industrija
Ovakav pristup borbe sa naučnim saznanjima prigrlile su i neke druge industrije, dok su naftne kompanije odigrale posebnu ulogu u kreiranju sumnje u istinitost globalnog zagrevanja, doprinevši i današnjoj sumnji prema naučnim činjenicama.
Priča je posve slična i počinje sa američkom multinacionalnom naftnom i gasnom kompanijom Exxon Mobil (tadašnji Exxon), koja je jedna od najvećih rafinerija u svetu i direktni naslednik Rokfelerove kompanije Standard Oil.
Džejms Blek, istraživač zaposlen u Exxonu, izradio je još 1978. interni izveštaj kompanije gde se navodi da udvostručavanje koncentracije atmosferskog ugljen-dioksida može da dovede do povećanja srednje globalne temperature za 1 do 3 °C i do ozbiljnih posledica.
Kao odgovor na ovo otkriće, Exxon Mobile pokrenuo je multimilionsku kampanju širenja dezinformacija kako bi izazvao sumnju u ozbiljnost, pa čak i u samo postojanje klimatskih promena.
Ipak, to ovu kompaniju nije sprečilo da klimatske modele, koje je javno kritikovala, ne iskoristi u planiranju budućih operacija na Arktiku, znajući da će usled povećanja temperature i topljenja leda bušenje nafte biti jeftinije. Na sajtu Grinpisa možete pročitati kako se globalna koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi uporedo povećavala sa rastom godišnjeg profita kompanije Exxon Mobil.
Prava teorija zavere?
Exxon Mobil, kog je, između ostalih, prethodne godine u junu generalni državni tužilac Minesote tužio za lansiranje kampanje obmane čiji je cilj bio da namerno potkopa naučna saznanja o globalnom zagrevanju, nije jedina koja je izabrala put izvrtanja naučnih činjenica.
Od 1979. do 1983. naftni giganti, Exxon, Mobil (kasnije udruženi Exxon Mobil), Amoco, Philips, Texaco, Shell, Sunoco, Sohio, Standard Oil of California i Gulf Oil (poslednje dva postali su kompanija Chevron) redovno su se sastajali kao svojevrsna operativna grupa koja je diskutovala o klimatskim promenama i posledicama koje donose. Sastanci su bili organizovani uz pomoć Američkog instituta za naftu.
U izveštaju iz 2019. koji možete pronaći na veb-stranici Influence Map, navodi se da je pet naftnih i gasnih kompanija (Exxon Mobil, Royal Dutch Shell, Chevron, BP, Total) samo tokom tri godine nakon Pariskog dogovora uložilo preko milijardu dolara u širenje sumnje u naučna upozorenja o klimatskim promenama i njihovim posledicama.
Sumnja za sumnjom
Kada se sagledaju sav ovaj uloženi napor, trud i novac u širenje dezinformacija, nije teško razumeti zašto je sumnja duboko ukorenjena i da nije neobično da je sretnemo i u komunikaciji sa strancima na internetu i u razgovoru sa prijateljima, pa i članovima porodice.
Iako su naftna i industrija duvana ulagale novac u širenje dezinformacija za sopstvene potrebe, takva jedna medijska atmosfera gde primalac informacija nije siguran u šta da veruje stvara nepoverenje i preslikava se i na druge naučne teme, ali i na političke, verske, ekonomske, sociološke, zdravstvene.
Psihološka istraživanja pokazala su da će neko ko veruje u jednu teoriju zavere biti podložniji verovanju i u druge, a nekad čak i u kontradiktorne teorije, što navodi na zaključak da je zapravo u osnovi verovanje da se nešto uvek zataškava i krije.
Zašto se ljudi okreću teorijama zavere?
U studiji The Psychology of Conspiracy Theories objavljenoj u naučnom časopisu SAGE Journals 2017, istraživači sa Univerziteta Kent u Velikoj Britaniji navode da se ljudi okreću teorijama zavere u pokušaju da zadovolje tri važna psihološka motiva.
Prvi su epistemološki, odnosno potreba za saznanjem i izvesnošću, pogotovo u vezi sa značajnim ili kriznim događajima. Problem nastaje kada se informacije traže, ali na pogrešnom mestu, što se češće dešava kod osoba sa nižim stepenom obrazovanja jer ne poseduju znanje koje bi im pomoglo da razluče koji su izvori validni, a koji nisu.
Drugi motivi su egzistencijalni, koji se odnose na potrebu za osećajem sigurnosti i bezbednosti, ali i za osećajem kontrole nad stvarima koje nam se dešavaju. Teorije zavere mogu dati objašnjenje zašto nemamo kontrolu nad nekom situacijom, a istraživanja su pokazala da ljudi koji se osećaju nemoćno i razočarano imaju tendenciju da više naginju ka njima.
Treći motivi jesu sociološki i odnose se na potrebu za samopouzdanjem i dobrim osećajem u vezi sa sobom ili grupom kojoj se pripada. Teorije zavere mogu da pruže osećaj superiornosti jer se zna „prava istina” i poseduje neko „znanje” koje većina drugih ljudi nema.
Kako odagnati sumnju?
Teoretičari zavera mogu biti veoma vešti u ubeđivanju, a oni najbolji naizgled se služe logikom i naučnim jezikom, čime dobijaju na prividnoj verodostojnosti i stručnosti. Zbog toga nekada zaista može biti teško razdvojiti činjeničnu informaciju od lažne, pogotovo ako nam oblast o kojoj se govori nije bliska.
To čini situaciju opasnijom, a posledice ozbiljnijim. Koliko ljudskih života će se izgubiti u pandemiji zbog teorija zavere i dezinformacija? Koliko slučajeva raka pluća je moglo da se spreči? Da li smo mogli da izbegnemo klimatsku krizu?
Kritičko razmišljanje, provera izvora sumnjivih tvrdnji i informisanje kroz zvanične institucije, jesu alati koji nam mogu pomoći da bolje razumemo određenu tematiku i donesemo najbolju odluku za sebe, ali i da pozitivno utičemo na naše okruženje, kako na internetu tako i za slavskim stolom.
Uključite se u diskusiju
Pozivamo vas da se uključite u konverzaciju o sumnji u nauku i u komentarima na sajtu, Fejsbuku ili Instagramu podelite svoje mišljenje, šta je najbizarnija teorija zavere o klimatskim promenama koju ste čuli, kako razgovarate sa ljudima iz svog okruženja koji su pobornici teorija zavere i da li se i vas muči neka sumnja.
