Stanislav Milošević: Obrazovni sistem i mediji ne informišu dovoljno o klimatskim promenama

Fotografija: Bojan Džodan

Astrofizičar Stanislav Milošević je asistent na Katedri za astronomiju Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Njegova interesovanja u domenu astrofizike ponajviše se tiču formiranja i evolucije galaksija, a uz to je veoma angažovan u oblasti popularizacije nauke i veliki je borac protiv pseudonauke i teorija zavere koje u doba pandemije koronavirusa bujaju više nego inače. Zato smo sa Miloševićem razgovarali upravo o ovim pitanjima.

Koliko pseudonauka i raznovrsne zablude vladaju astrofizikom u javnoj sferi? Susrećete li se često sa ravnozemljaškim tvrdnjama, zamenom astrologije za astronomiju i slično?

Astrofizika je pogodno tlo za razvoj pseudonauke. Ljudi su kroz istoriju sumnjali u oblik Zemlje, kretanje Zemlje, položaj Sunca u Galaksiji… Od druge polovine XX veka sumnja se u sletanje na Mesec, a sada se ponovo aktuelizuju priče koje su se činile završenim, pa imamo porast broja ljudi koji veruju da je Zemlja ravna ploča. Sad sam reč sumnja upotrebio u negativnom kontekstu, iako je ona bitna za razvoj nauke. Sumnja o kojoj sada govorim tiče se logički neutemeljenog i argumentima pobijenog govora, koji za cilj nema spoznaju merljive istine, iako deklarativno tvrdi da upravo istinu traži. U poslednje vreme, ravnozemljaši su često u medijima i ta tema je sve prisutnija, verovatno jer urednici i voditelji emisija procenjuju da je dobra za gledanost, odnosno pripada skupu onih zabavljačkih banalnosti, koji dominiraju javnim prostorom.

Što se tiče zamene termina „astronomija” i „astrologija”, to je česta, stara i donekle bezazlena omaška, jer se kod određenog broja ljudi javlja kao lapsus, mada značajan broj ljudi i dalje veruje u horoskop. To nije čudno, jer kritičko mišljenje u školskom sistemu je izuzetno slabo zastupljeno, baš kao i astronomija, dok se sa horoskopom deca sreću čim postanu svesna, ili nauče da čitaju. To je samo jedan front mešanja informacija iz nauke i pesudonauke koji vodi neprepoznavanju releventantnih informacija i izvora informacija. Posledice toga vidimo svakodnevno, a posebno od nastanka epidemiološke krize.

Da li vam se čini da pseudonauka buja u poslednjim godinama – i zašto je to tako (ako jeste)?

Zaista mi se čini da buja poslednjih godina. Sa druge strane, moguće je da sve više ljudi iskazuje svoje mišljenje na društvenim mrežama i na teme o kojima ne znaju mnogo, pa donose zaključke o nečemu, pre edukacije o tome. U drugoj iteraciji mediji vide da je nešto popularno online, pa to razrade na nacionalnoj frekvenciji, onda se to ponovo vrati na mreže, pa postane još popularnije i tako teme postaju najgledanije te nedelje i tako dalje.  Za emitovanje takvih vesti i informacija ne postoji nikakva stručna recenzija. Tržišni motivi kod medija sa nacionalnom frekvencijom su prevladali edukativne, što je loše, jer se radi o frekvencijama koje su neka vrsta javnog dobra – i one koje koriste privatne kuće i one koju koriste  javni servisi koje građani plaćaju. Tako je i u svetu i kod nas, kod nas verovatno nešto više.

Da li smatrate da opšta populacija, građani, doživljavaju klimatske promene kao ozbiljnu pretnju čovečanstvu?

Iskreno, mislim da ne doživljavaju i ne krivim ih. Pošto se ne bavim klimatskim promenama, kao građanin, na osnovu onoga što mi je ponuđeno u školi, ili televiziji, ne bih mogao da se elementarno informišem o temi, da nisam sam nešto čitao o tome. Ljudi koji nisu zainteresovani da čitaju o toj temi, prosto teško mogu da steknu zabrinutost zbog klimatskih promena. Imam utisak da su od globalnih tema, lokalne dosta opipljivije kad je reakcija prirode u pitanju. Tu mislim na sve veći broj ljudi koji govore o ekološkim problemima svoje okoline: rekama, izvorima, šumama, vodi, zemljištu, vazduhu… To može da bude korak ka svesti o globalnom sistemu u kojem smo, o stanju planete na kojoj živimo, pa da se onda u jednoj široj društvenoj zajednici polemiše i o temi koja se odnosi na klimatske promene, a koja je sada zastupljena kroz kratke i često površne priloge o otapanju leda negde daleko od nas.  

Kako se vi lično borite sa pseudonaukom?

Ne odbijam razgovore poput ovog. Šalu na stranu, trudim da se napišem ponekad nešto i da se odazovem pozivima medija. U tim prilikama uglavnom se ne osvrćem mnogo na samu pseudonauku, jer ona nije problem nauke, ako govorimo npr. o astrofizici, već ističem kako je to jedna sociološka pojava i tema kojom treba da se bave sociolozi, psiholozi i ljudi iz medija, dakle zašto pseudonauka postoji, zašto neki ljudi veruju u nju i zašto se emituje… Kritikujem medije i obrazovni sistem, jer ljudi  koji veruju u horoskop i da je Zemlja ravna i slično će biti uvek, kao što ih je i bilo uvek, samo je pitanje da li će oni moći svoja zapažanja da iznose u medijima koje plaćamo i da na njima daju savete za lečenje i slične stvari koje mogu da ugroze ljude.  

Ima li rešenja za nepoverenje u naučni autoritet koje je, izgleda, u velikoj meri zahvatilo čitavu planetu?

Bolji obrazovni sistem i odgovorni mediji. Prva stvar se odnosi na implementaciju kritičkog mišljenja u obrazovanje i osmišljavanje aktivnosti koje bi pospešile da učenici shvate na nekim primerima kako se dolazi do naučnog saznanja, (razmišaljenje, a ne samo pamćenje) koji je fizički problem je naveo da se razmišlja u datom smeru i na koji način je zaključak testiran. Potrebno je da se testiranje dve pretpostavke vodi po utemeljenim logičkim pravilima kako bismo jednu prihvatili, a drugu odbacili. Jedan od razloga zašto se zalažem za povratak astronomije u školski program jeste pogodnost povezivanja znanja iz više predmeta: fizike, matematike, programiranja, geografije pa i hemije, biologije, istorije… Dakle, interdisciplinarnost je važna i od početka treba insistirati na povezivanju znanja i to povezivanje formalno postoji, (u popunjenim izveštajima) ali se retko i teško primenjuje. Takođe je potrebno reformisati sistem ocenjivanja, jer se Vukove diplome dele šakom i kapom. 

Druga stvar koju sam pomenuo su odgovorni mediji. Ne postoji nikakva odgovornost za javno rečene tvrdnje. U toj atmosferi ljudi pričaju šta god hoće, tonom koji hoće. Verovatno i za to postoji zakonska uređenost, ali je primena nikakva i pravda u slučaju neke tužbe ili nedostižna, ili jeftina u odnosu na zaradu od gledanosti skandala. Zakonska demotivacija neodgovornog javnog nastupa i medija bi morala da se uspostavi. To je po mom mišljenju neophodno da bi se steklo poverenje u naučni autoritet, a alternativu učinilo arhaičnim simbolima, o kojima se ne govori ozbiljno.

Da sumiram polazeći od prve dve rečenice: kritičko mišljenje, upoznavanje s metodologijom, povezivanje gradiva, rušenje kulta ocena, što se obrazovanja, odnosno škole tiče i odgovoran javni nastup i u tom smislu podrška medija kao komplementarnih edukativnih činilaca.