U Srbiji 65% teritorije predstavlja poljoprivredno zemljište. Plodna zemlja i bogate njive srpskog seljaka dugo su bile slika kojom smo se ponosili, međutim kao i svaki resurs i zemljište treba negovati i čuvati kako bismo omogućili i budućim generacijama da na njemu gaje svoju hranu. Nažalost kvalitet zemljišta u Srbiji opada i ovaj problem zaslužuje ozbiljnu pažnju svih nas.
Najveći oblik degradacije zemljišta Srbije je stalni gubitak organske materije. Ovaj problem je prisutan i u celom svetu, usled intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje, moćne obrade zemljišta, izostanka primene organskih đubriva, kao i drugih intenzivnih agrotehničkih praksi. Situacija u našoj zemlji je još složenija, usled velikog i dugogodišnjeg nedostatka organskih đubriva (stanjaka), koji bi se vraćao na njive, a do kog je došlo zbog devastacije stočne proizvodnje.
Polovinom prošlog veka, više od 70% površina Vojvodine je imalo zemljišta sa visokim sadržajem organske materije, dok su danas zastupljene zanemarljive površine u ovoj klasi. Trend gubitka organske materije i dalje raste. Vojvodina kao najmanje pošumljena regija Evrope, od titule „evropske žitnice“, kako smo je nekada označavali, danas se polako pretvara u nešto što bismo nazvali „agrarna pustinja“.
Gubitak organske materije doprinosi i drugoj velikoj degradaciji – eroziji zemljišta. Procenjuje se da erozija (različitog stepena) ugrožava oko 80% poljoprivrednog zemljišta. U centralnim i brdsko-planinskim regionima erozija vodom je dominantna, dok u Vojvodini, preovlađuje erozija vetrom (eolska erozija), koja ugrožava oko 85% poljoprivrednog zemljišta. Pored toga, postoji velika opasnost od klizišta, čak na trećini površine Srbije. U kontekstu klimatskih promena, ovaj rizik se povećava usled ekstrema obilnih padavina, u šta smo se, na žalost, uverili tokom poplava 2014. godine.
Prenamena korišćenja zemljišta je, takođe, jedna od velikih pretnji po globalna zemljišta. U našoj zemlji, postoji trend gubitka pašnjaka, usled devastacije stočarske proizvodnje i velikih potreba za obradivim zemljištima. Preoravanje pašnjaka ima za posledicu povećanu eroziju zemljišta, kao i gubitak biodiverziteta. Pašnjaci, kao i mešovita poljoprivredna područja zauzimaju se i usled urbanog razvoja.
Koliko je zagađeno naše zemljište?
Prva asocijacija većine ljudi na degradaciju životne sredine jeste zagađenje. Ovo je svakako važna tema, pored prethodno opisanih pretnji, ali situacija u našoj zemlji po ovom pitanju, generalno nije jako nepovoljna. Najveći zagađivači zemljišta, mogu biti zagađenja iz vazduha iz različitih izvora koja dospevaju na zemljište, neadekvatna primena agrohemikalija (đubriva i pesticida), navodnjavanje vodom lošeg kvaliteta, kao i rudarsko-industrijski kompleksi i deponovanje otpada.
Prema podacima iz 2018. godine, u Srbiji je identifikovano i evidentirano 709 potencijalno kontaminiranih lokacija zemljišta, od kojih je 557 registrovano kao kontaminirano. Izvestan broj ovih lokacija je saniran i u procesu detaljnije karakterizacije. Kontaminirane lokacije većim delom predstavljaju komplekse bivše industrije tzv. „istorijska zagađenja“, a tu su još i javno-komunalne deponije, divlje deponije, izlivanja jalovišta i druge incidentne situacije.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Na osnovu višegodišnjih istraživanja više institucija, zemljišta Srbije, generalno, nemaju povišen sadržaj potencijalno toksičnih elemenata (teških metala). Postoje mikro lokalna zagađenja, kao i veće oblasti sa povišenim sadržajem nikla i hroma, koji su geohemijskog – prirodnog porekla i potiču od matičnog supstrata na kome je zemljište nastalo, posebno na serpentiskim stenama planina zapadne Srbije a prema dosadašnjim istraživanjima, nikal i hrom koji su geohemijskog porekla se ne uključuju u lance ishrane.
Što se tiče primene agrohemikalija, u našoj zemlji još uvek nije potpuno zaživeo sistem vođenja e-knjige polja, odnosno evidencije o količini primenjenih đubriva i pesticida konkretno po svakoj parceli. Funkcionalnim uspostavljanjem ovog sistema, dobili bi se stvarni podaci o potrošnji agrohemikalija, kao i mogućnosti za njihovu racionalizaciju.
Postoji dugačka lista organskih zagađivača zemljišta koja se, u poređenju sa teškim metalima, u manjem obimu prati u našoj zemlji, kao što su antibiotici, mikroplastika, ftalati, produkti nepotpunog sagorevanja (PAH-ovi), ugljovodonici itd. Sva privredna društva koja potencijalno emituju zagađivače zemljišta, danas su u obavezi da prate svoje emisije i imisije u zemljište.
Zemljište obavlja veoma važnu ulogu u funkcionisanju ekosistema
Zemljište je stanište ¼ od svih poznatih živih vrsta naše planete, dok je 40% svih životinja vezano za zemljište u svom životnom ciklusu, gde pronalaze hranu, stanište ili utočište. Degradacijom zemljišta, gubi se i biodiverzitet i celokupne ekosistemske usluge živog sveta, bez kojih naš opstanak nije moguć, budući da je zemljište primarno mesto razlaganja i karika u kruženju materije.
U našoj zemlji, je tek u povoju sistemsko praćenje biodiverziteta i detaljnija identifikacija zemljišnog taksonomskog profila mikrobioloških zajednica i faune. Mi još uvek ne znamo precizno kakvo je stanje u našim zemljištima, posebno po pitanju malih stvorenja, tzv. mikro i mezo-faune, onoga što se nalazi između velikih životinja i mikroba.
Postoje još brojne pretnje po kvalitet zemljišta. Proces zakišeljavanja je prisutan u Centralnoj Srbiji, dok je spori proces alkalizazacije i salinizacije prisutan u Vojvodini. Ovi i ostali degradacioni procesi svakako moraju budno da se prate, iako trenutno nisu jasno vidljivi. Poseban razlog za to su klimatske promene koje pomenute procese mogu pojačati.
Gde nestaje zemljište u urbanim sredinama?
I na kraju, u svetlu klimatskih promena i većoj gustini populacije u gradovima, o zemljištu gradskih zajednica tzv. urbanom zemljištu, morama razmišljati i u kontekstu zemljišnog toplotnog i vodnog kapaciteta. U gardovima se neprestano dešava zauzimanje otvorenog zemljišta betonom i izgradnjom, tzv. „plombiranje zemljišta“. Refleksija sučevih zraka i temperatura iznad betona je mnogo veća u odnosu na zemljište, a posebno u odnosu na zemljište pod vegetacijom.
Takođe, zemljište ima mnogo veći vodni kapacitet za upijanje atmosferskih voda u odnosu na projektovane odvodne slivnike betoniranih područja. U vreme kada se sve češće dešavaju događaji kada ekstremna količina kiše padne za veoma kratko vreme, ova uloga zemljišta posebno dobija na značaju.
Samo „otvoreno“ zemljište pod vegetacijom može da nas značajno rashladi u tropskim danima i upije velike količine padavina u kratkom roku. Ovo je i najbolje rešenje za toplotna ostrva gradova. Drveće u velikim saksijama i cveće postavljeno na stubovima gradske rasvete, na potpuno betoniranim prostranim trgovima, svakako izgleda dekorativno, ali to nije zelenilo kakvo nam je sada potrebno.
Sada je potrebno planski proceniti u kojim delovima grada možemo razbiti beton i privesti zemljište nameni pod trajnom vegetacijom, po ugledu na evropske gradove. Takođe, treba izdvojiti sve površine, kao što su npr. parkinzi, koje mogu biti popločani propusnim podlogama.
Održivo korišćenje zemljišta kao rešenje
Dobra vest je da za unapređenje kvaliteta zemljišta i povećanje sadržaja organske materije u njemu postoje rešenja i dugačka lista mera poboljšanja, kroz koncept održivog korišćenja zemljišta (OKZ). Ovaj koncept zahteva međusektorsko, holističko upravljanje zemljištem sa aspekta poljoprivrede, šumarstva, zaštite životne sredine, upravljanja vodnim resursima, urbanog i infrastrukturnog planiranja, odlaganja otpada itd. Celokupna pažnja međunarodne zajednice, u svetlu klimatskih promena, je usmerena ka rešenjima tzv. ugljeničke biljne proizvodnje, ka očuvanju i povećanju organske materije zemljišta, bez unošenja stajnjaka, odnosno bez značajnog povećanja stočarske proizvodnje.
Ove tehnologije se najviše baziraju na minimalnom narušavanju zemljišta obradom (minimalnog „uznemiravanja“ zemljišta) zbog očuvanje njegovog prirodnog sklopa i strukture, uz održavanje površine zemljišta pod stalnom vegetacijom (umesto „golog“ razoranog zemljišta). Na ovaj način, podstiču se prirodni procesi zemljišta za povećanje organske materije u zemljištu kao nosioca plodnosti. Održivi sistemi obrade zemljišta poput redukovane i konzervacijske obrade, organske poljoprivrede, agro-šumarstva i sl, predlažu se kao put ka očuvanja ekosistemskih usluga i mera adaptacije na klimatske promene, uz istovremena smanjenja emisija iz degradiranog zemljišta i poljoprivrednih procesa.
Pored toga, na nivou Evrope se planira značajno proširenje površine zaštićenih prirodnih dobara, što je najbolja mera, ali ona sa sobom nosi ograničenja zato što će biti potrebno da se proizvede više hrane sa manje zemljišnih resursa.
Navodnjavanje, kao prva asocijacija odgovora poljoprivrede na klimatske promene, je dobra mera, ali njeno potpuno omasovljenje nije moguće u našoj zemlji, zbog ograničene raspoloživosti kvalitetne vode za navodnjavanje, čije bi se zalihe, prama projekcijama, još više smanjile u budućnosti.
Rejonizacija poljoprivredne proizvodnje je dobra mera planiranja i adaptacije na klimatske promene. U našoj zemlji je ona urađena za vinogradarsku i voćarsku proizvodnju, kao grane poljoprivrede koje nose velika početna ulaganja uz duži niz godina eksploatacije, te je ovim zasadima potreban planski pristup.
Stalna primena inovacija je pravi odgovor čovečanstva u borbi sa klimatskim promenama. Dobar primer primene inovacije kao rezultata domaće nauke je razvoj sezonske prognoze, koja će biti od velikog značaja za poljoprivredne proizvođače
Očuvanje tresetišta daje veliki doprinos borbi protiv klimatskih promena
Veoma je važno da u našoj zemlji zaštitimo tresetišta od dalje degradacije i eksploatacije, u skladu sa međunarodnim inicijativama. Tresetišta i zemljišta bogata organskom materijom (međunarodno se označavaju kao Histosoli) sadrže blizu 30% od ukupnog ugljenika smeštenog u zemljištu, a pokrivaju samo 3% kopna. Prirodno tresetno zemljište na našoj planeti uskladišti više ugljenika nego sva ostala vegetacija zajedno. Samo u Evropi, ova zemljišta „zaključavaju” pet puta više ugljenika nego šume.
Međutim, najnovija istraživanja pokazuju da se tresetna zemljišta isušuju i da se nalaze u krhkom stanju, što bi za posledicu moglo da ima obrnut proces – da ova zemljišta počnu da ispuštaju ugljenik, umesto da ga skladište, zbog čega tresetišta još nazivaju i „ugljeničke bombe“.
Najveću štetu ovoj vrsti zemljišta nanose klimatske promene, pretvaranje tresetišta u poljoprivredno zemljište, eksploatacija treseta, drenaža, spaljivanje i potapanje tresetišta radi izgradnje hidrocentrala.
Države se ohrabruju da krenu u proces obnove tresetnog zemljišta kroz međunarodne ugovore o borbi protiv klimatskih promena. Prema podacima dobijenim obradom digitalizovane Osnovne pedološke karte Srbije, u našoj zemlji raspolažemo sa ukupno 543,4 hektara Histosola, što je daleko ispod 1% površine Srbije. Najveće površine su u opštini Subotica (133,8 ha), Kovin (266,5 ha) i u više opština na Kosovu i Metohiji (104,5 ha).
Ovi podaci su samo indikativni, budući da su se površine znatno izmenile od datuma izrade pedološke karte. Veoma je važno da se napravi detaljan katastar i procena stanja ovih lokacija u Srbiji, kako bismo pristupili njihovoj zaštiti. Dobar primer koji treba slediti je zaštita prirode tresetnog staništa u Subotičkoj peščari i na planini Vlasini.
Zemljom nazivamo i našu planetu, i kopno, i državu i zemljište. Zemlja uvek ima svoje tačne koordinate, u poređenju sa drugim delovima životne sredine (vazduhom, vodama, živim organizmima), zato je pitanje zaštite zemljišta uvek konkretnije i ličnije. Ako očuvamo i unapredimo naša zemljišta, velika je verovatnoća da ćemo očuvati i čitave ekosisteme, poljoprivredne, šumske, zaštićene, urbane…, pa time i same nas. Zemljišta Srbije imaju prirodni potencijal da se ublaže posledice klimatskih promena, proizvede dovoljno hrane i doprinese smanjenju neželjenih emisija, ali je neophodno da se koncept održivog korišćenja zemljišta primeni što brže i što šire.
