Reorganizacija svetske poljoprivrede bi drastično smanjila uticaj proizvodnje hrane na životnu sredinu

Širom planete nepregledna polja useva na kojima uzgajamo hranu su zauzela mesta nekadašnjih šuma i drugih prirodnih staništa koja predstavljaju važne ekosisteme i dom za brojne divlje životinje. Intenzivna poljoprivreda podigla je civilizaciju i prehranila više milijardi ljudi, ali je istovremeno plaćena visoka ekološka cena.

Iako se isprva čini da moramo da biramo između blagostanja prirode i sopstvenog opstanka, negativni uticaj poljoprivrede na emisije ugljen-dioksida, potrošnju vode i biološku raznolikost može značajno da se umanji. Za to je potrebna pametnija i održivija reorganizacija zemlje za uzgoj useva na globalnom nivou pokazuje nedavna studija koju je sproveo međunarodni tim naučnika sa Univerziteta u Kembridžu, Univerziteta u Pekingu i Univerziteta Harvard.

Ovaj naučni tim je napravio mapu koja pokazuje gde bi trebalo gajiti glavne svetske useve kako bi se maksimalno uvećao prinos i smanjio uticaj na životnu sredinu, a kompletno istaživanje je objavljeno u naučnom časopisu Nature Communications.

Reorganizacija bi pozitivno uticala na emisije CO2, ali i na biodiverzitet i upotrebu vode

Prema rezultatima, ukoliko bi se gajenje najvažnijih useva premestilo na optimalne lokacije emisije ugljen-dioksida u ovoj grani privrede bi se smanjile za više od 70 odsto, a da pritom ne bi bilo gubitaka prinosa. Novi raspored bi omogućio da se ogromna prazna polja vrate u svoje prirodno, pošumljeno stanje. Drveće koje bi na tom prostoru raslo hvatalo bi ugljen-dioksid iz vazduha, a takođe bi podstaklo i zemljište da čini isto u većoj meri nego kad na njemu rastu usevi. Autori procenjuju da bi se na taj način, kroz nekoliko decenija, skladištile količine ugljen-dioksida koje su jednake trenutnim emisijama u periodu od 20 godina.

Gotovo sve biljke i životinje bi imale veliku korist. U ovakvom optimizovanom scenariju uticaj poljoprivrede na biološku raznolikost bi bio smanjen za 87 odsto. Autori kaži da bi se obradive površine brzo vratile u prirodno stanje, čime bi se drastično smanjio rizik od izumiranja mnogih vrsta, za koje poljoprivreda predstavlja veliku pretnju. Rezultati jedne velike studije iz 2016. koja je ispitivala čak 8.000 vrsta pokazuju da izlovljavanje i poljoprivreda inače predstavljaju najveću pretnju biodiverzitetu, veću i od klimatskih promena. 

Takođe, novi raspored bi u potpunosti eliminisao potrebu za navodnjavanjem, pošto bi se obradiva zemljišta nalazila u regionima gde padavine obezbeđuju svu vodu koja je neophodna za rast biljaka. Trenutno se oko 70 odsto svetske slatke vode koristi za poljoprivredu, što u sušnim delovima sveta često uzrokuje nestašice vode.

„Na mnogim mestima, obradive površine su zamenile prirodno stanište koje je skladištilo velike količine ugljen-dioksida i koje je odlikovala velika biološka raznolikost, a usevi tamo čak i ne rastu baš dobro. Ako dozvolimo ovim mestima da se regenerišu i premestimo proizvodnju u pogodnija područja, vrlo brzo bismo videli koriti za životnu sredinu.” – objašnjava dr Robert Bejer, bivši istraživač na Katedri za zooologiju Univerziteta u Kembridžu koji trenutno radi na Potsdamskom institutu za istraživanje uticaja klime i vodeći autor studije.

Modelovanje optimalnog rešenja

Da bi konstruisali mapu koja pokazuje najbolji raspored uzgajanja useva, istraživači su analizirali geografske lokacije, prinose i uslove uzgoja 25 glavnih useva, među kojima su pšenica, ječam i soja. Usevi obuhvaćeni studijom pokrivaju tri četvrtine obradivih površina širom sveta. Oni su koristili matematički model kako bi razmotrili više mogućih rasporeda obradive zemlje širom sveta, koji bi ujedno odražavali ukupnu proizvodnju hrane za svaki usev. Rezultati su pokazali opciju sa najmanjim uticajem na životnu sredinu.

Doprinos ove studije je u tome što pokazuje da je moguće premeštanje poljoprivrednog zemljišta, a da se pri tome ne ugrozi globalna bezbednost snabdevanjem hranom. Prethodne studije su uglavnom bile ograničene na mapiranje ekosistema narušenih poljoprivrednim aktivnostima čija je obnova od najvećeg značaja za planetu.

Premeštanje obradivih površina moglo bi da se izvrši tako što bi vlade država poljoprivrednicima finansirali nadoknadu da obustave uzgoj na delu ili celoj svojoj zemlji. Ovakvi modeli su ranije primenjivani sa izvesnim uspehom u zaštiti ugroženih područja.

Puna primena je nemoguća u praksi, ali studija daje neke važne pouke

I pored toga što postoje ovakvi mehanizmi, i što je koncept u svojoj osnovi prilično jednostavan, istraživači su svesni da je teško izvodljivo da se poljoprivreda ograniči samo na najoptimalnija mesta za uzgoj i da postoje nepremostive ekonomske, društvene i političke barijere na putu da se to dogodi.

Svejedno, oni ističu, da se neki važni koraci mogu sprovesti. Kažu da njihov model ukazuje na mesta na kojima su obradive površine trenutno veoma neproduktivne, ali koje imaju veliki potencijal da osnaže biodiverzitet i skladište ugljen-dioksid.

Ukoliko bi se primenio i blaži pristup i izvršila preraspodela zemljišta unutar nacionalnih granica, a ne globalno, i dalje bi se postigle brojne prednosti. Globalne emisije ugljen-dioksida u ovoj grani industrije bi se smanjile za skoro 60 odsto, dok bi uticaj na biološku raznolikost bio za oko 75 odsto manji nego sada.

Autori kažu da i kada bi se svega 25 odsto obradivih površina preselilo na nacionalnom nivou, što oni smatraju mnogo realnijom opcijom, rezultat bi i dalje bio značajan.

„Trenutno nije realno sprovesti kompletan redizajn. Ali čak i kada bismo premestili samo delić svetske obradive zemlje, fokusirajući se na mesta koja su najmanje efikasna za uzgoj useva, koristi za životnu sredinu bi bile ogromne.” – rekao je Bejer. 

Studija pokazuje da će se optimalne geografske zone za uzgoj useva vrlo malo promeniti do kraja veka, bez obzira na različite klimatske scenarije. 

Autori napominju da se premeštanje obradivog zemljišta mora obaviti na način koji je prihvatljiv za ljude na koje utiče, kako ekonomski tako i socijalno. Oni veruju da postojeće šeme poput onih kojima pojedine države izdvajaju finansijske podsticaje za poljoprivrednike da povuku deo svoje zemlje u koristi životne sredine  bi takođe mogle da motivišu ljude da se bave poljoprivredom na pogodnijim lokacijama. 

Primena rezultata ovog istraživanja će biti ključna za ostvarenje selidbe poljoprivrednih površina uz ekološke benefite koji su preko potrebni ukoliko želimo da preokrenemo tekuću degradaciju globalne klime, biodiverziteta, i vode u uslovima sve veće potražnje za hranom, zaključak je rada.