Dr Jelena Dragaš: U Srbiji se reciklira manje od 5% građevinskog otpada

Dr Jelena Dragaš, docentkinja na Građevinskom fakultetu u Beogradu, u svom istraživačkom radu fokusira se na građevinske materijale i konstrukcije.

Građevinarstvo ima izražen negativan uticaj na životnu sredinu, kako zbog velikih količina prirodnih resursa i energije koje se koriste tako i zbog ogromnih emisija ugljen-dioksida i hrpa otpada koje se generišu. Zbog toga smo sa Jelenom razgovarali o tome kako građevinski sektor može postati zeleniji, kao i o tome koliko je (ne)održivo njegovo stanje u našoj zemlji.

Građevinskom sektoru se pripisuje veliki udeo u emisijama gasova sa efektom staklene bašte, čak i do 40% ako računamo i energiju koja se troši u zgradama. Na koji način ovaj sektor može postati zeleniji i smanjiti svoj uticaj na životnu sredinu?

Građevinska industrija predstavlja značajan segment moderne civilizacije: prosečan stanovnik SAD i Evrope provodi oko 90% svog vremena unutar različitih objekata visokogradnje (kuće, poslovni prostori, kulturni objekti, tržni centri…) ili koristeći infrastrukturne objekte (putevi, mostovi, tuneli…). Ne čudi onda činjenica da se građevinskom sektoru pripisuje oko 50% iskorišćenih prirodnih materijala, 40% proizvedene energije i 50% generisanog otpada. Tokom prošlog veka, glavni fokus građevinarstva bio je na razvoju pouzdanih materijala, metoda proračuna i izgradnje objekata koji su pratili potrebe društva u razvoju. Zato smo danas u mogućnosti da napravimo mostove raspona preko 2000 metara, zgrade visine preko 800 metara, pa čak i beton koji će moći da se koristi na Marsu. Nažalost, sve ovo je postignuto bez dovoljno razmišljanja o uticaju na životnu sredinu, pa je danas nužan fokus građevinske industrije na smanjenju tog štetnog efekta i doprinosa koji daje klimatskim promenama.

Jednostavnog rešenja nema, ali se mora delovati brzo. Građevinski sektor je strogo regulisan zakonima i propisima koje donose države kako bi se sačuvao javni interes i obezbedila sigurnost i pouzdanost izgrađenih objekata. Kako bi se građevinarstvo skrenulo na put održivog razvoja, neophodno je formiranje dugotrajne strategije i zakonskog okvira koji obavezuje sve aktere da vrše analizu uticaja životnog ciklusa svakog proizvoda od početne ideje, preko izgradnje objekta i njegovog korišćenja do kraja upotrebnog veka, i da koriste dostupne materijale i tehnologije koji imaju manji štetni efekat na životnu sredinu. Neki od tih materijala i tehnologija imaju veću cenu u odnosu na tradicionalnu praksu, pa je važno adekvatnim taksama zaštititi prirodne resurse i povećati cenu neefikasnih praksi koje doprinose ekološkom problemu. Neophodne su sistemske i drastične promene koje će podrazumevati optimalno korišćenje prostora, efikasno korišćenje energije i prirodnih resursa, optimizaciju na nivou projektovanja, korišćenja materijala i tehnologija, domaćinsko korišćenje i adekvatno održavanje objekata i planiranje faze nakon završetka upotrebnog veka. 

U svom istraživačkom radu se pre svega fokusirate na proizvodnju betona. Zašto je beton problematičan i kako sve ugrožava životnu sredinu i doprinosi klimatskim promenama?

Beton je, posle vode, najčešće korišćeni materijal na svetu sa globalnom godišnjom proizvodnjom od preko 3800 kilograma po čoveku! On je najčešće korišćeni građevinski materijal zbog svoje pouzdanosti, mogućnosti oblikovanja, trajnosti, čvrstoće pri pritisku i relativno niske cene. Međutim, sa ekološkog aspekta, beton je vrlo destruktivan materijal. Glavni problemi se vezuju za proizvodnju cementa, korišćenje prirodnih resursa i generisanje velikih količina otpada.

Cement je osnovna vezivna komponenta betona, ali i glavni proizvođač CO₂ u betonu (oko 90% emisija CO₂ od betona potiče od cementa). Procenjuje se da je cementna industrija odgovorna za oko 10% ukupne količine emitovanog CO₂. Veći deo tog CO₂ (oko 60%) je posledica hemijske reakcije koja se odvija tokom proizvodnje cementnog klinkera iz rude, dok se ostatak emituje kao posledica korišćenja električne energije u fabrici cementa. Na prvi deo ovih emisija je teško uticati, dok se primenom održivih izvora dobijanja električne energije može smanjiti ovaj manji deo emisija CO₂. Cementna industrija radi na razvoju inovativnih rešenja koja bi omogućila da se emitovani CO₂ prikuplja u toku proizvodnje cementa i da se onda skladišti (carbon capture and storage). Ova tehnologija je još uvek dosta zahtevna i skupa, ali je veliki deo istraživanja svakako okrenut u tom smeru.

Drugi deo problema koji nosi korišćenje velikih količina betona je i korišćenje prirodnih sirovina: rečnog i drobljenog krupnog kamena i peska (agregata). Približno 75% mase betona čini agregat, što znači godišnju upotrebu prirodnog agregata od oko 2800 kilograma po čoveku globalno. Jasno je da nije moguće primeniti održiv model ako se koriste tolike količine rečnog agregata kojima se menjaju oblici rečnih korita, ili drobljenog agregata iz kamenoloma kojima se potpuno menjaju prirodna staništa i utiče na biodiverzitet. Jedno od rešenja ovog problema je korišćenje agregata od recikliranog betona ili agregata koji su nus proizvod nekih drugih industrija (rudarske na primer). U zemljama koje nisu bogate prirodnim kamenom, primena recikliranih materijala je vrlo česta, dok se zemlje bogate ovom sirovinom još uvek oslanjanju na prirodne materijale.

Treći deo problema betonske industrije su velike količine betonskog otpada koje se generišu tokom izgradnje (18-33 kg/m²) i rušenja (840 kg/m²) objekata. Procenjuje se da betonski otpad čini oko 40% građevinskog otada (ne računajući zemlju), i on se većinom odlaže na uređene ili neuređene deponije uz male količine koje se ponovo koriste ili recikliraju. 

Leteći pepeo je veoma štetan nusproizvod sagorevanja uglja koji se u Srbiji još uvek masovno koristi za proizvodnju struje. Na koji način ga možemo iskoristiti u pravljenju održivijeg betona i da li je ta praksa prisutna u Srbiji?

U srpskim termoelektranama se godišnje proizvede više od 7 miliona tona letećeg pepela koji se deponuje na velikim površinama obradivog zemljišta. Trenutno je deponovano više od 300 miliona tona letećeg pepela, a samo do 3% se koristi u cementnoj industriji. Cement koji se najčešće koristi u građevinskoj industriji u Srbiji sadrži oko 20-30% krečnjaka, zgure ili letećeg pepela. Postoje određeni tipovi cementa koji koriste do 30% letećeg pepela, ali oni nemaju širu praktičnu primenu.

Mnoga svetska i domaća istraživanja su pokazala da se leteći pepeo može koristiti u proizvodnji betona u količinama i do 70% zamene cementa. Na ovaj način bi se smanjio štetan ekološki efekat koji ima proizvodnja cementa i smanjile količine deponovanog pepela.

Ne postoje suštinske ni formalne prepreke za primenu većih količina pepela, imajući u vidu da je leteći pepeo definisan kao neopasan otpad koji se može koristiti kao sirovina za dobijanje drugih proizvoda, i da postoje standardi koji propisuju uslove koje leteći pepeo mora da ispuni kako bi mogao da se primenjuje u betonu. Važno je upoznati se sa specifičnostima primene većih količina letećeg pepela u betonima, i shodno tome im naći najbolju primenu.

Pored primene u betonima za izgradnju brana, zgrada od armiranog betona i temelja objekata, leteći pepeo se efikasno može koristiti i u izgradnji puteva i stabilizaciji kosina. 

Građevinski otpad dospeo u žižu javnosti prošlog leta kada su aktivisti ukazali na postojanje nelegalne deponije na bari Reva. Da li za tu vrstu otpada postoji alternativa, ili je odlaganje na deponije jedina opcija?

Građevinski otpad od građenja i rušenja može biti neopasan otpad (beton, cigla, čelik, gips, drvo…) i opasan otpad (azbestni materijali, otpad koji sadrži živu ili neke druge opasne supstance), a u Srbiji se najvećim delom odlaže zajedno sa komunalnim otpadom na opštinskim nesanitarnim deponijama. 

Ako je primenjeno selektivno rušenje objekata i adekvatna separacija, betonski otpad se vrlo efikasno može upotrebiti kao sirovina za dobijanje novih betona. Čist betonski otpad se drobljenjem usitnjava, odvaja po frakcijama i može se koristiti kao agregat od recikliranog betona koji potpuno ili delimično menja prirodni agregat u betonu. Zrno agregata od recikliranog betona sadrži deo prirodnog kamena i deo cementne paste/maltera, pa su karakteristike ovih betona nešto drugačije od betona napravljenih od prirodnih agregata. Poznavanjem tih specifičnosti može se odabrati adekvatna primena ove vrste betona (armiranobetonske zgrade, temelji objekata…) i smanjiti korišćenje prirodnih resursa.

Važeći standari dozvojavaju primenu 20-50% agregata od recikliranog betona kojima se može zameniti prirodni agregat, međutim ne postoje primeri primene ovog betona u Srbiji. Neophodno je uspostaviti sistem odvajanja i razvrstavanja građevinskog otpada kao i sprovođenje akcionog plana upravljanja otpadom od građenja i rušenja, kako bi se ispunio prvi uslov za početak reciklaže betonskog otpada. 

Koliko je građevinski sektor u Srbiji održiv? Da li postoje neke inicijative koje bi smanjile njegov uticaj na životnu sredinu?

Prava održivost u građevinskom sektoru se prvenstveno može postići dobrim urbanističkim i infrastukturnim planiranjem, i daljom razradom projekata u zakonskim okvirima koji postavljaju održivost kao primarni aspekt. U Srbiji još uvek ne postoje primenjeni sistemski okviri koji obavezuju primenu održivet gradnje, upotrebe i održavanja objekata. Pored velike količine otpadnih materijala kao što je leteći pepeo, i u nešto manjoj meri zgura visokih peći, još uvek ne postoje obaveze da se ti materijali u nekoj meri koriste. U termoelektranama Nikola Tesla A i B uspostavljen je i sistem prikupljanja finijih čestica pepela koje predstavljaju kvalitetnu sirovinu za proizvodnju betona, ali šira primena još uvek izostaje. Za sada postoje manji pilot projekti koji pokazuju mogućnost primene letećeg pepela u izgradnji puteva.

Prema evropskoj direktivi iz 2008. godine koja se odnosi na građevinski otpad, najmanje 70% građevinskog otpada se mora ponovo upotrebiti, reciklirati ili valorizovati na neki način do 2024. godine, dok se u Srbiji reciklira manje od 5%. Ponovna upotreba i reciklaža otpada imaju dvostruku korist, smanjuje se korišćenje prirodnih sirovina i smanjuju količine deponovanog otpada. Kako bi ova korist bila vidljiva u praktičnoj primeni, neophodno je pružiti sistematsku podršku reciklažnom sistemu. U situaciji u kojoj prirodni agregat ima vrlo nisku cenu, proces reciklaže betona je ekonomski dosta nepovoljniji. Potrebno je uvesti veće takse za odlaganje građevinskog otpada, subvencionisati reciklažna postrojenja i povećati naknade za ekskavaciju rečnog agregata. Takođe je važno imati u vidu princip koristi lokalno, zato što i najodrživiji reciklirani materijal može imati negativan ekološki efekat ako su u pitanju velike dužine transporta.