„O, sigurni smo da se klimatske promene dešavaju – uostalom, to se vidi. Međutim, problem je u tome što ove probleme niste izazvali ni vi, ni ja, niti moja partija, pa ni moja država. Meni je važnije da napravimo lokalne i samoodržive zajednice, u kojima će proizvodnja i privreda biti u koraku sa prirodom.“
Sa Alanom Lućanijem sam razgovarao u njegovom odborničkom klubu, u skupštini Padove, univerzitetskom gradu na severu Italije. Sportski odeven, uz sako pomalo veštački zadužen za ozbiljnost, ovaj političar ne odaje utisak elitiste. Već ima desetak godina iskustva u politici, pa ga u toku razgovora pozdravlja više odbornika iz različitih partija. Iskustvo mu je donelo i međunarodne kontakte, iako priznaje da mnogo više uživa u radu „na terenu“: učešću u lokalnim ekološkim inicijativama.
Sve to zvuči kao promo priča za nekog lokalnog političara – osim što je Alan član krajnjedesne Lege, poznate po svom lideru i bivšem ministru unutrašnjih poslova Italije, Mateu Salviniju.
Interesovanje krajnje desnice za klimatske promene i zaštitu životne sredine, koja se ogleda i u Alanovom ekološkom aktivizmu, i nisu neka novost. Odavno je poznato da je krajnja desnica postala dio političkog mejnstrima i da su stavovi bliski krajnoj desnici, poput želje za vođom čvrstorukašem, etnonacionalizam, antiimigrantski stavovi i odbacivanje moderne i globalizacije dio političkog mejnstrima širom sveta.
Salvinijeva Lega je trenutno deo vlasti, a to je bila i u prošlosti: poput mađarskog Fidesa, austrijske Slobodarske partije, Švedskih demokrata ali i indijske BJP, na čelu sa premijerom Narendrom Modijem. Činjenica da je krajnja desnica u protekloj deceniji uspela da se domogne poluga vlasti širom sveta otvorila je put i proširivanju sfere uticaja, od tradicionalnih tema poput imigracije, korupcije i kulture do novih, među kojima je i zaštita životne sredine.
Skorašnje istraživanje je pokazalo da 4 od 5 krajnjedesnih organizacija u Evropi ima neki vid ekološkog programa, deklaracije ili manifesta. Istovremeno, negiranje postojanja klimatskih promena po kojoj su ove partije bile poznate, je ustupilo mesto „mekoj“ skepsi. Ovakav „da ali“ skepticizam se ogleda u načelnom prihvatanju klimatskih promena ali sa težnjom da se oštrica radikalne i za društvo skupe ekološke politike maksimalno ublaži „racionalnim“ ali nedovoljnim rešenjima za pravovremenu zelenu tranziciju.
Možda veza krajnje desnice i ekologizma deluje novo ili veštački prouzrokovana „strateškim“ motivima, poput privlačenja mlađih glasača kojima je zaštita planete (ali i nacije) bliska srcu. Međitim, sami počeci ekološke misli su vezani za političku desnicu i romantizam: Ernst Hekel, njemački prirodnjak i tvorac pojma „ekologija“, bio je nacionalista. U tom romantičarskom zanosu i antimodernoj težnji za pročišćenjem nacije zatrovane neslogom ali i industrijalizacijom, Hekelovi sledbenici širom sveta su maštali o društvu jasne hijerarhije, ali i društvu u kom bi svaki pripadnik nacije živeo u skladu sa apstraktnim „zakonima prirode“. Do današnjih dana, pozicije ovog ultradesnog ekologizma se nisu suštinski promenile.
Baš zbog ove istorijske veze, ove pozicije često nije lako razlikovati od centrističkih ili levo-orijentisanih zelenih. I dalje se zaštita prirode predstavlja kao zaštita nacije, obaveza prema precima ali i budućim pokoljenjima: međugeneracijska odgovornost i etatističke oblande slatke su i onima koji ne pripadaju desnici, pa se ovakve izjave mogu naći širom ideološkog spektra.
U zaštiti prirode u desnom registru, primetni su i populistički sentimenti. Primeri su brojni: od Herta Vildersa u Holandiji do Viktora Orbana u Mađarskoj, gdje lideri krajnje desnice obećavaju svojim građanima (glasačima) da vredni ljudi neće platiti cenu energetske tranzicije. Iako ekopopulističke tendencije koje su karakteristične za masovne ekološke proteste teže objedinjavanju građana prilično raznolikih političkih stavova i interesa, pozivanje na „ljude“ i „narod“ ostavlja dovoljno prostora i za desne interpretacije.
U Srbiji, borba protiv malih hidroelektrana ili investicije Rio Tinta često se predstavlja kao borba za obične građane, drugim rečima – za prosečne Srbe. Tako je u krajnjedesnom ekologizmu oštrica mača borbe protiv zagađivača prevashodno okrenuta ka dvojakim drugostima.
Prvu čine strani akteri: partija Dveri se zalaže za „sprečavanje privatizacije preostalih banja, prodaja izvora pijaće vode i drugih prirodnih bogatstava“ ili Alanovo pozivanje na mudro čekanje dok veliki zagađivači ne reše problem. Nekada je ovaj odijum usmeren prema korporacijama zbog njihovog učešća u zagađivanju (Rio Tinto) ili međunarodnim organizacijama na suludim ekološkim regulama (EU).
Drugu, pak, čine domaći zagađivači: etnički „paraziti“, poput slovačkih Kotlebista koji optužuju Rome za nelegalnu seču šuma, odnosno domaće elite koje imaju povlašteni položaj zbog bliskosti vlasti.
Populizam u ekologiji desnice primetan je i u mačističkim izjavama – poput one poljskog premijera iz desničarske stranke Slobode i Pravde, Mateuša Moravijeckog, koji kaže da je Poljska „šampion“ borbe protiv klimatskih promena, iako je njegova partija do 2014. negirala njihovo postojanje.
Nekad se naumi (krajnje) desnice na ekološkom terenu ogledaju u što bržoj ekonomskoj i tehnološkoj modernizaciji, koja će sama od sebe riješiti problem zagađenja na više frontova. Sa druge strane, vera u ekološke mesije, koji su istovremeno i magnati, poput Ilona Maska, Ričarda Bransona, Džefa Bezosa ili Bila Gejtsa (gle čuda, svi beli muškarci), nije samo karakteristika desnice.
Brisanju vododelnica između desnog i drugih ekologizama naročito pogoduju tzv. „meke“ ekološke teme koje pripadaju ekološkom korpusu ali se samo indirektno odnose na zaštitu životne sredine. Zagrljaji Marin Le Pen, liderke francuskog „Nacionalnog okupljanja“ sa svojom mačkom preplavili su društvene mreže, kao i insistiranje Salvinija na oštrijoj kaznenoj politici u slučaju nasilja nad životinjama.
Slično je i sa desničarskom preferencijom za mala poljoprivredna gazdinstva kao okosnice porodice: kako su ova gazdinstva pogodna za agroekološke prakse, poput organske proizvodnje, krajnja desnica je često znala da sarađuje sa zelenim partijama na ekološkim temama. Iako je ova saradnja često prolazila „ispod radara“ javnosti, tzv. „sanitarni kordon“ koji bi izolovao krajnju desnicu u parlamentarnom životu je teško održiv pri formulaciji ekoloških politika.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Koliki je uticaj desnice?
Upravo u tome je i „kvaka“. Očekivanje da će krajnjedesni, a naročito ekolozi nositi uniforme i svastike može dovesti samo do dva, jednako opasna ishoda.
Jedan je ublažavanje štetnosti krajnje desnice koja će dovesti do normalizacije ovih argumenata i u ekološkom diskursu i do kolonizacije samih ekoloških pokreta od strane autoritarnih nacionalista. Posmatranje Srbije kao „bašte“ koju treba negovati može zazvučati idilično i nostalgično ali svaka bašta ima parazite koje treba uništiti.
Drugi ishod je prilično suprotan, odnosno stvaranje kolektivne paranoje i „lova na veštice“ koji lako može uništiti ekološki pokret, pogotovo u zemljama Balkana u kojima je on tek u povoju. Ova teza, u krajnjem, predstavlja ekologe kao prikrivene fašiste koji će iskoristiti prvu priliku da pošalju u konc-logore one koji ne čiste smeće nedeljom ili koriste plastične slamčice. U nešto blažem obliku, označava uzbunu protiv ekološkog nacionalizma koji će, nekim čudom, preoteti platformu zelenih.
Nasuprot histeriji, umnogome izazvanoj potrebi političara, istraživača i NVO sektora za medijskom pažnjom, odnosno privlačenjem finansijskih sredstava za izvođenje projekata koji će se baviti fašističkim baukom, krajnja desnica u svetu je u fazi stagnacije ili čak povlačenja. To svakako utiče i na ekološku dimenziju koja, iako prepoznata, nikada nije bila u fokusu krajnje desnice, niti čest razlog zbog kog bi se birači opredelili za ove partije.
Postojanje krajnjedesnog ekologizma i njegova povremena bliskost sa pozicijama ekologa potvrda je činjenice da ekologija nije „prirodno“ leva koliko nije ni desna. Zaštita životne sredine predstavlja kompleksan skup stavova i politika koje su otvorene za različite ideološke interpretacije, između ostalog i od libertarijanaca, socijalista, anarhista, konzervativaca ali i – krajnje desnice.
To samo znači da u ekološkoj politici, bar sa ideološke strane, nema ništa apriorno i unapred jasno: ekološki pokret će biti onoliko zdrav i uspešan koliko se temeljno preispituje u kontekstu novih izazova. Jedan od tih izazova jeste i učešće desnice u kreiranju ekoloških politika.
