Maja Pupovac: Zašto je važno da energetska tranzicija bude pravedna?

Fotografija: Privatna arhiva

U svetlu klimatskih promena srpska energetika bi jednog dana trebalo da napusti ugalj. To sa sobom povlači gašenje rudnika i zatvaranje termoelektrana.

Ali šta će se u dekarbonizovanoj privredi desiti sa Petrom Petrovićem koji je do tada bio rudar? Sa njegovim kolegama? Sa zaposlenima u termoelektrani Nikola Tesla? Od čega će oni prehranjivati svoje porodice? Kako će funkcionisati njihove opštine koje su svoj razvoj bazirale na eksploataciji ovog energenta?

O tome smo razgovarali sa Majom Pupovac koja je zvanje doktora nauka stekla na Univerzitetu Makedonija u Solunu na Odeljenju za balkanske, slovenske i orijentalne studije. Ona se u svom istraživačkom radu, između ostalog, bavi i pojmom pravedne tranzicije. 

Priča o dekarbonizaciji energetskog sektora seže mnogo dublje od zamene fosilnih goriva obnovljivim izvorima kako bi se neutralisao negativan uticaj na klimu – ovaj proces pre svega treba da se odvija pravedno: pravedno prema radnicima u ugljenokopovima i termoelektranama, pravedno prema lokalnom stanovništvu, pravedno prema svima koje, na ovaj ili onaj način, pogađa transformacija energetike. Sve njih neophodno je osposobiti za život u budućoj zelenoj ekonomiji.

Međutim, pravedna tranzicija ne podrazumeva samo da se stanovnicima obezbede novi poslovi, otkriva naša sagovornica. 

Šta tačno podrazumeva pravedna tranzicija?

Pravedna tranzicija predstavlja proces prelaska sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije koji se odvija na način koji je ekonomski održiv i socijalno pravedan, uz poštovanje osnovnog principa da niko ne sme biti ostavljen po strani (oštećen, uskraćen).

Cilj pravedne tranzicije je da se kroz lokalno prilagođene javne politike ublaže štetni uticaji procesa dekarbonizacije ekonomije na ljude i zajednice uključene u tranziciju, a posebno na one koji su najranjiviji i čija su prava i interesi najugroženiji. To su pre svega zaposleni u rudnicima uglja i termoelektranama, ali i celokupne lokalne zajednice direktno zavisne od eksploatacije fosilnih goriva. U okviru lokalnih zajednica, ranjive i marginalizovane grupe kao što su žene, stari, osobe sa invaliditetom, pripadnici etničkih manjina (poput romske), primaoci socijalne pomoći ili energetski siromašno stanovništvo, zahtevaju dodatnu podršku i pomoć prilikom planiranja i sprovođenja mera pravedne tranzicije.

Šta je neophodno da bi se sprovela pravedna tranzicija, i ko treba da je predvodi?

Pravedna tranzicija treba da teče paralelno sa energetskom tranzicijom i da bude njen neodvojiv deo. Ova dva procesa su međusobno povezana, jer se dekarbonizacija ekonomije ne može postići bez adekvatne podrške radne snage i zajednica koje su najugroženije. To znači da je pravedna tranzicija dugotrajan (višedecenijski) i kompleksan proces koji zahteva značajne finansijske i ljudske resurse i koordinaciju različitih aktera. Ovaj proces uključuje smanjenje zagađenja i emisije štetnih gasova i uvođenje obnovljivih izvora energije uz revitalizaciju zajednica i razvoj novih privrednih sektora, stvaranje novih radnih mesta i obuku radne snage za nove veštine, kao i ublažavanje socijalnih posledica tranzicije po najugroženije zajednice i pojedince. 

Kompleksnost procesa pravedne tranzicije ogleda se u tome što njeni potencijalni negativni efekti nisu samo ekonomske prirode (koji su, sami po sebi, već dovoljno izazovni i zahtevni: gubitak radnih mesta, povećanje nezaposlenosti, recesija i ekonomska kriza uz posledični brain drain i produbljivanje nejednakosti na tržištu rada), nego imaju i važnu sociološku, kulturološku, pa i psihološku komponentu. 

Pošto rudarske zajednice odlikuje specifična kultura i način života, kao i bogata istorija i tradicija povezanu sa ovom delatnošću, prestanak eksploatacije fosilnih goriva može dovesti do gubitka kulturnog nasleđa, narušene društvene kohezije i izmenjenih ličnih i kolektivnih identiteta. 

Pojedine svetske studije ukazale su na to da iznenadan gubitak posla i potreba za oslanjanjem na određene vidove socijalne pomoći predstavljaju stigmu među muškom populacijom – dominantnom radnom snagom u rudarskom sektoru, i mogu uticati na pojačan osećaj beskorisnosti i bespomoćnosti. 

Pored drugih negativnih efekata, ženska populacija bi u vremenima ekonomske krize mogla postati dodatno opterećena neplaćenim radom što im može onemogućiti pristup tržištu rada i posvećenost razvoju karijera, naročito uzimajući u obzir niži stepen obrazovanja žena u odnosu na muškarce u regionima i zajednicama zavisnim od uglja.

Samo iz ovog veoma kratkog pregleda mogućih posledica, jasno je da pravedna tranzicija zahteva uključivanje velikog broja različitih aktera i multisektorsku saradnju, počevši od Vlade i nadležnih ministarstava, regionalnih i lokalnih organa vlasti, preko privrednog sektora, međunarodnih organizacija, akademske zajednice i civilnog društva, do sindikata radnika i pogođenih lokalnih zajednica. 

Pri tome, proces bi trebalo voditi „odozgo prema dole” (top-down) ali uz podržavanje inkluzivnog angažovanja „odozdo prema gore” (bottom-up). To znači da bi kreatori javih politika trebalo da daju prioritet povratnim informacijama od lokalnih zajednica o održivosti razvoja energetskih projekata. Ovakav pristup proizilazi iz činjenice da pravedna tranzicija nije zamišljena kao fiksni skup pravila (one-size-fits-all pristup) već kao vizija i proces zasnovan na dijalogu u kome se daje prioritet potrebama i brigama lokalnog stanovništva i ugroženih zainteresovanih strana. Stoga je uključivanje lokalnih zajednica u proces dizajniranja politika i mera pravedne tranzicije ključno za uspeh ovog procesa, jer lokalno stanovništvo najbolje poznaje svoje potrebe, mogućnosti i izazove sa kojima se suočava. 

Ukratko – pravedna tranzicija nije ni jednostavan ni jeftin ni brz proces, ali se uz informisan, transparentan i inkluzivan pristup ovom pitanju mogu stvoriti uslovi za izgradnju poverenja i legitimiteta između građana i kreatora javnih politika, a samim tim i održivi i prosperitetni razvoj od koga će koristi imati celokupno društvo. 

Da li su građani Srbije dovoljno upućeni u pojam energetske tranzicije, a zatim i pravedne tranzicije? Na kojim akterima bi, prema vašem mišljenju, trebalo da počiva njihova edukacija?

Rezultati pojedinih istraživanja javnog mnjenja, kao i studije sprovedene na terenu, ukazuju na to da iako postoji rastući broj pojedinaca, organizacija i institucija koji su zainteresovani za ove teme, svest građanki i građana o pojmu energetske tranzicije i dalje je prilično niska, dok o konceptu pravedne energetske tranzicije građanke i građani Srbije znaju još manje. 

Sa pojmom pravedne tranzicije upoznata je mahom mlađa, urbana i visokoobrazovana populacija, i to posredstvom kanala komunikacije kao što su Internet i društvene mreže. Rezultati ovih istraživanja takođe pokazuju da građani očekuju veću dostupnost informacija na medijima sa nacionalnom frekvencijom i lokalnim radio i TV stanicama jer ovakvi mediji imaju najveći uticaj na javno mnjenje.

Podizanje svesti o energetskoj i pravednoj tranziciji trebalo bi da počiva na različitim akterima, ali pre svega nadležnim ministarstvima i lokalnim organima i institucijama, koji bi, u saradnji sa drugim relevantnim učesnicima u ovom procesu, poput javnih preduzeća u oblasti energetike, obrazovnih institucija, sindikata, medija i organizacija civilnog društva, trebalo da rade na pravovremenom i tačnom informisanju javnosti i osnaživanju lokalnih zajednica da se aktivno uključe u proces pravedne tranzicije. 

Među nedovoljno informisanim građanima prisutan je strah i nepoverenje, jer do njih dopiru samo negativni primeri i pretpostavke o potencijalnim katastrofalnim scenarijima, zbog čega je odgovornost svih navedenih aktera da se proces pravedne tranzicije demistifikuje, kao i da se ukaže na sve koristi koje će i društvo i pojedinci imati od njega.  

Pitanje informisanosti važno je i stoga što nedovoljne, nepotpune ili netačne informacije stvaraju nepoverenje građanki i građana u politike i procese pravedne tranzicije i aktere koji su zaduženi za njihovo sprovođenje. Visok stepen nepoverenja, nadalje, utiče na legitimitet koji donosioci odluka imaju u lokalnim zajednicama, i može dovesti do dodatnog polarizovanja i otpora prema pravednoj tranziciji.

Učestvovali ste u izradi publikacije o stavovima Lazarevčana na temu pravedne tranzicije. Koja su vaša glavna zapažanja vezana za to istraživanje?

Rezultati ovog šestomesečnog terenskog istraživanja, sprovedenog za mrežu evropskih ekoloških organizacija CAN Europe, ukazali su na to da građanke i građani Lazarevca nemaju dovoljno informacija o procesu pravedne tranzicije, da postoji snažno nepoverenje prema praktično svim akterima uključenim u ovaj proces, kao i da imaju prilično pesimističnu viziju budućnosti svoje lokalne zajednice ukoliko se i kada prestane sa eksploatacijom uglja. 

Kao razloge za nepoverenje, ispitanici su najčešće navodili probleme poput korupcije, nepoštovanja postojećih propisa, nedostatka znanja i odsustva političke volje. Takođe, istraživanje je pokazalo i to da građanke i građani Lazarevca nisu dovoljno zainteresovani, dovoljno motivisani ili ne poseduju dovoljno znanja za aktivnije učešće u zaštiti životne sredine ali i u procesu osmišljavanja politika i mera pravedne tranzicije.

Iako se čini da nema mesta za preterani optimizam, ovi rezultati nam mogu pomoći u boljem sagledavanju trenutne situacije i osmišljavanju daljih koraka i aktivnosti. Najpre je potrebna edukacija stanovništva uz ukazivanje na pozitivne aspekte pravedne tranzicije, zatim gradnja poverenja kroz iskren, otvoren i transparentan odnos između svih zainteresovanih strana, kao i uključivanje građanki i građana u aktivnosti u vezi sa pravednom tranzicijom kako bi osetili vlasništvo nad procesom i zaista uverili u to da neće biti oštećeni i ostavljeni po strani. 

Takođe, treba naglasiti i to da je istraživanje u Lazarevcu sprovedeno krajem 2020. i početkom 2021. godine pa se nadam da je sada situacija u svim navedenim aspektima bolja jer je i tema pravedne tranzicije u međuvremenu popularizovana.

Šta stanovnici Lazarevca misle o pravednoj energetskoj tranziciji?

Šta bi sve država trebalo da obezbedi Lazarevčanima u slučaju zatvaranja Rudarskog basena Kolubara?

I Lazarevčanima, kao i stanovnicima drugih opština i regiona zavisnih od uglja, trebalo bi obezbediti finansijsku podršku za obrazovanje i prekvalifikaciju kako bi se radnicima u rudnicima i termoelektranama omogućilo usavršavanje u drugim zanimanjima i lakši pronalazak posla u drugim sektorima, dok bi se status određenog broja radnika rešavao adekvatnim i pravičnim otpremninama. 

Takođe, potrebno bi bilo ispitati mogućnost za razvoj novih privrednih grana u ovim područjima, čime bi se privukle nove investicije i obezbedila nova radna mesta. Država bi trebalo da obezbedi i zdravstvenu zaštitu i socijalnu pomoć za stanovništvo rudarskih područja koje je ostalo bez posla kao i marginalizovanim i ranjivim grupama čiji bi ekonomski i socijalni status mogao postati dodatno otežan gašenjem glavne privredne aktivnosti. 

Osim toga, trebalo bi preduzeti mere za obnovu životne sredine nakon zatvaranja rudnika i termoelektrana kako bi se sprečilo dalje zagađenje vazduha, vode i zemljišta i na taj način podstakao razvoj novih privrednih grana, privukle investicije, i, što je veoma važno, smanjile dalje posledice po živote i zdravlje stanovništva.

Kroz svoj istraživački rad dolazili ste u kontakt sa ljudima koji rade u rudnicima. Da li možete da se setite njihovih životnih priča – npr. jedna iz perspektive pristalice energetske tranzicije, jedna iz perspektive nekoga ko je za status quo? Koji od njih su brojniji prema vašim uvidima?

Zaposleni u rudnicima i drugim sektorima koji su povezani sa eksploatacijom fosilnih goriva podeljeni su po pitanju podrške energetskoj tranziciji. 

S jedne strane, neki radnici podržavaju prelazak na obnovljive izvore energije jer su svesni da se ceo svet kreće prema smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva, zdravijoj životnoj sredini i zelenijoj budućnosti. Često su zabrinuti zbog negativnih posledica koje mogu nastati od eksploatacije fosilnih goriva, poput uticaja zagađenja na zdravlje ljudi, ali i svesni realnosti gubitka radnih mesta ukoliko se prestane sa ovim aktivnostima bez pravovremenog i adekvatnog planiranja i pronalaženja alternativa. Zbog toga su spremni da se dodatno edukuju, razgovaraju o ovim problemima, kao i da daju svoj doprinos sprovođenju mera pravedne energetske tranzicije. 

Sa druge strane, drugi, a rekla bih i znatno brojniji radnici, protive se energetskoj tranziciji i podržavaju status quo. Ovi radnici često smatraju da je eksploatacija fosilnih goriva neophodna za održavanje ekonomije u njihovim zajednicama, dok mnogi od njih čak i romantizuju ovu delatnost, odbijajući da sagledaju i njene nepovoljne aspekte. Neki od ovih radnika su nedovoljno informisani i imaju strah od nepoznatog, drugi su materijalno obezbeđeni i ne žele promenu trenutne situacije, pojedinima nedostaje kapaciteta i lične motivacije da razmišljaju godinama i decenijama unapred, dok je veliki broj radnika, vođen nekim prethodnim iskustvima iz tranzicionih procesa, najjednostavnije rečeno, bezvoljan i apatičan. 

Sa aspekta kreatora javnih politika, ovde ne postoje „ispravni” i „pogrešni” stavovi već je potrebno razumeti i uzeti u obzir perspektive i potrebe svih strana i pristupiti im na odgovarajući način. Ne zaboravimo da pravedna tranzicija znači da niko ne sme biti ostavljen po strani. 

Da li postoje neke aktivnosti u Srbiji vezane za pravednu tranziciju i koje? Koja mesta treba da budu poprišta pravedne tranzicije kod nas?

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) trenutno priprema dokument pod nazivom Dijagnostika pravedne tranzicije i Akcioni plan koji ima za cilj da Vladi Srbije pruži analizu o tome kako se može ubrzati energetska tranzicija ali uz vođenje računa o njenim socijalnim i ekonomskim posledicama. U nacrtu ovog dokumenta ističe se da bi postepeno smanjivanje korišćenja uglja u Srbiji moglo dovesti do štetnih uticaja na zajednice koje se oslanjaju na ugalj, ali i da bi se, uz pravovremeno planiranje i angažovanje svih zainteresovanih strana, ovi negativni efekti mogli ublažiti i pretvoriti u priliku. 

Takođe, Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) je, u partnerstvu sa Ministarstvom rudarstva i energetike i Ministarstvom zaštite životne sredine, organizovao konsultativne dijaloge o pravednoj tranziciji uz učešće velikog broja zainteresovanih strana, što bi trebalo da rezultira Planom pravedne tranzicije ka niskokarbonskoj privredi u Srbiji.

Uzimajući u obzir kriterijume kao što su geografska udaljenost rudnika i energetskih postrojenja, obim privredne delatnosti u vezi sa energetskim postrojenjima (procenat stanovništva koje radi u rudnicima i kamenolomima, ili u oblasti električne energije, gasa, pare i klimatizacije), kao i opštine prebivališta zaposlenih u Elektroprivredi Srbije (EPS), EBRD je ocenila da bi se negativni uticaji progresivnog napuštanja uglja najviše mogli osetiti u kolubarskom i kostolačkom regionu (opštine Lazarevac, Lajkovac, Obrenovac, Ljig, Požarevac, Svilajnac, Kostolac) i opštinama koje su povezane sa rudnicima Resavica (pre svega Despotovac). Dakle, na ove regione i opštine bi trebalo obratiti najveću pažnju kada je kreiranje i sprovođenje mera pravedne tranzicije u pitanju.

Na koji način sami građani mogu da uzmu učešće u pravednoj tranziciji? Šta je najbitniji prvi korak za njih?

Građani treba da razumeju da se mogu aktivno uključiti u procese donošenja odluka koji se tiču pravedne tranzicije. To se može postići kroz praćenje vesti o politikama i inicijativama u vezi sa pravednom tranzicijom, učešće u javnim raspravama, pisanje peticija i pokretanje inicijativa, kao i posredstvom drugih mehanizama građanske participacije.

Takođe, građani mogu da se samoorganizuju ili pridruže već postojećim lokalnim organizacijama civilnog društva i aktivističkim grupama koje se bave pitanjima održivosti i pravedne tranzicije. U sklopu rada ovih grupa i inicijativa, građani mogu organizovati edukativne i druge događaje, zagovarati političke promene i pružati obuku i resurse za one pojedince koji žele i mogu da preduzmu akciju.

Nedavno je otkriveno da je zemljište u okolini termoelektrane Kolubara zagađeno arsenom, što je još jedna potvrda da zagađenje prodire mnogo dalje i da na udaru nisu samo radnici. Koje benefite po šire društvo bi imala energetska tranzicija?

Energetska tranzicija najpre može uticati na smanjenje emisija štetnih gasova u atmosferu, što dovodi do smanjenja zagađenja vazduha, vode i zemljišta a posledično tome i do smanjene stope prevremenih smrti izazvanih zagađenjem i poboljšanja sveukupnog kvaliteta života stanovništva, naročito u ugroženim područjima.

Uz mere obnove poput čišćenja pepelišta, uklanjanja divljih deponija, sanacije i rekultivizacije zemljišta postigli bismo i to da se barem u nekoj meri ublaže već nastale negativne posledice po životnu sredinu, ljude i biljni i životinjski svet.

Koje zemlje su najdalje odmakle u procesu pravedne tranzicije i koje biste projekte izdvojili kao uspešne? Kakvo je stanje u regionu u poređenju sa svetom?

Kao što sam ranije naglasila, pravedna tranzicija nije zamišljena kao fiksni skup pravila koji je jednako i na isti način primenljiv u svim zemljama i na svim kontinentima. I na području jedne zemlje, pristup energetskoj tranziciji razlikovaće se od regiona do regiona, u zavisnosti od broja i demografske strukture stanovnika koji bi mogli biti pogođeni gašenjem rudnika i termoelektrana, razvijenosti infrastrukture i drugih privrednih grana osim rudarstva, kao i potencijala za uvođenje obnovljivih izvora energije. Međutim, možemo i treba da učimo na primerima dobre prakse kakvi su, recimo, bivši rudarski regioni u Španiji i Poljskoj, Rurska oblast u Nemačkoj ili Gornja Njitra u Slovačkoj. 

U našem regionu pravedna tranzicija je i dalje relativno nov koncept. Za sada bi vredelo istaći Severnu Makedoniju i Albaniju, jedine dve zemlje regiona koje su usvojile i podnele Energetskoj zajednici svoje Nacionalne energetske i klimatske planove, kojima se utvrđuju ciljevi dekarbonizacije i transformacije ekonomije i energetskog sistema do 2030. godine. Severna Makedonija je takođe prva zemlja u regionu koja je izgradila solarnu elektranu na napuštenom ugljenokopu, dok u Bosni i Hercegovini tri opštine učestvuju u twinning projektu sa regionima zavisnim od uglja u Češkoj, tokom koga će razmenjivati iskustava, ideje i znanja u pogledu pravedne energetske tranzicije.