Reportaža: Kako klimatske promene menjaju lice Obedske bare

Našu plovidbu katamaranom prati kreket žaba. Sa leve i desne strane širi se vodeno prostranstvo ispresecano lokvanjima i trskom. Na drugoj obali nalazi se ulaz u šumu: na jednoj drvenoj ploči pored starog, napuklog stabla stoji natpis „Šuma Debela gora”.

Ovaj prizor verovatno je već poznat velikom broju ljudi koji su tokom prethodnih decenija, bilo samostalno bilo na školskim ekskurzijama, posetili poznati rezervat prirode smešten kraj sela Obrež i Kupinovo – Obedska bara.

Međutim, ako tamo niste bili u poslednjih desetak godina, možda bi vas iznenadila slika današnje Obedske bare. Poleglo, osušeno hrastovo stablo, vrba koja je zalutala među trskom, ili u sred zime ptica za koju biste pomislili da je trebalo da otputuje u južnije krajeve.

„Sve to pokazuje kako klimatske promene nepovoljno utiču na vlažna staništa”, kaže moj vodič, inženjerka šumarstva Ivana Lozjanin iz preduzeća Vojvodinašume koje upravlja rezervatom. 

Sa njom i sa njenom koleginicom Ivanom Vasić, samostalnom stručnom saradnicom za zaštićena područja, razgovarala sam o negativnim uticajima koje trpi tamošnja flora i fauna u kontekstu klimatskih promena – uključujući i neke sasvim neočekivane.

Šest hiljada godina nakon nastanka, Obedska bara trpi nagle promene

Obedska bara svojim nesvakidašnjim i kompleksnim ekosistemom privlači ljude iz različitih krajeva Srbije i sveta, a tamošnje stoletne šume, meandri, depresije, bare, močvare, vlažne livade dom su mnogim životinjskim vrstama. Raj za ptice naseljavaju i brojne vrste insekata, sisara, vodozemaca, riba, gmizavaca – a svakako dabrovi, kune i lisice. Zaštitna zona prostire se na oko 20 hiljada hektara, dok sam specijalni rezervat obuhvata skoro 10.000 hektara.

Nastala pre čak šest hiljada godina, kada je reka Sava promenila svoj dotadašnji tok, Obedska bara je svoj prvi status zaštićenog područja dobila davne 1874. godine – samo dve godine nakon proglašenja prvog nacionalnog parka na svetu, Jeloustoun u Americi. Tako se, globalno gledano, svrstava među rezervate prirode sa najdužim stažom. 

Ipak, u savremenom dobu, zajedno sa ostatkom zemlje, područje južnog Srema i opština Pećinci, kojoj pripada Obedska bara, nalaze se u vrućoj tački klimatskih promena, gde je porast srednje godišnje temperature znatno viši u odnosu na globalni prosek. 

Ali zagrevanje ne dolazi samostalno, već u pratnji sa drugim izazovima – na primer manjkom padavina i sušom. Katamaranom stižemo do šume hrasta na drugoj strani Obedske bare, a Lozjanin skreće pažnju da podignem pogled:

„Pogledajte suhovrtke!”

I zaista, iznad nas se nadvijaju hrastovi vrhovi koji deluju suvo, izlomljeno, izmoreno.

„Kada se desi nekoliko godina bez dovoljne količine vode, neke šumske vrste nađu se u nezavidnom položaju i dolazi do njihovog fiziološkog slabljenja”, objašnjava Ivana Vasić. „Već četvrtu godinu zaredom nemamo ‘normalan urod žira’ kod hrasta lužnjaka pa i to možemo smatrati posledicom klimatskih promena.”

„Vršne grane koje se suše su zapravo pokazatelj da je vitalni deo stabla koji provodi hranljive materije već posustao”, ističe Lozjanin.

A takvi hrastovi mogu da se vide na Obedskoj bari… Neka stabla već su nastradala i tokom naše šetnje mogli smo da vidimo preko desetak debala na zemlji. Kako navode moje sagovornice, sušenje je normalna pojava – ali ovo više nisu samo pojedina stabla, već je sušenje primećeno i na većim površinama. 

Nedostatak padavina nije jedini uzrok sušenja stabala

Prema uvidima naših sagovornica, sušenju šuma doprinose i užarena leta, povlačenje podzemnih voda, manji broj poplavnih talasa na vlažnim staništima i širenje štetočina poput gljiva i insekata.

Dok se branimo od dosadnih jata komaraca, Ivana Lozjanin naglašava da trupci nisu uklonjeni iz šume zato što ih mnoge životinje poput insekata, ali i gljive i lišajevi, koriste za sakrivanje i razmnožavanje. 

„Povrh toga, u skladu sa životom u prirodi, ovde nismo postavili korpe za otpatke”, konstatuje ona. „Naš moto je: ostavite prirodu kakvu ste zatekli.”

Posledice napada patogena mogu se primetiti i van zaštićenog područja. Kako objašnjavaju sagovornice, ako ste nekada išli prema Hrvatskoj, ka graničnom prelazu, mogli ste da primetite da već negde u julu-avgustu hrastove šume dobijaju specifičnu boju lišća kao da je već neka pozna jesen. 

Kako navodi Ivana Vasić, u određenim šumskim kompleksima na Obedskoj bari, ali i u Gornjem Podunavlju, specijalnim instrumentima, tzv. pijezometrima, meri se nivo podzemnih voda na osnovu čega su došli do zaključka da dolazi do njihovog opadanja.

„Nekada je podzemna voda bila dostupna već na četvrtom metru, a sada je to spušteno za dva-tri metra pa se podzemna voda javlja tek na šest-sedam metara dubine. To znači da se korenov sistem već nalazi u kritičnoj zoni kada ne može da dohvati potrebnu vodu.”

Promene u poplavama ugrozile su opstanak različitih vrsta ptica

Vlažno stanište zavisi od vlage – međutim, jasno je da je na Obedskoj bari sve manje vode koja dolazi kako iz atmosferskih padavina, tako i iz podzemlja. Nije ništa bolje ni kada je reč o plavljenju.

„U prošlosti se tokom godine javljalo i do sedam poplavnih talasa, a danas je to svedeno na svega dva-tri, i to ne u onom obimu na koji smo navikli”, upozorava Vasić. „U izostanku poplava i režima plavljenja koji omogućavaju da vlažne livade budu to što jesu tj. da se prirodno održavaju, nastupa sukcesija, intenzivnije i brže.”

Sukcesija se definiše kao smenjivanje bioloških vrsta u staništu.

Uprkos tome što se poplave u širem društvenom kontekstu ne shvataju pozitivno, one su, prema Ivaninim rečima, važan prirodan fenomen u poplavnim predelima i od njih zavisi opstanak staništa i vrsta (npr. ptica).

„Monitoringom je utvrđeno da bez poplava i velikih poplavnih talasa nema ni uspešnog gnežđenja ptica”, otkriva ona. „Primera radi, u protekle četiri godine nije bilo gnežđenja ptica, to jest njihovih uspešnih kolonija kao ranije.”

Iako smo u školi učili da se ptice sele na jug kada kod nas zahladni, u međuvremenu je na našim prostorima toliko otoplilo da zbog blagih zima, kao i dostupnosti hrane, pojedini primerci vrsta kao što su siva, bela i žuta roda čak zimuju na Obedskoj bari.

„U zlatno doba Obedska bara je brojila 15 hiljada parova ptica, u najvećoj koloniji u Potkovici”, kaže Lozjanin. „Vremenom je to palo na svega 120 parova i izgubili smo nekoliko vrsta.”

Premda klimatske promene nisu jedini uzročnik smanjenja ptičje populacije, one su tome svakako doprinele.

Radi zaštite područja, upravljač se okrenuo košenju – pa i ispaši

Prema nekim navodima, na svetskom nivou, preko 80% područja sličnih Obedskoj bari već je nepovratno izgubljeno tokom protekla tri veka. Kako ovaj rezervat prirode ne bi doživeo istu sumornu sudbinu, upravljači su odlučili da promene pristup – konzervaciju su zamenili aktivnom zaštitom i merama za oporavak prirode.

Uvidevši potrebu da se pomogne prirodi koja se nalazi u višestrukoj opasnosti, Vojvodinašume zajedno sa drugim organizacijama sprovele su nekoliko projekata. Jedan od njih je i volonterski kamp tokom kojeg se vlažne livade na Obedskoj bari čiste od invazivnih i alohtnih vrsta kao što je žbunje i nisko drvenasto rastinje. 

„Kada vrba i bagremac niknu na vlažnim livadama, ptice nemaju hranidbene baze gde bi mogle da se kreću i love”, objašnjava Lozjanin.

Zahvaljujući naporima volontera na revitalizaciji staništa, očišćeno je 300 hektara vlažnih livada – ali još bitnije, nakon šezdeset godina, na Obedsku baru vratio se crni ibis, neobična ptica dugog zakrivljenog kljuna i crnog perja. Tokom našeg obilaska Obedske bare ptice su bile redak prizor, pošto su se sakrile u šikarama, ali smo sve vreme čuli njihovu horsku pesmu.

„Da postoje poplave, ova staništa bi se donekle i sama održavala, ali smo mi sada došli u situaciju da je neophodan naš doprinos kao upravljača, odnosno održavanje površina mehaničkim putem – košenjem”, navodi Ivana Vasić ispred preduzeća Vojvodinašume.

I zaista, upravo nakon povratka katamaranom na našu polaznu tačku – ulaz u sam rezervat, sa nama se pozdravlja i Milan, još jedan od zaposlenih u rezervatu, koji kaže da ide da kosi. 

„Postoje, uslovno rečeno, jeftinija rešenja koja takođe primenjujemo, a to je povratak tradicionalnim delatnostima i oblicima korišćenja prostora koji nam mogu pomoći u očuvanju određenih staništa”, nastavlja Vasić. „Stoga smo uspostavili dobru saradnju sa stočarima u više zaštićenih područja, a među njima i na Obedskoj bari.” 

Prema objašnjenju naših sagovornica, stoka koja se dovodi na ispašu takođe ima značajnu ulogu u čišćenju staništa od invazivnih i alohtnih vrsta – odnosno vrsta koje nisu domaće na tom staništu.

„To su praktično mere kojima mi pribegavamo usled nedostatka prirodnih procesa tj. plavljenja”, kaže Vasić. 

Obedska bara je 2014. upila čak dva miliona kubnih metara poplavne vode

A priroda i te kako ume da uzvrati uslugu.

„Bili smo svedoci onih velikih poplava 2014. godine”, priseća se naša sagovornica. „Obedska bara se tada ponašala kao prirodni ‘sunđer’ koji je upio dva miliona kubnih metara vode i na taj način zaštitio više naselja nizvodno ka Beogradu. U suprotnom, možda bi šteta bila još veća.”

Ali i druga poplavna područja svojevrsne su prirodne retenzije. 

„No, odbrana od poplava je samo jedna od brojnih ekosistemskih usluga koje nam pružaju. Kada to shvatimo, onda ćemo biti svesni značaja takvih područja i koliko je važno da radimo na njihovoj zaštiti”, zaključuje Vasić.

Vojvodinašume upravljaju zaštićenim područjima koja zauzimaju površinu od preko 70 hiljada hektara. Ističu se specijalni rezervati, među koje se, pored Obedske bare, svrstavaju Gornje Podunavlje, Koviljsko-petrovaradinski rit, Bagremara i Deliblatska peščara.

„Jako su primetni uticaji klimatskih promena na zaštićena područja, posebno poslednjih godina, a možda i cele decenije usled ispoljavanja kumulativnog efekta”, ocenjuje Ivana Vasić. Posebno je zabrinjava sušenje šuma. 

Ova ekspertkinja smatra da su u opasnosti sva zaštićena područja, bilo da su u Vojvodini ili ostatku zemlje. 

„Svedočimo promeni količine i intenziteta padavina”, kaže Vasić. „Poremećen raspored padavina praktično dovodi do toga da nemate vode u onoj količini koja vam treba, niti onda kada vam treba. Prosek je možda isti, ali padavine su neravnomerno raspoređene.”  

Prema njenoj priči, u pojedinim periodima izruče se ogromne količine kiše. „Dolazi do većih i jačih olujnih nepogoda i nevremena, a posledica takvih ekstremnih vremenskih događaja jesu česte pojave vetroloma i vetroizvala na velikim površinama.” 

Na planeti koja se zagreva sve je veća verovatnoća za pojavom upravo ovakvih obilnih padavina. Ali paralelno sa time muče nas i suše poput prošlogodišnje koje rezultuju promenama u vodostaju.

„Imamo evidenciju u kojim barama smo nekada imali vode. Neki lokaliteti na kojima je do pre par godina bilo vode i koji su revitalizovani sada su bez vode. To su samo, deklarativno, barska staništa, a zapravo u realnosti to više nisu”, naglašava Ivana Vasić.  

Na kraju krajeva, zaštićena područja ne mogu samostalno da se zaštite – i bez novca.

„Godišnji troškovi upravljanja zaštićenim područjima u preduzeću Vojvodinašume iznose negde između 90 i 100 miliona dinara”, kaže Ivana Vasić. „Čisto radi poređenja, nadležno Ministarstvo godišnje opredeljuje između 250 i 300 miliona dinara za sva zaštićena područja u Srbiji. Kod nas iznos državnog sufinansiranja u zaštićena područja koja su nama poverena na upravljanje je manje od 10%.”

„Iz održive šumarske proizvodnje uspevamo da ulažemo u aktivne mere zaštite, npr. u održavanje vlažnih livada, kreiranje vodenih koridora, revitalizaciju stepskih staništa i zaštitu vrsta i staništa, a kako bismo nadomestili nedostatak sredstava sa državnog nivoa, učestvujemo i u međunarodnim projektima”, konstatuje ona i dodaje da, bez obzira na jako velika ulaganja, Vojvodinašume pokušavaju da budu primer dobre prakse i uzoran upravljač. 

U okolnostima promenjenih klimatskih uslova, upravljači će u narednom periodu biti primorani da donose radikalne odluke. 

„Imamo inicijalne procene da postoji neki oblik treseta na Obedskoj bari u nekadašnjem koritu reke Save”, objašnjava Vasić. „Tresetišta su staništa koja zavise od vode, a kada biste krenuli da radite revitalizaciju, s obzirom na to da se tresetišta smatraju među najvećim skladištima ugljenika, uskladištene količine bi mogle da se oslobode.”

Pitanje o kojem ona govori je naizgled teško, ali zapravo jednostavno – da li je očuvanje Obedske bare vredno eventualnih novih emisija gasova sa efektom staklene bašte?

„To je neka ‘crvena linija’ o kojoj svi treba da razmišljamo”, dodaje Vasić.