FOTO: Joe Lavigne / Unsplash
Ovog leta, Dunav je pokazao da čak i najveća Evropska reka ima granicu izdržljivosti.
Kombinacija zime sa snežnim pokrivačem ispod višegodišnjeg proseka u Alpima, niskih nivoa padavina duž čitavog sliva i toplotnih talasa, dovela je vodostaj do istorijskih minimuma, što je izazvalo energetsku krizu u čitavom regionu.
Prve su bile pogođene hidroelektrane. Đerdap 1 radio je sa svega petinom prosečnog dotoka vode, dok se Đerdap 2 kretao oko trećine ukupnog kapaciteta.
Zatim su stradale termoelektrane, gde je nedostatak rashladne vode poremetio rad postrojenja poput Kostolca, što je rezultovalo smanjenjem proizvodnje električne energije.
Na kraju, možda i najdramatičniji uticaj niskog vodostaja, odrazio se na nuklearne elektrane u regionu, a posebno na Pakš u Mađarskoj i Černavodu u Rumuniji, koje su bile primorane da ugase većinu svojih reaktora. I bugarski Kozloduj, iako ima drugačije tehničko rešenje sistema za hlađenje, koji je otporniji na scenarije niskog vodostaja, bio je na kraju primoran na smanjenje obima proizvodnje.
Rezultat su bili nedostupni gigavati baznih kapaciteta u trenucima kada je toplotni talas gurao potrošnju struje na letnje maksimume.
Efekat ovih poremećaja se najbrže video na tržištima električne energije.
Kraj jula i početak avgusta obeleženi su rastom cena na berzama u proseku za od 50% do 100% u odnosu na prethodne nedelje. Vrhunac je zabeležen 3. avgusta, kada su cene na slovenačkoj berzi dostigle nivo od oko 700 evra po megavat-času, Hrvatskoj 650, dok su Srbija, Mađarska i Rumunija zabeležile oko 520 EUR/MWh, dominantno u večernjim satima.
Međutim, postojale su vidne cenovne razlike između zemalja u regionu. Dok su Hrvatska i Slovenija plaćale i po 700 EUR/MWh, Bugarska i Severna Makedonija u istim trenucima su imale cene na nivou od oko 200-300 EUR/MWh, dakle dva do tri puta niže.
To nije bila slučajnost, već direktna posledica sinergije faktora u kojima su se preplitali dostupnost proizvodnih kapaciteta, prekogranični tokovi, struktura izvora proizvodnje i sve više – baterijski sistemi skladištenja.
Marko Vučković, ekonomista u oblasti energetike
Baterije su odgovor i na viškove i na nestašice
Do sada se o baterijskim sistemima najčešće pričalo u kontekstu „viškova”: u vreme kada solarne elektrane proizvode više struje nego što mreža može da apsorbuje, cene padaju ispod nule, a baterije tu jeftinu ili čak negativno vrednovanu energiju preuzimaju da bi je prodale kasnije, kada potražnja i cene porastu.
Međutim, ovo leto je pokazalo i drugu, jednako važnu stranu te iste priče – baterije kao odgovor na nestašicu.
Kada region istovremeno gubi značajan deo kontinualne proizvodnje, rizik nije samo u tome što nema dovoljno megavat-sati u toku dana, već zato što nema dovoljno fleksibilnosti u pravim trenucima, najčešće uveče, kada sunce zađe, potrošnja poraste, a alternativa je uvoz po bilo kojoj ceni. A tu fleksibilnost nude baterije.
Fleksibilnost postaje još važnija kada se prenese preko granice. Region jugoistočne Evrope je elektroenergetski povezan – Srbija, Bugarska, Rumunija, Mađarska i ostale zemlje trguju strujom svakodnevno, u realnom vremenu. To znači da kapacitet za skladištenje u jednoj zemlji može da stabilizuje sistem susedne zemlje koja ga nema.
Bugarska: Od nule do svetskog vrha za samo par godina
Retko koja zemlja u Evropi je promenila svoj energetski sistem brzinom kojom je to učinila Bugarska.
Početkom 2024. godine, njeni kapaciteti za skladištenje energije u baterijama su bili praktično zanemarljivi. Međutim, do avgusta 2026. kapaciteti bugarskih baterijskih sistema dostigli su gotovo 5 GW, tj. oko 20% ukupnih kapaciteta elektroenergetskog sistema, što je pozicionira kao svetskog lidera u ovom kontekstu.
Cilj nije bio samo povećanje broja baterija, već stvaranje uslova da se obnovljivi izvori energije dalje razvijaju bez ugrožavanja stabilnosti sistema.
Upravo zato, Bugarska je ovog leta predstavljala možda najzanimljiviji primer šta velika flota baterija može da znači za regionalno tržište. Ova zemlja nije bila izolovana od problema koji su pogodili jugoistočnu Evropu: i sama se suočavala sa visokim temperaturama, rastom potrošnje i pritiskom na proizvodne kapacitete.
Ipak, Bugarska je tokom najtežeg dela letnje krize snabdevanja zadržala izrazito snažnu izvoznu poziciju, dok su susedne zemlje, posebno Rumunija i Mađarska, bile primorane da povećaju uvoz kako bi pokrile domaću potrošnju.
Marko Vučković, ekonomista u oblasti energetike
Baterije nisu „zamena” za proizvodne kapacitete, ali jesu njihova neophodna dopuna
U pitanju je važna razlika između proizvodnje i fleksibilnosti.
Bugarska nije morala da ima viškove energije tokom celog dana kako bi bila izvoznik – dovoljno je da raspoloživu energiju može da prebaci iz sati kada je ima dovoljno, u sate kada je potražnja najveća. Solarne elektrane proizvode najvećim intenzitetom tokom dana, dok se povećana potrošnja manifestuje u kasnijim popodnevnim i večernjim satima. Baterijski sistemi skladištenja energije pomažu u premošćavanju ovog vremenskog jaza.
U normalnim tržišnim uslovima, to znači kupovinu energije kada je jeftina i njenu prodaju kada je skuplja. U uslovima regionalnog deficita, uloga je još značajnija – baterija povećava količinu fleksibilne energije koja može da bude ponuđena tržištu u trenucima kada je susednim sistemima najpotrebnija.
Marko Vučković, ekonomista u oblasti energetike
Zato je važno posmatrati bugarsko skladištenje zajedno sa prekograničnim interkonekcijama. Dok su se u Rumuniji i Mađarskoj smanjivali raspoloživi nuklearni kapaciteti, a Srbija istovremeno gubila značajan deo hidropotencijala, Bugarska je zadržavala mogućnosti da kroz svoje proizvodne kapacitete, skladištenje i interkonekcije odgovori na regionalnu potražnju.
To ne znači da su bugarske baterije same „spasile“ region, niti da su nadomestile gigavate zaustavljenih nuklearnih i hidroelektrana. Njihova vrednost se ogledala u tome da se raspoloživa energija bolje rasporedi kroz vreme i da se ta fleksibilnost stavi na raspolaganje i susedima.
Bugarska je kupovala dnevne viškove i prodavala ih uveče
Ilustrativan primer ove nove regionalne uloge skladištenja dolazi iz odnosa Rumunije i Bugarske tokom poslednjih meseci.
Tokom dana, kada je snažni solarni intenzitet proizvodnje u Rumuniji obarao berzanske cene, električna energija tekla je ka Bugarskoj, gde veliki baterijski kapaciteti omogućavaju skladištenje dela ove energije za kasnije.
U večernjim satima, kada solarna proizvodnja nestaje, a potrošnja raste, Bugarska može da poveća izvoz prema Rumuniji ili drugim susednim državama. Tako se kroz tržište i prekogranične interkonekcije, energija vremenski pomera iz trenutka kada je ima dovoljno u trenutke kada je najpotrebnija.
Bugarska time postaje svojevrsna regionalna baterija, odnosno mesto na kojem se višak jednog pretvara u fleksibilnost za više tržišta.
Države izvoznici i države uvoznici: Kriza otkriva ko je ko
Ako se ovogodišnja kriza posmatra kroz prizmu prekogranične trgovine električnom energijom, slika je jasna.
Sa jedne strane su države sa razvijenim skladištenjem i diverzifikovanim izvorima proizvodnje, koje su poslate neto snabdevači regiona.
Sa druge strane, zemlje čija je proizvodnja najviše zavisila od jednog ili dva dominantna izvora osetljiva na klimatske uslove – kao što su nuklearne elektrane hlađene rečnom vodom u Mađarskoj i Rumuniji, ili hidro ili termoelektrane u Srbiji – postale su najveći uvoznici i to po najvišim cenama.
To nije samo priča o tome ko je „pobedio” u periodima krize, već o tome šta znači i koliko realno vredi fleksibilnost, bilo da je ona u obliku baterija, ili reverzibilnih hidroelektrana i međusobne povezanosti mreža.
Nažalost, Srbija se u ovoj slici nalazi na strani onih koji su ovog leta najviše plaćali cenu nedostatka fleksibilnosti. Tokom najkritičnijih dana početkom avgusta, Srbija je iz uvoza pokrivala i do 40-45% sopstvene potrošnje.
Marko Vučković, ekonomista u oblasti energetike
Nije stvar samo u izgradnji novih megavata
Priča o Dunavu još uvek nema kraj. Hidrometeorološki zavod Srbije najavljuje da se pravo poboljšanje vodostaja ne očekuje pre sredine septembra. Drugim rečima, region trenutno živi u produženoj krizi, iz koje bi trebalo da izvučemo lekcije.
Najvažnija lekcija je da se sistemi projektovani tokom 20. veka, bilo da su hidro, termo ili nuklearni, sve teže nose sa ekstremnim klimatskim uslovima, koji postaju sve učestalija pojava.
Statistički gledano, istorijski loš dotok Dunava na Đerdapu iz godine u godinu od anomalije prelazi ka obrascu. U tom kontekstu, bugarski primer postaje referentna tačka za čitav Balkan: izgradnja skladišnih kapaciteta, uz integraciju obnovljivih izvora energije i diversifikaciju izvora snabdevanja, mogu da amortizuju šokove koje tradicionalni proizvodni kapaciteti ne mogu da izdrže sami.
Marko Vučković, ekonomista u oblasti energetike
Pitanje koje sada stoji pred nama nije više da li nam treba ovakva energetska infrastruktura, već koliko brzo možemo da je izgradimo pre nego što stigne novi talas krize.
Produžetak ove klimatsko-energetske krize već je podigao različita mišljenja. Jedan od njih je pokušaj da u Srbiji probleme rešimo na „stari“ način kroz izgradnju nuklearnih elektrana, kako se sistem ne bi oslanjao na jedan dominantan izvor snabdevanja.
To jeste legitimno pitanje za narednu deceniju, ali ne i odgovor na godine koje nam pre toga dolaze. Ono što nam je ovogodišnja kriza pokazala jeste da energetska sigurnost ne zavisi samo od toga koliko megavata možemo da proizvedemo, već i koliko brzo možemo da reagujemo kada se okolnosti promene.
Nuklearna elektrana može obezbediti veliku količinu stabilne proizvodnje, ali ne rešava problem večernjeg skoka potrošnje, viška solarne energije tokom dana ili iznenadnog pada proizvodnje iz hidroelektrana.
Zato će uz nove proizvodne kapacitete Srbiji biti potrebna i nova infrastruktura fleksibilnosti – baterijska i hidroakumulaciona skladišta, fleksibilne elektrane, upravljanje potrošnjom i snažnije prekogranične veze.
Upravo će ta fleksibilnost, više nego bilo koja pojedinačna tehnologija, određivati koliko će energetski sistem Srbije biti otporan na krize koje dolaze.
Srbija se nalazi u fazi u kojoj još uvek može da iskoristi iskustva zemalja koje su ranije prošle ovaj tranzicioni proces. Kroz pravovremeno prepoznavanje potreba u pogledu toga šta je elektroenergetskom sistemu potrebno, i uz proaktivno delovanje, može se omogućiti ekonomska vrednost novim kapacitetima i infrastrukturi održive energije uz očuvanje sigurnosti snabdevanja.
O autoru
Marko Vučković je po osnovnom obrazovanju master inženjer rudarstva, nakon čega je nastavio akademsko usavršavanje kroz ekonomsko usmerenje sa specijalizacijom za energetiku. Učesnik je brojnih studija slučaja i autor naučno-istraživačkih radova i investicionih analiza u domenu energetike i energetskih tržišta.
